Glavni talas sukoba na Bliskom istoku još se nije desio

Rano je razgovarati o kraju rata u Siriji. On se nastavlja, ali sada sa drugačijim linijama fronta i u novoj formi

Na putu ka Egiptu 11. decembra ruski predsednik zaustavio se u vojnoj bazi Hmejmim, gde je ruskim vojnicima čestitao pobedu nad ISIS i najavio početak povlačenja ruskih trupa iz Sirije. Na sastanku sa Vladimirom Putinom u bazi Hmejmim predstavnici ruskih vazdušno-kosmičkih snaga zapravo su saopštili da će povlačenje njihovih aviona iz Sirije početi 11. decembra.

Da li to znači da je sada okončan građanski rat u Siriji – koji su od 2011. godine ohrabrivali i finansirali SAD, Saudijska Arabija i Katar? Ne, ne znači. Ali moguće je reći da, zahvaljujući aktivnostima ruskih vazdušno-kosmičkih snaga, vojnih savetnika i snaga za specijalne operacije, ISIS više nije moćna teroristička organizacija sa sopstvenom teritorijom i administracijom. To potvrđuju izveštaji svih svetskih medija da je 9. decembra ISIS praktično ispario u jednom danu. Istina je da militanti nisu nigde otišli. Oni su se samo povukli u podzemlje, razjedinili u male grupe i sakrili, formirajući ćelije spavača u gradovima i drugim centrima gde je mnogo ljudi. Do kraja rata sa ISIS broj ovih „ratnika islama“ je pao sa 300.000 na 25.000.

KURDSKO PITANjE U FOKUSU
Ipak, 25.000 ljudi ne može tek tako da nestane u jednom danu. Ranije, početkom ovog leta, neki od njih su se vratili u svoje zemlje – uključujući evropske zemlje i Rusiju. Značajan broj se preselio u Libiju, Alžir, Avganistan, Egipat, Nigeriju i niz drugih zemalja. Ali većina je nestala kao da ih nikad nije ni bilo. To znači da moramo biti spremni da se prilagodimo novim metodama za borbu protiv ove terorističke grupe, uključujući i onu izvan Sirije i Iraka. I to ne samo u arapskim, afričkim i azijskim zemljama već i u EU, SAD i Rusiji. ISIS evoluira od borbe na bojnom polju sa konvencionalnim trupama ka terorističkom i gerilskom stilu ratovanja, pa ruske regularne snage, vojni savetnici i vazdušno-kosmičke snage nisu neophodni u ovoj situaciji. Umesto toga, rad sa teroristima nije posao vojske, već nacionalnih službi bezbednosti, obaveštajnih službi, policije i snaga za specijalne operacije.

Jasno je da Putinova objava povlačenja trupa iz Sirije ne znači da će svi otići. Njihov broj će se smanjiti i ostaće samo oni koji su apsolutno neophodni. I verovatno je da će „dovoljno“ vojno prisustvo biti tumačeno kao „dovoljan broj ljudi koji se samostalno može odbraniti“.

Nešto drugo bi trebalo istaći: uništen je ISIS, onakav kakav je bio u jesen 2015. godine, kad su ruske vazdušno-kosmičke snage i trupe stigle u Siriju. Međutim, ostaje pitanje da li to znači kraj građanskog rata u Siriji? ISIS nije bio taj koji je započeo rat, već sirijska opozicija, naoružana i finansirana sa Zapada, uz zemlje Zalivskog saveta za Saradnju, i obučavana od Turske, Jordana, Saudijske Arabije i Katara. Njihove snage svakako nisu uništene. One uživaju sigurnost zona deeskalacije dogovorenih u okviru sporazuma u Astani. Njihovi politički lideri pozivaju na Asadov odlazak dok žive u različitim zemljama EU, Kataru i Turskoj. A zatim su tu i druge terorističke organizacije koje nisu deo ISIS: Tahrir al Šam, frakcije Al Nusra fronta i mnoge druge manje ekstremističke grupe; one nisu poražene. One su aktivne u provinciji Damask, odakle periodično granatiraju rusku ambasadu u glavnom gradu Sirije, kao što to čine i u Hami, Idlibu, Latakiji, Alepu, na jugu i jugozapadu Sirije.

Čitav istok Sirije je pod kontrolom Kurda iz Sirijskih demokratskih snaga (podržanih iz SAD), koje kontrolišu dve trećine naftnih i gasnih polja u zemlji i ne žele da ih vrate pod kontrolu centralne vlasti. Takođe, u Siriji se nalaze jedinice iranske Revolucionarne garde i Hezbolaha, čije pozicije su kontinuirano pod vatrom izraelskog vazduhoplovstva. Nedavno je blizu hiljadu militanata ISIS ušlo u Idlib i borilo se sa snagama Tahrir al Šama. Oni su dakle prisutni na severu zemlje.

Tako da, čak i ukoliko je tačno da ISIS više ne postoji, rat u Siriji se nastavlja na mnogim frontovima. Politički proces internog regulisanja nije bio uspešan u dovođenju sirijske opozicije i Turske za isti pregovarački sto sa Kurdima. Istina je da je ova situacija u interesu SAD, jer im dozvoljava da tvrde kako je njihovo vojno prisustvo u Siriji neizbežno iako je, za razliku od ruskog i iranskog, ilegalno. Samo su Turci i Iranci nezadovoljni situacijom. Ankara ne može da prihvati formiranje kurdskog entiteta na sirijskoj teritoriji, a Teheranu će biti teško da se na zemlji bori bez ruske vazdušne podrške, posebno u blizini granice sa Izraelom.

Prema tome, jasno je da je kurdsko pitanje jedno od ključnih u agendi razgovora Vladimira Putina i Redžepa Erdogana.

NIŠTA BEZ URUŠAVANjA SAUDIJSKOG SISTEMA
Postoji još jedno veoma važno pitanje, sa strateške i regionalne tačke gledišta: uništenje hijerarhije ISIS vodi ka velikim rizicima koji bi mogli da se materijalizuju u budućnosti – baš kao što je svrgavanje režima Sadama Huseina u Iraku imalo katastrofalne rezultate u čitavom regionu. De facto okupacija Iraka, predvođena SAD, otvorila je vrata seriji „obojenih revolucija“ širom arapskog sveta i nije samo na površinu iznela sunitsko-šiitski konflikt već mu i dala na intenzitetu. Bivši predsednik Džordž Buš je indiferentan prema ovome – na kraju krajeva, on više nije predsednik. Drugi pokušavaju da srede nered koji je ostavio. Na primer Donald Tramp i Vladimir Putin, da ne pominjemo lidere drugih zemalja regiona, kao što su Turska, Iran, Saudijska Arabija, Izrael, Jordan i Liban.

Dakle, prerano je razgovarati o kraju rata u Siriji. On se nastavlja, ali sada sa drugačijim linijama fronta i u novoj formi. Na isti način, ISIS nije nestao, već je samo ušao u novu skrivenu fazu svojih aktivnosti. I nije moguće isključiti mogućnost da će on u budućnosti izrasti u kvazidržavu u nekoj drugoj zoni konflikta, na primer u Libiji, ili Egiptu, gde se Abdel Fatah Al Sisi još uvek bori sa Muslimanskim bratstvom, koje jača, i terorističkim grupama na Sinaju i regionu Zaliva.

Ostaje najvažnije pitanje za region: suočavanje između saudijsko-izraelske koalicije i šiitske koalicije predvođene Iranom. Predlog za premeštanje američke ambasade u Izraelu u Jerusalim i situacija u Jemenu samo su odložile stvari, ali nisu uticale na odlučnost tripartitne koalicije da zajedničkim snagama udari na pozicije Irana u regionu. Ovo ne znači da je pitanje zatvoreno – više je verovatno da ponovo bude aktuelizovano 2018. nakon božićnih praznika u SAD i približavanjem ruskih predsedničkih izbora. Sve dok se aktuelni režim u Saudijskoj Arabiji ne uruši kao rezultat talasa represije predvođenog princom prestolonaslednikom Mohamedom bin Salmanom. Takođe, Huti bi mogli da budu u poziciji da stabilizuju situaciju u Jemenu nakon ubistva Ali Abdulaha Saleha. Glavni talas konflikata na Bliskom Istoku je još uvek pred nama.

Aleksandar Orlov je politikolog i orijentalista


Preveo IVAN RISTIĆ

 

 

New Eastern Outlook

Svet
Pratite nas na YouTube-u