Cenzolovka ili Cenzorka

Veoma sam ponosan kad Cenzolovka piše o meni, jer tad znam da sam odlično radio svoj posao i njima bio trn u oku

Ničim izazvani, a verovatno u zanosu iracionalne mržnje koju u sebi nose, tek gospoda koja uređuju izvesni portal Cenzolovka – za koje ni familija nije čula, ali ih dobro znaju u određenim ambasadama – napisali su, uz primetne velike napore, tekst o tome kako vlast raspoređuje svoje kadrove po medijima da budu kolumnisti. Naravno, moja malenkost im je posebno zapala za oko, na šta sam veoma ponosan i podržavam ih da o meni napišu još more negativnih tekstova. No, kako su u samom tekstu izneli gomilu gluposti, što im nije prvi put, a ja se ne slažem sa onom tezom da papir ili računar mogu da trpe baš sve, odlučio sam da potrošim koji minut i objasnim neke stvari.

Najpre, u Blic me niko živ nije doveo niti postavio, što će, nadam se, redakcija ovog vlasti ni malo naklonjenog dnevnog lista potvrditi. Istina je da me jednog jutra pozvala ljubazna sekretarica direktora Blica i zamalo me na mrtvo ime nije isprepadala kada mi je predočila razlog zbog koga sam pozvan da dođem u redakciju na razgovor. Do tog momenta sam sa Blicom uglavnom bio na ratnoj nozi, što se može reći da je, osim ove kolumne, ostala ustaljena praksa. Do danas mi nije jasno zašto su baš mene odabrali da pišem kolumnu, ali sam im veoma zahvalan. Nemam problem da pišem i gostujem gde god da me neko pozove, pa bili to i tzv.mediji poput pomenute Cenzolovke.

Međutim, očito je da „novinari“ tog ambasadorskog portala imaju problem sa drugačijim mišljenjem. Odnosno, baš su kroz tekst o navodnom raspoređivanju kadrova vlasti po redakcijama dokazali da bi oni, da su vlast, bili najgori cenzori, te je primerenije da im se portal zove Cenzorka.

Merilo uspešnog novinara im je koliko si protiv Vučića. Ne daj Bože da imaš makar malo pozitivan stav o sadašnjoj vlasti, odmah te obeleže da si režimski poslušnik i naopako odabrani kadar koji neće doprinositi opštem dobru. Tako ispade da je Blic zapravo režimski list koji ne doprinosi opštem dobru, jer, eto, angažuje mene poslatog od zlog Vučića u Blic. Verujem da su po toj logici i Olja Bećković, kao i Veselin Simonović, režimski novinari.

Da ludilo pomenute ambasadorske redakcije bude veće, s obzirom da su alergični na termin „državni udar“, oni su mene ubacili u deo te režimske mašinerije koja vrši „puzeći medijski udar“. Evo, ja im nudim da se moja malenkost povuče sa mesta kolumniste u Blicu i da ustupim četvrtkom nekom od njih da umesto mene pišu. Mislim da je fer, a oni, pošto sam ja nesposoban bilo šta smisleno da napišem i tako mali pred njihovim novinarskim veličinama, slobodno neka pošalju nekog iz njihove redakcije da zauzme moje mesto u režimskom Blicu. Verujem da će se poboljšati kvalitet i da će oni svojim genijalnim razmišljanjima podići tiraž Blica. Posebno će mi biti drago da Blic više na nazivaju režimskim.

Na kraju, ipak moram da primetim nešto kod ovih „apologeta nezavisnog novinarstva“. Pošto su samo oni kadri da ocene ko je kvalitetan ili loš novinar, a taj njih za dobrog novinara su, verujem, sticali decenijama kroz bavljenje novinarstvom, posebno istraživačkim (doduše, niko živ za njih nikad nije čuo, osim za dva ili tri saradnika, ali nije ni važno), postavlja se pitanje zbog čega imaju potrebu da budu zavisni od nekog kada su tako kvalitetni?

Da imam tako kvalitetan portal i fantastične tekstove, ne bih imao potrebu da napišem kako mi neka ambasada, u ovom slučaju ambasada Danske, omogućava da postojim. Bilo bi me sramota. Da ne pišem o tome da je drugi „pomagač“ organizacija američke vlade USAID, koja, istini za volju, finansira i neke državne projekte, što meni veoma smeta. Besplatan sir je samo u mišolovci, a lepe donacije u Cenzolovci. Čim te finansira ambasada jedne strane države, kao i organizacija, očito je da imaš prema njima određenu obavezu. Recimo da izmišljaš i plasiraš ovako glupe tekstove kao što je ovaj o navodnom raspoređivanju kadrova vlasti po redakcijama.

Suština je da se svako koga su te ambasade u ime njihovih država označile kao nepodobnog i kao remetilački faktor za njihove interese, zapravo ukloni sa scene. Izvršenje zadatka za uklanjanje poverava se pešadincima u raznim Cenzolovkama, Birnu, Kriku i sličnim egzotičnim nazovi redakcijama. Zato sam veoma ponosan kada oni pišu o meni, jer znam da sam odlično radio svoj posao i njima bio trn u oku, što mi svakako daje podstrek da se dodatno angažujem.

Politika
Pratite nas na YouTube-u