Amerika mora da zna za šta se vredi boriti, a za šta ne

Suočavamo se sa zemljama koje su spremnije od nas da se žrtvuju i rizikuju jer su njihovi interesi u tim oblastima veći od naših

„Nikad nećemo prihvatiti rusku okupaciju i pokušaj aneksije Krima“, poručio je Reks Tilerson prošle nedelje u Beču. „Sankcije uvedene zbog Krima će ostati na snazi dok Rusija ne vrati poluostrvo pod punu kontrolu Ukrajine“.

Tilersonovo principijelno odbijanje osvajanja zemlje vojnim putem („nikada nećemo prihvatiti“) usledilo je samo dan pošto je predsednik Tramp priznao Jerusalim kao izraelsku prestonicu i obećao da će tamo premestiti ambasadu. Na koji način je Izrael preuzeo kontrolu nad Istočnim Jerusalimom, Zapadnom obalom i Golanskom visoravni? Invazijom, okupacijom, kolonizacijom, aneksijom. Vlast nad tim teritorijama nagrada je za pobedu Izraela u Šestodnevnom ratu 1967. godine.

Da li je Izrael pod ozbiljnim sankcijama kao Rusija? Ne baš.

Dok Izrael nastavlja da gradi naselje za naseljem na okupiranim teritorijama uprkos tihom protivljenju Amerike, Vašington ga stipendira sa četiri milijarde dolara godišnje. Bibi Netanijahu je upravo demonstrirao da se u odnosu prema Americi prilikom odbrane vitalnih interesa Izraela isplati istrajnost. Amerikanci će vremenom prihvatiti novu realnost.

Baš kao Bibi, Vladimir Putin je nacionalista. Za njega je povratak Krima bio vrhunac njegovog predsednikovanja. Dva veka je to poluostrvo bilo dom ruske Crnomorske flote i ima ključnu ulogu za bezbednost zemlje.

ZAŠTO KIM NEĆE POPUSTITI?
Putin neće vratiti Krim Kijevu, i mi ćemo se na kraju opet pomiriti sa novom realnošću. Jer, za razliku od Putina, pitanje čija zastava se viori nad Krimom nikada za nas nije bilo od ključne važnosti. Baš poput Izraelaca, Rusi su odlučni kad se radi o preuzimanju i zadržavanju onog što smatraju da im pripada.

I jedan i drugi slučaj otkrivaju realnost koja pomaže da se objasni dugotrajno povlačenje Amerike u 21. veku. Suočavamo se sa saveznicima i protivnicima koji su spremniji od nas da rizikuju, istrpe bol, istraju u borbi do kraja.

Samo nekoliko dana nakon što je Severna Koreja ovog meseca testirala međunarodnu balističku raketu, savetnik za nacionalnu bezbednost H. R. Mekmaster objavio je Trampovu „posvećenost totalnoj denuklearizaciji korejskog poluostrva“. Ako je tako, posvećeni smo cilju koji gotovo sigurno nećemo uspeti da ostvarimo. Zbog toga što, osim u slučaju rata koji bi mogao prerasti u nuklearni, Kim Džong Un se neće povinovati našim zahtevima. Za Kima odricanje od nuklearnog oružja nije opcija.

Zna se da je Sadam Husein, koji je odustao od svog oružja za masovno uništenje, obešen nakon američkog napada. Zna se kakvu je groznu sudbinu doživeo Moamer Gadafi pošto je pozvao Zapad u Libiju da stavi tačku na njegov nuklearni program i razdvoji ga od bilo kakvog oružja za masovno uništenje. Kim zna da, ukoliko preda svoje nuklearno oružje, neće imati nikakav faktor obuzdavanja u slučaju da se Amerikanci odluče za upotrebu svog arsenala protiv njegovih vojnih snaga, njegovog režima i njega samog.

Severna Koreja će možda pristati na pregovore, ali Kim nikad neće predati oružje i nuklearke, koje mu služe kao životna garancija. Očekujte da Amerikanci pokušaju da mu se prilagode.

Osvrnimo se i na javne pretenzije Kine u Južnom kineskom moru i njene radove na grebenju i stenama, odnosno njenu izgradnju veštačkih ostrva, koja postaju vazudšne, raketne i pomorske baze. Jastrebovski glasovi ukazuju da je ovo neprihvatljivo i da SAD, ako bude potrebno, moraju iskoristiti vazdušne snage i mornaricu kako bi primorale Kinu na odustajanje od aneksije i militarizacije Južnog kineskog mora.

Zašto se ovo neće dogoditi?

TREBA NAM NOVI KOSENZUS
Ova oblast je od životnog značaja za Kinu, a za nas nije. Kina je priobalna država koja kontroliše ostrvo Hajnan u toj oblasti i legitimni je pretendent na mnoga od tih ostrva, dok mi nismo ni na jedno. Vijetnam, Malezija, Singapur, Bruneji, Filipini i Tajvan su ostali pretendenti. Međutim, iako su njihovi interesi po pitanju ribolovne površine i morskih resursa jednaki kineskim, nijedna od tih zemalja nije dovoljno jaka da izazove hegemoniju Pekinga.

Zašto bismo rizikovali rat sa Kinom zbog pretenzija komunističkog Vijetnama ili nemilosrdnog režima Rodriga Dutertea? Zbog čega bi njihova borba postala naša?

Kini su interesi u Južnom kineskom moru od ključne važnosti, baš kao što su Sjedinjenim Državama bili važni interesi na Karibima kada smo kao rastuća sila 1823. proglasili Monroovu doktrinu. Vremenom su svetske sile priznale i počele da poštuju specijalne interese SAD na Karibima i u Meksičkom zalivu.

Uzevši u obzir stalni rast kineske vojne moći, blizinu tih ostrva kontinentalnoj Kini i relativnu slabost i nespremnost na konfrontaciju drugih aktera, Kina će verovatno postati dominantna sila u Južnom kineskom moru, jednako kao što smo mi postali dominantna sila u zapadnoj hemisferi. Na Krimu, širom Bliskog istoka, u Južnom kineskom moru i na Korejskom poluostrvu suočavamo se sa zemljama koje su spremnije od nas da se žrtvuju i preuzmu rizik jer su njihovi interesi u tim oblastima daleko veći od naših.

Americi je potreban novi nacionalni konsenzus o tome šta su naši vitalni interesi, a šta nisu, šta smo spremni da branimo, a šta nismo.

Ova generacija Amerikanaca neće doveka rizikovati ulazak u rat zarad održanja ideje beltvejske elite o nekakvom „svetskom poretku koji počiva na poštovanju prava“. Nakon Hladnog rata ušli smo u novi svet – potrebne su nam nove crvene linije kojima bismo zamenili stare.

 

Preveo ALEKSANDAR VUJOVIĆ

 

 

Patrick J. Buchanan – Official Website

Svet
Pratite nas na YouTube-u