Trampov eksploziv u temelju mirovnog procesa

Razvalivši sve stubove mirovnog procesa, a pre svega vodeću ulogu SAD, Tramp je startovao krizu nesagledivih posledica

Trampov (orvelovski) govor na samom početku sadržao je jednu tačnu rečenicu: „Mi ne možemo rešavati naše probleme praveći iste pogrešne pretpostavke i ponavljajući iste pogrešne strategije“. Iz palestinske perspektive, pogrešna pretpostavka jeste da SAD može biti „pošteni posrednik”. Ovim činom, možda nehotice, Trump je rasterao tu maglu.

Jedan od najčešće ponavljanih klišea u vezi sa odlukom predsednika SAD kako priznanje Jerusalima kao glavnog grada Izraela predstavlja diskreditaciju Vašingtona kao „poštenog posrednika” (honest broker) u izraelsko-palestinskom mirovnom procesu jeste ujedno i najuvredljiviji kliše. Da Amerika nije pošteni – nepristrani – posrednik, svima je jasno (osim možda političkim slepcima) od starta mirovnog procesa početkom 90-tih, pa i učesnicima tog procesa, uključujući palestinske. Vikanje „eureka” po tom pitanju ne deluje iskreno ma sa koje strane dolazilo.

Međutim, postoji razlika između neupitne pristranosti i ovim najnovijim činom pokazane volje Vašingtona da zgazi sve rezolucije UN, međunarodne zakone i sve dogovore proizašle iz mirovnog procesa, istina, duboko zamrznutog, odnosno da zgazi praktično globalni konsenzus. Postoji razlika između podrške i sponzorisanja izraelskog postepenog etničkog čišćenja te potpunog savijanja pred izraelskim lobijem sa sve preuzimanjem cionističkih mitova i diskursa.

PLjUVANjE U LICE MEĐUNARODNE ZAJEDNICE
Spomenuti konsenzus podrazumeva da se mirovni proces završi tako što će na istorijskoj teritoriji Palestine postojati dve države – Palestina i Izrael – dok je rešenje statusa Jerusalima ostavljeno za sam kraj procesa. Taj konsenzus potvrdio je Antonio Gutereš, generalni sekretar UN, samo nekoliko minuta pošto je američki predsednik Donald Tramp potpisao odluku kojom ceo Jerusalim „dodeljuje” Izraelu. Gutereš je naglasio da rešenje sa dve države nema alternativu. Najzad, taj konsenzus ogleda se u osudi kojom je „polarizovan” Savet bezbednosti UN (14 prema 1) popratilo ovo pljuvanje u lice međunarodne zajednice.

Opšte osude Trampovog poteza imaju vrlo različite stepene iskrenosti i snage, a malo predloga o sledećem koraku. Osim Turske, čiji je parlament, u retkoj manifestaciji jedinstva, izglasao rezoluciju koja daje predsedniku Redžepu Tajipu Erdoganu odrešene ruke da suspendujen odnose sa Izraelom, nijedna zemlja nije najavila ništa slično, a dijapazon između „oštre osude”, „zabrinutosti” do „ovo nije od pomoći”, često je samo retorika.

Arapska liga je na hitnom sastanku došla do „krucijalnog” zaključka da je Trampova odluka „ilegalna”. Osim prazne priče, nije donela nikakav konkretan akcioni plan kojim bi se zajednički suprotstavila ne samo ovoj aneksiji Jeruselima nego i pokušaju američko-izraelskog nametanja rešenja palestinsko-izraelskog sukoba, koje ovaj potez Donalda Trampa nagoveštava. Činjenica da su Palestina i Jordan tražili hitnu sednicu Arapske lige govori mnogo, ako ne i sve o tome koliko je arapskim liderima stalo do Palestinaca i/ili Jerusalima. Nije prvi put da prodaju Palestince, ali je svakako prvi put da prodaju Jerusalim. Poziv američkoj administraciji da promeni odluku jeste, blago rečeno, neozbiljan.

Iznenadna poseta predsednika Palestinske samouprave Mahmuda Abasa Rijadu, dve nedelje pre objave Trampove odluke, bio je pokušaj da se Abas zastraši na pristajanje u Trampovom govoru diskretno najavljene „mirovne inicijative”, koja će dovesti do „neverovatne budućnosti”. Princ haosa, kako mnogi zovu saudijskog prestolonaslednika Mohameda bin Salmana, imao je petlju da predoči plan (najverovatnije skovan u glavi Trampovog zeta, o čijem cionističkom kredibilitetu ne bi trebalo trošiti reči) palestinske države ograničenog suvereniteta na nepovezanim teritorijalnim ostrvima Zapadne obale (isprekidane ilegalnim izraelskim naseljima), bez istočnog Jerusalima i bez prava na povratak etnički očišćenih i njihovih potomaka i da (usput) primeti da, ako ga Abas ne prihvati, „ima ko hoće”. Prestolonaslednik je navodno dao Abasu dva mjeseca za razmišljanje i kao tačku na „i” predložio selo Abu Dis kao glavni grad tog/tih palestinskih bantustana.

Šta? Ne možete da nađete Abu Dis na mapi!? Imajte to u vidu kada slučajno pomislite da je prazna priča arapskih lidera o solidarnosti sa Palestincima iskrena. Naglasak je na liderima, naročito na američkim satrapima Saudijske Arabije, Ujedinjenih Arapskih Emirata i Egipta. Naime, uprkos određenom zamoru palestinskim pitanjem, objašnjivim zamorom bivanjem pod brutalnim režimima, solidarnost njihovog stanovništva sa Palestincima i emotivni naboj vezan za (okupirani istočni) Jerusalim jesu i dalje dovoljno snažni da te diktatore u strahu od vlastite „ulice” primoraju na teatar kabuki busanja u prsa, dok se, sve manje skriveno, dodvoravaju Izraelu.

„PRINCIPIJELNA” SAUDIJSKA ARABIJA
Žurba kojom su palestinske vlasti demantovale priču o saudijskom pritisku podseća na pravilo „ne vjeruj ništa dok nije zvanično demantovano”. U svakom slučaju, priča da je iznenadna neplanirana poseta Rijadu imala za cilj da Saudijska Arabija pruži (uobičajenu) „podršku” Palestincima i da je sve u najboljem redu zvuči veoma tanko.

Namera palestinskih vlasti da se američko posredovanje i/ili bilo kakva uloga u rešavanju izraelsko-palestinskog problema definitivno odbaci očituje se u odluci Mahmuda Abasa da odbije da se sastane sa potpredsednikom SAD kasnije ovog meseca, kada Pens krene na turneju po Bliskom istoku. Pritisnut vrlo upitnim legitimitetom, ulogom posrednika između okupaciono-kolonijalnih snaga i Palestinaca, s jedne strane, neodgovornim potezom Vašingtona, s druge, i Hamasovim pozivom Palestincima na treću intifadu (ne bez simbolike na dan 30. godišnjice od početka prve), s treće strane, njemu je manevarski prostor jako sužen. Primanje Pensa bilo bi političko samoubistvo.

Trampov (orvelovski) govor na samom početku sadržavao je jednu tačnu rečenicu: „Mi ne možemo rešavati naše probleme praveći iste pogrešne pretpostavke i ponavljajući iste pogrešne strategije”. Iz palestinske perspektive, pogrešna pretpostavka jeste da SAD mogu biti „pošteni posrednik”. Ovim činom, možda nehotice, Tramp je rasterao tu maglu. Trabunjanje da aneksija Jerusalema poslije 50 godina okupacije može doprineti miru jeste u rangu stupidarija „da ilegalna kolonijalna naselja doprinose miru”, koje je svojevremeno premijer Izraela (i ratni zločinac) Ariel Šaron izvaljivao bez da trepne.

“SAD če podržati rešenje sa dve države ako je to dogovor obe strane”, rekao je Tramp. Ako? A šta ako ga jedna strana neće? Ultranacionalistička klika koja već dugo neprikosnoveno dominira izraelskom političkom scenom sanja o zemlji „između reke i mora” (u najboljem slučaju, reč je o reci Jordan; u najgorem o reci Tigar – da, u Iraku), ali bez Palestinaca. Trenutno stanje liči na jednu državu, sa sistemom aparthejda, doduše.

Razvalivši jednim potpisom sve dosadašnje stubove mirovnog procesa, a pre svega vodeću ulogu SAD u njemu, Tramp je startovao krizu nesagledivih posledica. Izjave (rekao bih cinične) iz Bele kuće da su očekivali žešću reakciju (čitaj: demonstracije) te da ovo do sada viđeno nije strašno pokazuju, ako ne potpunu kognitivnu disonancu, a ono potpunu nesvesnost o dugoročnim posledicama.

Međutim, svaka kriza jeste ujedno i prilika. Kad-tad mirovni proces mora početi ponovo. Taj proces mora se temeljiti na svim rezolucijama UN, a te rezolucije daju Palestincima mnogo više od mrvica koje im nude Trump i Kušner. Taj budući proces podrazumeva zaista poštenog posrednika. Izolacija SAD po ovom pitanju jeste znak koji daje nadu.

Na kraju jedna trivija. Deni Danon, stalni predstavnik Izraela pri UN na sednici Saveta bezbednosti mahao je „izraelskim” antičkim novčićem, navodno pronađenim na nekom arheološkom nalazištu u Jerusalimu kao neoborivim dokazom kome Jerusalem pripada. Osim što nije originalno, jer je premijer Benjamin Netanijahu posvetio deo govora u UN 2011. godine pečatnom prstenu, 2.700 godina starom, sa ugraviranim njegovim imenom iste argumentacije radi, argumentacija je kljakava. Kada bi univerzalno bila prihvaćena, otvorila bi mogućnost Italijanima da polažu pravo na veći deo Engleske ili bar Palestincima da priznaju Rim kao glavni grad Velike Britanije.

Stav

Svet
Pratite nas na YouTube-u