Simbol opadanja američke imperije

Odluka o Jerusalimu nije početak procesa opadanja uticaja Amerike, već njegova kulminacija

Od Avganistana do Iraka i Sirije SAD nisu uspele da postignu svoje imperijalne ciljeve. Umesto toga, otpočeo je dug i postepen proces kojim se „svemoćna imperija“ ubrzano kreće ka svojoj konačnoj iscrpljenosti. Snaga hegemona se umanjuje, a rezultat su vojni i diplomatski porazi na različitim poljima. U UN je ogromna većina država, od kojih su mnoge još uvek američki saveznici i članovi NATO, glasala protiv američke odluke da prizna Jerusalim za glavni grad Izraela. Uprkos svim pretnjama i primenom prinudne diplomatije kako bi se pritisle države koje glasaju, odluka je bila negativna, postavši tako najočigledniji i najjači dokaz kako SAD trenutno stoje u svetu.

Ono što je Trampova administracija projektovala kao ključno za uspostavljanje mira, poslužilo je kao primer ni za šta drugo nego za slabu odluku Vašingtona koja krši više rezolucija UN, ide protiv duha međunarodnog prava i nedvosmisleno je izvan mirovnog sporazuma u Oslu iz 1993. godine. On je još uvek važeći i predviđa rešenje sa dve države i shodno tome zajedničku odluku da Jerusalim postane glavni grad i Palestine i Izraela.

Dok američka odluka sama po sebi znači da oni sporazum iz Osla više ne smatraju diplomatski relevantnim, njihove diplomate nastavljaju sa pokušajima obmanjivanja da će priznavanje Jerusalima kao glavnog grada Izraela doneti mir regionu. Ova laž, kako je glasanje i pokazalo, nije prošla, a težina toga ide na račun konstruisane slike Trampove administracije o izolovanoj (čitaj: izuzetnoj) zemlji – slika koja se pojavila u više navrata (prilikom odbacivanja Pariskog sporazuma, TPP, iranskog nuklearnog sporazuma), i koja je samo ubrzala američku izolaciju umesto da preokrene trend njene opadajuće dominacije.

SMEŠNE PRETNjE BEZ REZULTATA
Činjenica da su SAD poslale preteća pisma kako bi prisilile ostale zemlje da joj se pokore u značajnoj meri govore o tome koliko su postale nemoćne tokom godina. Pored drugih stvari, ova pisma pokazuju da se SAD nadaju da će većina država, ako ne i sve, još uvek moći da budu prisiljavane da slede američku liniju i poklone se američko-izraelskim interesima. U skladu sa tim, Niki Hejli je napisala da je sve što SAD „traže“ da ostale zemlje:

„…uvaže istorijsko prijateljstvo, partnerstvo i podršku koju pružamo (njima i Izraelu) i poštuju našu odluku o našoj ambasadi. Predsednik će ovo glasanje pratiti pažljivo, i od mene je tražio da ga izvestim o onima koji budu glasali protiv nas“.

Kao što je glasanje pokazalo, nijedna od ovih zemalja se nije povila pred ovom smešnom i otvorenom eksplicitnom pretnjom. Da li će SAD sada uvesti sankcije ovim zemljama, uključujući i one od strane NATO kao u slučaju Turske? Da li će to doneti rezultate? Da li će SAD biti u mogućnosti da dovoljno pritisnu ove zemlje kako bi promenile njihovu odluku? Ništa od ovoga ne zvuči praktično, izvodljivo niti dovoljno pragmatično, jer će to samo nastaviti proces rapidnog opadanja američkog uticaja.

SAD moraju da shvate da ovo nije hladnoratovska era, kada su one bile jedina „supersila“. Uspon moćnih vojnih i ekonomskih sila sa Istoka prouzrokovala je velike promene, a mnogi unutar Zapada se postepeno ali sigurno udaljavaju od Atlantskog saveza. Najznačajnija ilustracija toga došla je u maju kad je nemačka kancelarka Merkel rekla da „vremena u kojima smo mogli da u potpunosti zavisimo od drugih (SAD) prolaze. To sam iskusila u poslednjih nekoliko dana“; i „mi Evropljani zaista moramo da uzmemo sopstvenu sudbinu u svoje ruke“.

Ovo je sada postalo prilično jasno i posebno očigledno iz posmatranja onoga šta su se SAD nadale da će postići odmah nakon priznavanja Jerusalima za glavni grad Izraela. Niki Hejli je početkom decembra rekla da SAD još uvek imaju „kredibilitet“ kao posrednik između Izraela i Palestinaca. Poređenje tog samoproglašenog „kredibiliteta“ sa pretnjama iznesenim u pismu u potpunosti otkrivaju da su SAD sada zemlja sa najmanje kredibiliteta na svetu u svetlu velikog poniženja nakon glasanja o Jerusalimu u Generalnoj skupštini UN.

Važno pitanje koje bi trebalo razmotriti je: da li će SAD vršiti odmazdu ukidanjem pomoći? Kako stvari stoje, takva odmazda bi se pretvorila u politički loš potez i autogol za Trampovu administraciju.

ČAK I EGIPAT
Na primer, ako SAD odluče da ciljaju Egipat, pokretača rezolucije unutar Saveta bezbednosti UN, to će za SAD naneti više lošeg nego dobrog i na Bliskom istoku i u SAD, jer većina pomoći koja se daje Egiptu dolazi u formi vojne opreme proizvedene u Americi. Egipatska vlada ima više vojnih helikoptera nego što joj je zapravo neophodno, a mnogi od njih samo stoje u skladištima, dok novac odlazi američkim proizvođačima. Ovo jednako važi za veliki broj drugih zemalja koje su takođe glasale protiv SAD. U ovom kontekstu, ukoliko bi se Egipat ili bilo koja druga zemlja suočila sa embargom, Tramp bi time više štete naneo američkim korporacijama nego Egiptu, i možda se na kraju suočio sa političkom opozicijom iz vojnoindustrijskog kompleksa na domaćem frontu.

Čak i ako se to ne dogodi, države primaoci su već upoznate sa znatnim smanjenjem američke „pomoći“, i to ništa neće promeniti čak i ako bi stali na stranu američke odluke. U martu 2017, na liniji Trampove mantre „Amerika na prvom mestu“, administracija je saopštila planove da smanji stranu pomoć za 28 odsto u 2018.

Postoji malo podsticaja za zemlje koje su glasale protiv SAD da slede američku liniju ne preispitujući je i tako rizikiju unutrašnju političku nestabilnost. Ovo posebno važi za arapske zemlje, uključujući Egipat, primaoca 1,2 milijarde dolara svake godine. Tamo je preovlađujuće osećanje da je krucijalni korak ostvarenju cionističkog sna o kreiranju „velikog Izraela“ kontrola nad Jerusalimom. A, ako zemlje poput Egipta podrže ovaj program, podržale bi nešto što će u konačnici dovesti do oduzimanja velike teritorije od više zemalja koje okružuju Izrael, uključujući i najveći deo egipatskog Sinajskog poluostrtva.

Činjenica da je čak i Egipat glasao protiv SAD pokazuje koliko je američko prisustvo putem pomoći i uticaja postalo besmisleno na Bliskom istoku i na drugim mestima i koliko je slaba njihova sposobnost da globalnu politiku usmeravaju u pravcu u kom žele. Odluka o Jerusalimu nije početak procesa opadanja uticaja Amerike, već njegova kulminacija.

Salman Rafi Šeik je istraživač i analitičar međunarodnih odnosa i pakistanskih spoljnih i unutrašnjih poslova

Preveo IVAN RISTIĆ

New Eastern Otulook

Svet
Pratite nas na YouTube-u