Globalno ekonomsko resetovanje i problem obrazovanja

„Unapređenje“ visokog školstva u Srbiji prema modelu EU ne služi interesima Srbije, već pre svega interesima država EU

Tokom više od decenije i po, od kada je, ispostavilo se, jedan destruktivni poredak svrgnuo drugi destruktivni ideološki koncept, svaka administracija u Srbiji isticala je važnost visokog obrazovanja za održivi razvoj društva. Dosadašnje reforme visokog školstva, međutim, ignorisale su prioritet unutrašnjih interesa i ciljeva. Posledica je da u prelomne godine 21. veka ulazimo sa nedostatkom kadrova koji prepoznaju šta se dešava u stvarnosti i koji su naši interesi u njoj.

Stvarnost koju živimo je neoliberalizam. Taj termin koristi se da označi ideju dominacije tržišta nad izvršnom vlašću, ekonomskih poriva nad civilizacijskim normama i privatnog preduzetništva nad kolektivnom akcijom. U praksi, ovaj izraz asocira na deregulaciju, neograničenu liberalizaciju i privatizaciju, kao i fiskalnu štednju. To je višesmislen koncept, bez eksplicitnog kruga pristalica, što ne znači da je bez značaja ili nerealan. Od 80-tih, svet je prošao kroz temeljan pomak ka globalnom tržištu, a političari, demokrate, socijalisti i socijaldemokrate prihvatili su neke osnovne poluge tačerizma i reganizma.

Da bi procenili budućnost, stvarnost se mora posmatrati iz ugla najočitije odlike aktuelne društvene organizacije, a to je pre svega to da se ekonomski neoliberalizam ispostavio kao ekstremni oblik stremljenja ka minimalizaciji uloge države. Taj trend se tiče svake individue, jer se širi na nacionalne administracije. Razvoj unutrašnjih neoliberalnih politika počinje 70-tih. Glavni aspekti proliferacije neoliberalizma, osim privatizacije svega, su otklon od ideje države blagostanja i ograničenje redistributivnog oporezivanja, koji su uslovili ideološko skretanje neoliberalnih država ka konstruktu socijalnog darvinizma.

LIDERI I MRAČNA MOĆ
Ekonomski neoliberalizam podržava direktne strane investicije zbog istih razloga zbog kojih i međunarodnu trgovinu; da bi se uvećale pojedinačne slobode i opcije u vođenju poslova. Malo je dokaza da se ovi procesi razvijaju iz posvećenosti unapređenju slobode individua. Umesto toga, nacionalne ekonomske politike se od 70-tih ispostavljaju samo kao težnja uvećanju ekonomskih dobiti. Kao takva, globalizacija se čini autonomnim fenomenom neoliberalizma, sa kojim je podudarna u pogledu stremljenja ka deregulaciji globalne ekonomije i urušavanju države blagostanja.

Teorijski posmatrano, postoji osnov za tezu da sve čega se neoliberalni globalisti dohvate odumire. Trenutno, trebalo bi imati na umu nekoliko globalno bitnih trendova izvitoperivanja tradicionalnih instituta pod pritiskom neoliberalnog globalizma u tzv. „razvijenim demokratijama“.

Prvi je trend podrivanja demokratskog procesa institucionalizacijom „liderstva“. Danas su birokratske strukture EU (i SAD) suočene sa novom vrstom lidera. To više nije sofistikovan multikulturalan menadžer. On nije mekan i ne robuje konsenzusu, već je jak, patriotski i odlučan. Ove odlike novog lidera predstavljaju sve ono što Evropska komisija i američka administracija nisu. Ova vrsta lidera pojavljuje se u sve više država i čini se da takvi jaki ljudi evropska (i američka) budućnost.

Drugi trend je još opasniji i odlikuje ga podrivanja koncepta izvršne vlasti od netransparentnih struktura. Građani SAD suočeni su s tim da je predsednik koga su izabrali pod udarom birokratskih karijerista koji su spremni da skrivaju i podrivaju pravdu kako bi održali dominaciju netransparentnog poretka. Državni organ FBI je u komplotu sa Nacionalnim demokratskim kongresom fingirao osnov i sproveo, kako se ispostavlja, potpuno neosnovano prisluškivnje saradnika predsedničkog kandidata Trampa, a kasnije na osnovu toga pokušao da predstavi javnosti kako je Tramp bio u zaveri sa Rusijom. Samo četiri dana po inauguraciji predsednika, tadašnji vršilac dužnosti tužioca, koji je ostao iza prethodnog predsednika, izmislio je krivično delo tako što je istupio sa teorijom da telefonski razgovori Majkla Flina, inače savetnika za nacionalnu bezbednost izabranog predsednika, sa ruskim ambasadorom Sergejom Kisljakom krše Loganov zakon iz 1799. godine, koji zabranjuje da se privatni građani mešaju u spoljnu politiku. Jasno je, međutim, da se Loganov zakon ne odnosi na dolazeće službenike tokom transfera vlasti.

RAT KAO EKONOMSKI SASTOJAK
Sve koji se kunu u takvu demokratiju trebalo bi da razumeju da zarazna mešavina ignorisanja zakona i vrednosti šteti nacionalnim interesima, tako što ponižava nacionalna osećanja građana i tradicionalne simboličke vrednosti.

Činjenica je da političke figure u državama Zapada i Istoka i međunarodni finansijeri dele ideologiju poznatu kao globalizam, ili novi svetski poredak, kao i da ova ideologija zahteva potpunu centralizaciju ekonomije i izvršne vlasti, koje idu na ruku globalnom fiskalnom autoritetu, globalnom monetarnom poretku i globalnoj vladajućoj strukturi. Budući da bi tako nešto bilo teško planirati, verovatno je da se radi o procesu, što eksponira problem da je u toku proces koji intelektualne elite ne mogu ili zbog nekog razloga, neće da prepoznaju.

Globalisti govore o potrebi „globalnog ekonomskog resetovanja“. Ponovno uspostavljanje svetskih ekonomskih procesa nije do sada izloženo raspravi. Kada organizovana grupa ideologa ostvari kontrolu nad proizvodnjom valuta i kamatnim stopama država, lako je manipulisati političarima, zakonodavstvom ili čak naučno stvarati finansijske balone i kolapse. Takođe, bilo bi lako, kada je potrebno, pokrenuti međunarodne sukobe.

Zašto bi rat bio neophodan sastojak takve globalizacije? U proteklom veku rat je, po pravilu, sledio ili se podudarao sa ekonomskom krizom, koja se kasnije ispostavljala kao proizvod bankarske elite i agresivne monetarne politike. Posle ovih ratova, često se osnivaju nove nadnacionalne institucije (Liga naroda, Ujedinjene nacije, Banka za međunarodna poravnanja, Međunarodni monetarni fond) kao rešenje da se ubuduće spreče masovne tragedije. Rat se u tom kontekstu ispostavlja kao društveni katalizator mutacije međunarodnog sistema, obično na nezdrav način.

Globalistima je za resetovanje potreban novi i znatno delotvorniji katalizator, i to uskoro. U sledećoj fazi nužno je obimno skretanje pažnje, koje bi odvuklo pažnju javnosti od globalista kao glavnih uzročnika fiskalne krize, takvih razmera da će možda proći decenije pre nego što globalni mediji otvore temu kako se ona zaista dogodila. Strah koji se generiše kroz neizvestan rat može da deluje i kao oblik psihološke alhemije, koja bi preusmerila kolektivno mnjenje da prihvati centralizaciju, koju na drugi način ne bi mogle da prihvate.

Aktuelni problem je to da centralne banke traže iznad svega monetarno resetovanje. Monetarno resetovanje iziskuje masovni dug, a zatim masivniji podsticaj, nakon čega sledi fiskalno zaoštravanje, zatim masovna inflacija, nakon čega sledi valutna implozija koja bi otvorila vrata novoj strukturi (moguće kroz blokčein tehnologije i kriptovalute). Kreditna kriza 2008. godine obezbedila je najmanje dva od ovih elemenata, ogromne dugove i podsticaje. Danas počinjemo da budemo svedoci faze fiskalnog zaoštravanja.

ŠTA PO SVETU SKRIVA SEVERNA KOREJA
Globalisti će nastaviti sa strategijom višestrukih regionalnih sukoba i globalnog ekonomskog rata, pre nego jednokratniog globalnog nuklearnog rata, koji bi izbrisao bilione dolara i ulaganja u infrastrukturne i nadzorne mreže. Ova strategija bi bila od koristi ako nameravaju da nastave povećanje kamatnih stopa i ukidanje stimulansa centralnih banaka. To bi doprinelo da se prikriju posledice smanjenja bilansa stanja, ali bi moglo ubrzati pad dolara kao svetske rezervne valute, tim pre što istočne i evropske zemlje već tragaju za alternativom.

Kao najverovatniji akter za takvu predstavu predstavlja se Severna Koreja. Kako je ova država došla do tehnologije koja može da prenosi više bojevih glava i brzo udari istočnu obalu SAD, pitanje je za razmišljanje. Trenutno, Severna Koreja je najbolji trenutni šok da prikrije raspad globalnog ekonomskog sistema.

Da li bi globalisti propustili takvu priliku? Globalisti kontrolišu političare, koji regionalno podržavaju te procese. Tako, na primer, u vreme kad je krunski princ Saudijske Arabije zamrzao milijarde dolara od prinčeva i privrednika u takozvanoj kampanji protiv korupcije, preko punomoćnika je na aukciji bio tajni kupac Da Vinčijeve slike Salvator Mundi za 450 miliona dolara. Zašto kriptovaluta Bitkoin ostvaruje neobjašnjiv rast osim ako to nije posledica potrebe za pranjem para? Pare za pranje, po logici stvari, ne mogu da imaju oni koji ih zakonito stiču i njima raspolažu.

Kakva je uloga nacionalnog visokog obrazovanja? Ono nam je potrebno da bi obezbedilo konkurenciju stručnjaka koji će imati odgovarajuću sposobnost percepcije i iznalaženja rešenja.

Ne postoji univerzalan metod, ni jednoobrazna primenljivost metoda, za postizanje bilo kog cilja, pa tako za obrazovanje intelektualnog staleža. Glavni zadaci reforme visokog školstva sastoje se u tome da se sistemski obezbedi priliv neophodne strukture i kvaliteta kadrova i ujedno optimalan sistem finansiranja visokog obrazovanja. Da bi se to postiglo, potrebno je realno sagledati stanje nacije i ciljeve koje je potrebno ostvariti. U državi koja ima perspektivu u delatnostima poput saobraćaja, turizma ili poljoprivrede, logično deluje da bi priliv sredstava i najtalentovanijih mladih ljudi trebalo obezbediti u vodeće fakultete koji školuju kadrove u tim oblastima.

Potrebe po strukturi kadrova ne mogu biti iste u razvijenim informatičkim, eksploatatorskim, društvima i u onim predinformatičkim, još uvek u fazi industrijskog razvoja. Najveći problem u uspostavljanju visokog školstva koje bi bilo motor društva predstavlja mehaničko sleđenje organizacije obrazovanja u interesu postindustrijskih, neoliberalnih država.

SMISAO STIPENDIRANjA STUDENATA IZ SRBIJE
Godinama je katalizator promena i generator procesa modernizacije visokog obrazovanja u svim zemljama Zapadnog Balkana bio Tempus program (karijerno vođenje u cilju unapređenja visokog obrazovanja). Kroz učešće u programima EU, visokoškolske institucije u Srbiji su svoje kapacitete unapređivale formiranjem kancelarija za međunarodnu saradnju, različitih centara na nivou univerziteta i kanala komunikacije za iniciranje međunarodnih projekata.

Najvažniji finansijski instrument koji podržava promene u sistemu visokog obrazovanja u tranzicionoj Srbiji bio je program Tempus. U okviru tog programa, kroz projekte koji su potrebni razvijenim državama EU, praktično se finansira selekcija kadrova. Učešće u takvim projektima primer su metoda koji se podstiču iz evropskih fondova, a koji rezultuju pospešivanjem odliva mozgova u strukama i u države u čijem se interesa sprovode.

Najbolje prakse programa Tempusa ugrađene su u novi program EU – Erazmus plus – koji je namenjen saradnji u oblasti obrazovanja, mladih i sporta u periodu od 2014. do 2020. godine. Kroz program Erazmus Mundus stotine studenata iz Srbije dobilo je stipendije za master i doktorske studije na univerzitetima EU, dok je hiljade naših studenata dobilo mogućnost da jedan period provede na studijama u inostranstvu. Retki od njih će svoju karijeru nastaviti u svojoj državi. Tako „unapređenje“ visokog školstva u Srbiji služi pre svega interesima država EU.

Istovremeno, problemi našeg visokog obrazovanja su konkretni: lažne diplome, fakulteti bez društveno relevantnih karikuluma, korupcija profesora, banalizovanje postdiplomskih studija a posebno beskorisnih doktorata. Te probleme programi EU nemaju za cilj da iskorene.

Unapređenje visokog školstva nesporno je vezano za ulaganje. Što je manje sredstava na raspolaganju, to ulaganja moraju biti usmerena na visokoškolske ustanove koje imaju strateški značaj. Zemlje na koje bi Srbija da se ugleda imaju obrazovne sisteme koji imaju izgrađene sisteme stabilnog finansiranja. U globalizovanom svetskom poretku sve vodeće države, većinom izgrađene u periodu imperijalizma, nastoje da slede model koji je visokoškolskim ustanovama u SAD obezbedio društveni uticaj.

NAUKU I OBRAZOVANjE SVE TEŽE RAZLIKOVATI OD NEVLADINOG SEKTORA
Prema mesečnom izvodu Trezora SAD, u novembru 2014. godine, američki federalni program direktnih studentskih zajmova dostigao je iznos od 806,56 milijardi dolara. Prema izveštaju Banke federalnih rezervi Njujorka o zaduženosti domaćinstava i kreditima, ukupan bilans studentskih kredita, uključujući i one iz privatnih izvora, na dan 30. septembra 2014. godine iznosio je 1,013 milijardi dolara. Osim toga, programom direktnih studentskih zajmova vlada SAD plasira budžetska sredstva da obezbedi kredite za studiranje i na taj način vrši preraspodelu bogatstva preko posrednog plasiranja u visokoškolske ustanove. Ovakvo finansiranje visokog školstva u liderskoj državi globalističkog neoliberalnog poretka, međutim, nema za cilj kvalitetno obrazovanje. Njime se ne podstiče konkurencija, ni stipendiranje talentovanih, već se univerzitetima omogućava da naplate više nego što bi studenti i njihove porodice mogli platiti bez zaduživanja. Rezultat ovog modala je da su visokoškolske ustanove sve bogatije, a studenti sve siromašniji. Zato, američka vlada ima programe kojim se opraštaju ili isplaćuju studentski krediti. Međutim, i taj transfer bogatstva predstavlja u krajnjoj liniji preraspodelu bogatstva od poreskih obveznika na onoga koji je pohađao koledž.

Opisani model sebi mogu da priušte SAD, koje su u prilici da nekontrolisano štampaju novac, ali to nije dostupno drugim državama, posebno ne siromašnim. Fakulteti u Srbiji ne mogu se finansirati mahinacijama poput američkih. Da bi se pare preusmerile na visoko školstvo, država bi morala da se odrekne nekog luksuza, a znak dobre volje bilo bi gašenje 115 nezavisnih agencija i regulatornih tela ili finansiranja nevladinih projekata (od kojih je veći deo u nadležnosti države).

Nastavni proces i istraživanje u visokom školstvu Srbije neće unaprediti nikakva regulativa ako se radi po projektima kojima je cilj odabir mozgova za odliv. U tim uslovima, jedini rezultat može biti birokratizacija upravljanja sredstvima i zvanjima, što etablirani profesorski kadar održava u prilici da monopolišu kanale ideja i novca, tako što će suzbijati konkurenciju. Zato nam opstaju naučnici bez radova, profesori bez uspešnih đaka, fakulteti koji prodaju diplome i pojave poput profesorskih političkih lobija.

Bez definisane potrebe za kadrovima, dobre su i „lažne“ diplome i visokoškolske ustanova bez ozbiljnog karikuluma. U takvom okruženju, nema odgovora ni za jedan praktičan i važan problem, uprkos gomile onih koji su plaćeni da se njima bave. Takvu nauku i obrazovanje sve je teže razlikovati od nevladinog sektora. Ako će ostati takvo, visoko školstvo nam onda i ne treba.

Ekonomija
Pratite nas na YouTube-u