Nedavno sam na Kaunterpanču (CounterPunch) čitao napade dve feministkinje na muškace. Ne sve muškarce, samo bele heteroseksualce. Nije uvek lako muškarcu moje generacije da shvati šta feministkinje govore, ali trudim se. Jedna izgleda tvrdi da žene žive u društvu koje favorizuje moćne muškarce, koji opet veruju da je nasilje protiv žena prihvatljivo. Pokušavajući da svoj stav potkrepi činjenicama, autorka navodi da žene ne bi trebalo da dokazuju svoje optužbe za seksualno uznemiravanje i napastvovanje, a još manje da dokazuju njihovu „ličnu valjanost za samo pokretanje postupka protiv muškarca”.
Da li se autorka zalaže za to da svaka frustrirana žena ima pravo da napadne muškarca neoborivom optužnicom? Da li muškarci i američko društvo veruju da je nasilje protiv žena prihvatljivo? Mislim da ne osim ukoliko ga upražnjava policija. Deluje kao da Amerikanci nemaju ništa protiv policijskog nasilja protiv muškaraca, žena, dece, hendikepiranih ili porodičnih ljubimaca.
Druga autorka navodi da žene moraju da se prodaju kako bi preživele. Ona je, uprkos diplomi sa prestižnog univerziteta, radila kao striptizeta, plesačica u krilu (lap dancer), očito i prostitutka. Za svoje pogrešne odluke krivi muškarce.
„BITI ŽENA U 21. VEKU“
Da budem jasan, saosećam sa svima koji se nađu u poziciji da im opstanak zavisi od spremnosti da žrtvuju samopoštovanje. To se događa ljudima svuda u svetu. Ne radi se isključivo o ženskoj privilegiji.
Autorka koja je bila striptizeta dalje piše: „Ono što sam naučila u klubovima za striptiz pružilo mi je više znanja o tome kako je biti žena u 21. veku nego bilo šta drugo“. Tamo je, kako tvrdi, naučila da su njeni životni hendikepi inteligencija i dugačak jezik, kao i to da, „dok su muškarci diktirali uslove mog postojanja, žene su bile saučesnice u održavanju sistematske nejednakosti“. Žene saučesnice su, kaže, kidale njenu dušu na delove ništa manje nego muškarci.
Ono što mi je privuklo pažnju je njen osvrt na to kako je „biti žena u 21. veku“. Koliko se to razlikuje od ženske realnosti u predfeminističkoj eri, koju sam iskusio. Tada je bilo feministkinja koje kritikuju muškarce koji žene stavljaju na pijedestal i obožavaju. Uvreženo poštovanje koje su muškarci pokazivali ženama, skidajući kape u njihovom prisustvu, ustajući kad žena uđe u sobu, otvarajući im vrata, pomažući im da sednu za sto, nikad ne koristeći psovke u njihovom prisustvu i baš nikad ne pomišljajući da ih udare, što je potez koji bi izolovao muškarca i lišio ga njegovih muških prijatelja. U moje vreme niko nije tukao žene. To je bilo neprihvatljivo.
Feministkinje su bile te koje su govorile da je stavljanje žene na pijedestal bio muški način da im se oduzme moć. Kakva besmislica. Najmoćniji članovi moje familije bile su baka, majka i tetke. Malo odluka su prepuštale muškarcima. One su odlučivale o važnim pitanjima.
KORPORACIJE I POGORŠANjE POLOŽAJA ŽENA
Feministkinje su govorile da žene moraju da odbace pijedestal i siđu u svet muškaraca kako bi dokazale svoju vrednost. Nikad im nije prošlo kroz glavu da žene imaju veću vrednost i više moći na pijedestalu. Feministkinje su učile žene da budu promiskuitetne. Kosmopolitski magazini su im poručivali da pronađu ispunjenje u orgazmima sa što većim brojem seksualnih partnera. Pre mnogo godina pisao sam o mladićima koji su mi govorili kako bi hteli da se ožene, ali da je svaka žena koju poznaju bila u krevetu sa svim njihovim kolegama. Kažu bilo bi im čudno da na venčanju budu prijatelji koji su imali seksualna iskustva sa mladom.
Pogoršanju položaja žene, koje su pokrenule feministkinje, dodatno su doprinele korporacije. U moje vreme familije su bile garant zaštite žena. Svakom muškaracu koji bi zlostavljao ženu suprotstavili bi se njegovi roditelji, njeni roditelji, njegovi i njeni baba i deda, njegovi braća i sestre, njeni braća i sestre, njegovi i njeni stričevi, ujaci, tetke i svi rođaci.
Korporacije su razbile ovo zaštitničko okruženje slanjem svojih zaposlenih na udaljene lokacije i time izolujući supružnike od familije. Deca su odrastala, nikad istinski ne upoznavši svoje babu i dedu, tetke, stričeve, ujake i rođake; ljude koje su gledali jednom ili dvaput godišnje. Izolovane od uobičajenog sistema podrške, porodice su se raspadale, a stopa razvoda je rasla.
Društvo koje sve podređuje preživljavanju i profitu uništava i žene i muškarce. To je ono što bi feministkinjama trebalo da smeta. Ali feminizam je podlegao politici identiteta i sve što može je da generiše mržnju prema muškarcima koji žene smatraju privlačnim. Sudeći po rastu homoseksualnosti, sve je manje muškaraca kojima se žene dopadaju. Shodno tome, feminizam saučestvuje u uništavanju zapadnih društava i statusa žene.
Preveo ALEKSANDAR VUJOVIĆ
