Milivoje Ivanišević: Nekažnjeni zločini nad Srbima

Ne može se objasniti zašto je Srbija indiferentna prema svojim državljanima koji su počinili zločine nad Srbima

Nedavno hapšenje pukovnika Armije BiH i vojnog atašea BiH u Belgiji Enesa Jahića, okrivljenog za zločine u konjičkom selu Bradina 25. maja 1992. godine, samo je dokaz činjenice da u Bosni i Hercegovini proces kažnjavanja odgovornih za zločine, posebno kad je reč o muslimanskim funkcionerima, još nije priveden kraju. Čak naprotiv, nije čestito ni započet.

Pomenuti pukovnik se tereti za masakr srpskog stanovništva u selu Bradina (33 Hrvata, 16 Muslimana i 604 Srbina) u opštini Konjic, koje je napadnuto i uništeno 25. i 26. maja 1992. Spaljeno je i razoreno 200 stambenih zgrada. Uništen je i pravoslavni hram Svetog vaznesenja. Osnovna škola „Zvonimir Beliša Nogo“ je postala zatvor, a selo koncentracioni logor u koji su zatvoreni svi preživeli meštani. Istog dana je i u gradu sportska dvorana „Musala“ pretvorena u logor, u koji su zatvoreni muškarci, većinom ranjenici, pohapšeni u Bradini. Prilikom napada u selu je ubijeno 37 meštana, više od 200 njih je povređeno, a među njima mnogo dece, žena i starijih meštana. U seoskom zatvoru je ubijeno još osam, a u logoru „Musala“ 13 Srba. Sudbinu zatvorenih žena moramo izostaviti. Konačan broj ubijenih u logorima nije poznat. Izvesno je ubistvo još 19 ljudi u logoru „Čelebići“. Na području opštine je otkopano više masovnih grobnica i do sada evidentirano 297 ubijenih i 172 nestale osobe srpske nacionalnosti.

Pri svemu tome posebnu pažnju zavređuju logori, njihovi komandanti, upravnici, islednici, stražari… U BiH je, prema dokumentaciji Komiteta za prikupljanje podataka o zločinima protiv čovečnosti i međunarodnog prava, evidentirano 536 logora u kojima je bilo zatvoreno više desetina hiljada ljudi srpske nacionalnosti. Broj ubijenih nikada se neće saznati. U tim mučilištima je na raznim dužnostima i poslovima angažovano ne manje od 5.000, gotovo bez izuzetka, zločinaca. Njihova imena su poznata. Dali su ih preživeli zatvorenici i decenijama se nalaze u policijskim dokumentima. Jedino je nejasno zašto su ti zlikovci, poput uhapšenog pukovnika Enesa Jahića, na slobodi.

To nam daje za pravo da postavimo bar nekoliko pitanja. Prvo za logor „Luke“ u Bihaću. Tu je zatvorena i ubijena verovatno najstarija srpska žrtva 20. veka, Boja Kenjalo, rođena 1888. iz sela Račić (pored nje se pominju Mihajlo Kenjalo, 1909; Marko Gogić, 1923. i Milka Gajić, 1914) Pokojnica je uhapšena 26. oktobra 1994. u 106. godini života, a mrtvu su je vratili 1. decembra. Odgovorni nisu pronađeni, a nisu ni traženi. Pominju se neki Crni i neki Fikret. Ali i Kemal Kokić, Kemal Lipovača.

Tarčin, logor „Silos“ sa više od 700 zatvorenika. Poznata imena osam ubijenih Srba. Svi upravnici, islednici, čuvari, mučitelji, ubice, poznati su: Bećir Hujić, Šerif Mešanović Šera, Asim Korić, Fadil Čović, Refik Tufo, Mustafa Kaktić, Enver Dupovac…

U Sarajevu su evidentirana 123 logora u kojima je zatvoreno više hiljada ljudi, a broj ubijenih nikad nije istražen. U evidenciji je i pet logora – javnih kuća sa više od 200 žena srpske nacionalnosti, starih od 12 godina pa naviše. Nažalost, nema prostora da navedemo ni za Sarajevo ni za BiH imena žrtava i imena odgovornih. Jedino je jasno da su mnogi od njih na odgovornim funkcijama u BiH.

Ne može se, međutim, objasniti zašto je Srbija indiferentna prema svojim državljanima koji su počinili zločine nad Srbima, i to ne samo u logorima BiH. Mnogi državljani Srbije su osumnjičeni za ubijanje Srba u Hrvatskoj i BiH. Ono što su za Jevreje u Berlinu bili gestapovci, to su za Srbe Sarajeva Sandžaklije, državljani Srbije.

Možda su ovi koje navodimo nedužni, ali treba obznaniti: Hajrudin Halilović Mrčo iz Prijepolja i njegov brat Sefer Halilović. Prvog pamte ljudi iz konclogora „Visoko“ gde je robovalo oko 500, a ubijeno deset Srba. Drugi je bio komandant GŠ Armije BiH. Tu je i Zulfikar Ališpago Zuka (zapravo Zulfo Alić) iz Novog Pazara, komandant specijalne brigade sastavljene od ljudi iz Sandžaka, Foče i mudžahedina. Imao je i svoj logor na Igmanu gde je ubijeno 13 Srba.

Ramiz Duraković iz Prijepolja, komandant „Zelenih beretki“ i 43. brdske brigade u Goraždu; Medo Haznadar, iz Prijepolja, komandant Prve sandžačke brigade i jedan od komandanata na Igmanskom ratištu; Ramiz Pljakić, iz Sjenice, komandant u Posavini po zlu poznate 108. „legendarne“ brigade Armije BiH; Murat Kahrović iz Sjenice, pomoćnik komandanta Prve sandžačke brigade; Bećir Skrobanović iz Prijepolja, jedan od rukovodilaca „Zelenih beretki“s u Sokolovića koloniji… I stotine drugih iz Raške oblasti i Vojvodine.

Izgleda neverovatno, ali otkad je u Šapcu 1992. suđeno braći Repić za maltretiranje muslimanskih zatvorenika u Zvorniku, u Srbiji je osuđeno ili isporučeno Hagu nekoliko stotina Srba. Za to vreme nijednom državljaninu Srbije nije u Beogradu suđeno za zločine nad Srbima. Možda takvih i nema. Ili, takav greh opet treba oprostiti!

 

 

Izvor Večernje novosti, 25. decembar 2017.

Dnevne vesti
Pratite nas na YouTube-u