Srđa Trifković: Zašto Amerika rizikuje?

U delovanju Zapada se ne vidi samo rusofobija, već i sve izraženija pravoslavofobija

Knjiga „Kontinuitet hladnog rata”, dr Srđe Trifkovića, urednika magazina Kronikls i vrsnog analitičara međunarodne politike, promovisana je u Beogradu, u svečanoj sali Doma Vojske.

Pored autora, o knjizi su govorili i njen recenzent Milomir Stepić sa Instituta za  političke studije, Nenad Kecmanović, profesor Fakulteta političkih nauka i Slobodan Erić, urednik lista Geopolitika.

Centralno mesto njihovih opažanja bila je promena odnosa među ključnim zemljama sveta i drugim vodećim centrima moći i njihova neizbežna refleksija na položaj Srbije.

Stepić je u tom smislu ukazao da Trifković uspešno analizira fenomen američke „duboke države” i prikazuje vašingtonsku močvaru koja guta deo po deo vizije personalnih uzdanica Donalda Trampa. Njena misija je, kako je ukazao, da razgrađuje nacionalne identitete i suverenitete kao smetnje globalizmu i da u tom cilju gradi sistem globalne vlasti.

Važno obeležje te „patologije zapadne elite”, kojoj Trifković poklanja celo jedno poglavlje (budući da su elite ono što čini „duboku državu”) jeste stigmatizacija oponenata – od pojedinaca do čitavih naroda, konstatovao je Stepić i ukazao da je baš zato tim elitama i potreban „kontinuitet hladnog rata”.

— Na kraju, kad čitalac ovo i mnogo više od ovoga sazna i pročita, ne može da ne zaključi da nemaju samo SAD „duboku državu”, da svakako slično funkcioniše „duboka država” EU – londonska je naročito posle Bregzita izvedena na svetlo dana, francusku i nemačku „duboku državu” smo već videli na delu, ne treba da se zavaravamo da je Rusija na to imuna (Dugin ju je nazvao „šestom kolonom”), ali – šta je to „duboka država” Srbije i kako funkcioniše beogradska „močvara”? Nije li to ono što je otelotvoreno državom čiju ćemo stogodišnjicu obeležiti sledeće godine, a i danas se ne odriče kontrole ključnih „koridora moći”, ukazao je Stepić i istakao da bi Trifković baš kako je perfektno analizirao američki slučaj, mogao i da to učini na srpskom primeru „duboke države”.

Stepić je ukazao da je autor knjige detaljno razmotrio slabljenje EU, koju naziva Briselskim Levijatanom, apostrofira njen talasokratski karakter, podređenost Americi i njenu nefunkcionalnost, hipertrofiranu birokratiju i nemogućnost da se suprotstavi ključnom izazovu Muslimanske migracije.

Sa druge strane, u analizi odnosa Amerike i Rusije, Trifković ističe da su SAD opsednute arhi-suparnikom Rusijom i Hladnim ratom koji nikada nije prestao, a sada se sve više zaoštrava. U delovanju Zapada, autor ne vidi samo specifičan patološki oblik rusofobije, već sve očiglednije pravoslavofobije, koja, kako argumentuje, ima „psihološke, kulturne i geopolitičke korene još od Četvrtog krstaškog rata”, naveo je Stepić.

Slobodan Erić je ocenio da iako postoji opšte mišljenje da je Hladni rat stvar koja je završena raspadom Sovjetskog saveza, Trifković dokazuje da on ne samo da nije završen, nego postoji njegov kontinuitet:

“Čim se SSSR raspao, obuzdavanje je prešlo u razuzdanu ekspanziju. Već 1996.je predsednik Klinton  prekršio obavezu Džordža Buša starijeg da neće biti širenja NATO saveza ka Istoku i Alijansa je izbila na ruske carske granice. Pod Džordžom Bušom mlađim se proširila 2004. maltene do predgrađa Sankt Petersburga sa prijemom tri baltičke republike. Sve vreme, međutim, Ukrajina ostaje glavni zgoditak, kako reče Bžežinski: ne samo ključ da se Rusiji uskrati pristup Crnom moru, neko potencijalni geostrateški nož u mekoj utrobi jugozapadne Rusije”.

Erić je ukazao i na značaj ove knjige u delu gde su detaljno objašnjene osnovne ideje američke spoljne politike, jer”se ona iz Srbije pojednostavljeno posmatra”. Posebno je istakao Trifkovićevo objašnjenje da ideologija igra važnu ulogu u kreiranju američke spoljne politike i primer koji se navodi u knjizi: govor Hilari Klinton koja je tokom kampanje 2016. izjavila da je američka nacija jedina neophodna nacija – ona na koju se ugledaju i koju slede ljudi širom sveta.

Erić je upozorio da se kod nas još ne poimaju dubina i razmere ideološkog rata koji vodi globalna upravljačka elita protiv ostatka sveta, a pre svega protiv hrišćanstva, stvarajući uniseks čoveka, savršenog potrošača, bez roda, kulture, nacionalnog identiteta, praznog čoveka kojeg će kapitalizam ispuniti čime god želi.

— Mržnja američke liberalne elite prema Rusiji je patološka pojava nepodložna racionalnom diskursu, što konflikt čini nerešivim. Krajnji cilj te elite nije promena ruske politike, već promena režima u Moskvi kao nužni preduslov temeljite i nepovratne transformacije ruskog identiteta, zaključio je Erić.

Nenad Kecmanović je ocenio da je „Kon­ti­nu­i­tet hlad­nog ra­ta” za­i­sta us­po­sta­vljen, ali na­kon dva krat­ka in­ter­me­ca na­de ko­ja su pro­bu­di­ li Gor­ba­čov i Tramp.

„SAD nisu uspjele da odole imperijal­žnom isku­še­nju da po­sta­nu je­di­ni igrač na svjet­skoj sce­ni. „Kraj isto­ri­je”, „ame­rič­ka iz­u­zet­nost”, „je­di­na su­per­si­la”, „no­vi svjet­ski po­re­dak” su ne­ke od tri­jum­fa­li­stič­kih ka­te­go­ri­ja ko­ji­ma je iz­ra­ža­va­na po­gre­šna svi­jest da je bi­lo ko­ja po­bje­da nad­i­sto­rij­ski de­fi­nitvna, a po­raz fa­ta­lan. Neo­če­ki­va­ni ne­sta­nak „cr­ve­ne opa­sno­sti” , ra­do­vao je pos­hlad­no­ra­tov­sku Evro­pu ne ma­nje ne­go i ne­sta­nak po­tre­be za ame­rič­kim ki­šo­bra­nom. Dok se post­ko­mu­ni­stič­ka Is­toč­na Evro­pa ras­pa­da­la u fe­de­ral­ne ko­ma­de Za­pad­na se na­šla na me­ti ame­rič­kih pri­ti­sa­ka da NA­TO osta­ne na Sta­rom kon­ti­nen­tu, rekao je Kecmanović.

Spo­lja pot­pa­lje­ni su­ko­bi na za­pad­nom Bal­ka­nu, vik­ti­mi­za­ci­ja i sa­ta­ni­za­ci­ja „ma­lih Ru­sa”, a po­seb­no iza­zi­va­nje gra­đan­skog ra­ta u BiH, po­slu­ži­li su kao krun­ski do­kaz da EU ne mo­že ni­šta da ri­je­ši bez voj­ne si­le NA­TO sa­ve­za i nje­go­vih hu­ma­ni­tar­no-pre­ven­tiv­nih ra­ke­ta. Ali­jan­sa se po pr­vi put po­ja­vlju­je kao ofan­ziv­no sred­stvo u us­po­sta­vlja­nju glo­bal­nog ame­rič­kog go­spod­stva, ukazao je on.

Ohra­bru­je, prema njegovim rečima, što su iz­bo­ri po­ka­za­li da po­sto­ji dru­ga Ame­ri­ka i to što su iz­i­šli na vi­de­lo ne sa­mo va­šing­ton­ska mo­čva­ra i du­bo­ka dr­ža­va ne­go i vla­da­ri iz sen­ke.

„So­roš, pa i Rok­fe­re­li i Rot­šil­di, sa­mo su front­me­ni tran­sa­tlant­ske ko­a­li­ci­je onih 300 po­ro­di­ca ko­je ras­po­la­žu sa vi­še fi­nan­sij­ske i dru­ge mo­ći, ne­go sve osta­lo sta­nov­ni­štvo Ze­mlje. Po­sli­je Tram­pa, vi­še ni­šta ne­će bi­ti kao pri­je. Uko­li­ko u me­đu­vre­me­nu ne iza­zo­vu tre­ći svjet­ski rat, SAD će mo­ra­ti da se pri­la­go­đa­va­ju mul­ti­po­lar­nom svi­je­tu: XXI vi­jek ne­će bi­ti ame­rič­ki, ne­go po­sta­me­rič­ki i obi­lje­žen da­ljim uspo­nom dru­gih ze­ma­lja, pr­ven­stve­no Ki­ne”, naveo je Kecmanović neka od Trif­ko­vićevih razmatranja.

— Iako je napisao knjigu koja se bavi svjetskoistorijskim tokovima u kojima glavnu riječ vode velike sile, Trifković ne propušta da zaključi da su se Srbi i srpske zemlje na raz­me­đu mi­le­ni­ju­ma našle na me­ti je­di­ne su­per­si­le kao eks­pe­ri­men­tal­ni ku­ni­ći na po­li­go­nu za te­sti­ra­nje no­vih in­stru­me­na­ta, stra­te­gi­ja i tak­ti­ka ru­še­nja ne­po­slu­šnih re­ži­ma i to­tal­nog nad­zo­ra u ra­spo­nu od me­ke do tvr­de mo­ći… i da se do dan-da­nas na­la­ze na po­ten­ci­jal­noj „li­ni­ji va­tre” ob­ra­ču­na glo­bal­nih igra­ča. U Za­ključ­ku dje­la autor sto­ga da­je i kon­kret­nu pre­po­ru­ku da mul­ti­la­te­ral­na spoljna politika između suprotstavljenih velikih sila i blokova jeste važna, ali nije i dovoljna garancija nacionalne bezbjednosti, rekao je na kraju svog izlaganja Kecmanović.

Sam autor je iskoristio promociju da na određeni način dopuni i pojasni ono što u vreme nastanka knjige još nije bilo toliko vidljivo.

— Multipolarizacija je proces koji neće biti ni brz ni lagan. Tokom svoje dvomesečne turneje, Donald Tramp je 23 puta izgovorio reč – Indopacifik! Na taj način, on je naglasio ulogu Indije kao potencijalnog saveznika i partnera SAD. Mi po navici izgovaramo reč BRIKS i pri tom ga doživljavamo kao otpor Americi. Ali, to nije tačno, naročito od dolaska Modija na mesto premijera. Druga važna stvar je da Amerika neće otići slatko i tiho u noć. Velike sile se ne mire sa gubljenjem pozicija i zato vuku hazardne poteze. A takvi potezi vode u ratove i traju do njihovog sunovrata. SAD su u takvoj fazi vučenja hazardnih poteza. One su obnarodovale novu strategiju kojom su Rusija i Kina označene kao zemlje koje vode politike koje su suprotne ekonomskim, političkim, ali i vrednosnim interesima SAD. Te zemlje su deset puta stavljene u isti koš sa Iranom i Severnom Korejom, ukazao je Trifković i upozorio da Amerika vuče poteze koji će skupo koštati druge narode i države, ali i samu Ameriku.

 

Autor Diana Milošević

 

 

Izvor Fakti, 26. decembar 2017.

Preporučujemo
Pratite nas na YouTube-u