1.
Kako stojimo? Uobičajeno pitanje za zemlje poput Srbije, koje u ovoj godini ulaze u svoj geopolitički rasplet, u kome će živeti najmanje nekoliko narednih decenija. Pitanje je tipično, ali odgovor, nažalost, nije. Naime, dok bi se, postavljajući sebi pitanje iz naslova, većina drugih zemalja bavila analizom mogućnosti svojih neprijatelja, kao manje poznatim elementom jednačine, za Srbiju to ne važi. Ona, reklo bi se, manje poznaje sebe od svojih neprijatelja.
Nije to činjenica nad kojom je neophodno izliti svu kritičarsku žuč, nego uobičajena pozicija svih država u kojima je tako intenzivno decenijama tekao proces njihovog političkog slamanja, da bi se, sa druge strane, pre nekoliko godina ukrstio sa kontraprocesom njihovog oživljavanja i povratka na scenu. Iako razni prozorljivci nalaze politički kontinuitet između Vučićevog odbijanja da uvede sankcije Rusiji i, recimo, njegove preterane popustljivosti prema zapadnim silama, tu saglasnosti ne može biti. Posebno ga ne može biti u poslednjih šest meseci, otkako su sa zapada krenuli pojačani pritisci za geopolitičko izjašnjavanje Srbije i otkad svaka reč i postupak iz Beograda nosi svoje pojačane rizike.
2.
Kako, dakle, stojimo? Daleko od dobrog, a mnogo bolje nego lane u ovo doba. Politički gledano, Srbija je jedina zemlja iz ovog dela Balkana, odakle svetski mediji revnosno prenose izjave njenih prvaka, što može da znači samo dve stvari: prvo, da sa Srbijom još nije gotovo; i, drugo, da se Srbija prati sa najvećom mogućom pažnjom. Trenutno se, na primer, strani analitičari opako bave njegovim novogodišnjim intervjuom Večernjim novostima, u kom je pokazao daleko manje entuzijazma za dogovor sa kosovskim Albancima, nego ranije.
Srbija je počela sa oružanom obnovom svoje vojske, sa ciljem da se s tim nastavi. To je prilično narušilo borbeni entuzijazam američkih regionalnih proksija, ali to ne znači da će napustiti svoje uloge. Mnogo opasnije na njih bi delovala promena borbenog duha srpske vojske, koja bi se vratila svojim tradicijama.
Takođe, obaveštajne službe u boljem su stanju nego u vreme kad su nahvatavale generala Mladića i Radovana Karadžića. Ako ništa drugo, sad se bar bave svojim poslom, i to je bar atmosfera u kojoj razvijaju unutrašnju konkurentnost. Ekonomija se još nije povratila, finansije jesu. Diplomatija je polivektorska kao nikada za poslednjih 25 godina, što znatno ojačava našu poziciju u višepolarnom svetu. I konačno: srpsko društvo nikad nije bilo manje podeljeno od 1991. iako se na njegovom cepanju prilično radi.
3.
Raška oblast/Sandžak i Preševo ostale su dve krupne neuralgične tačke za paljenje međunacionalnih sukoba iako se proteklih godina na pacifikaciji Raške ozbiljno radilo u Beogradu. Treće mesto opterećeno rizicima, možda i više od prethodnih, jeste Beograd, jedina tačka na kojoj Vučiću nije bilo moguće da do kraja balansira društvene podele. Istovremeno, zapadne agenture u Beogradu jače su nego bilo gde drugo. Ono zbog čega je Beograd toliko zapaljiv, tiče se prisustva pete kolone i unutar vlade i na istaknutim društvenim pozicijama.
Naravno, sad će se mnogi, po običaju, pitati pa zašto Vučić petu kolonu ne detektuje i otera. Jednostavno, to ne biva. Ni Putin ih još nije sasvim oterao posle 17 godina vlasti, Erdogan je čekao državni udar da bi dobio priliku da potpuno ovlada aparatom, dok je nekako kroz institucije to jedino za rukom pošlo Orbanu, ali njegova pozicija je specifičnnija i u odnosu na prethodne dve i na Vučića. Sa druge strane, groblje onih koji nisu preživeli svoju petu kolonu – Od Miloševića, preko Ševarnadzea i Janukoviča, do Gruevskog i Mubaraka mnogo je veće od spiska preživelih.
Uspešiji načini tihe eliminacije pete kolone su ograđivanje i izolacija kritične figure ili pokušaj njenog političkog i intelektualnog „gutanja“, gde glavni lider nastoji da se nametne pojačanm uticajem. U drugom metodu Vučić je bio uspešan u nekoliko primera. Ali na one koji se ne povinuju tom metodu, poput Zorane Mihajlović primenjuje se prvi postupak, kojim je, kako mi se čini, trenutno sem nje zahvaćeno još nekoliko funkcionera SNS.
Možda će zvučati apsurdno i zastrašujuće, ali pitanje ne manje važno od prethodnih jeste ono ko kontroliše podzemlje. Kad je ubijen Arkan i kad je britanska obaveštajna služba uspela da mobiliše tada jedinstveni Surčinski klan, tek tad je postao moguć Peti oktobar. Kad je Zoran Đinđić izgubio poverenje Zemunskog klana i kad su ga obnovili Englezi i jedna hrvatska obaveštaja frakcija, tek tad je postala moguća njegova surova egzekucija. Stanje u borbi za kontrolu nad domaćim podzemljem veoma je neizvesno. Neko sa strane ubija istaknute članove podzemlja bliske vlasti (po svoj prilici, Crnogorci, koji pritom ne rade za svoj interes, nego su proksi zapadnih sila), dok oni pokušavaju da uzvrate i sačuvaju ugroženi primat.
4.
Ništa toliko kao obračuni u podzemlju ne pokazuje da je na sceni postavljanje figura za završnu partiju. Otud, namera prethodnog izlaganja inventara srpske snage nije u tome da bi se izmerile srpske šanse u mogućem regionalnom ratu, već da bi se izmerile šanse da Srbija sačuva mir. Ruski Migovi i eventualno S-300 prilično će umanjiti šanse za rat i pritom će ojačati srpske pregovaračke pozicije. (Važno je znati: to će biti značajno ojačavanje, ali još uvek ne i sticanje odsudne prednosti. Dakle, prilike se kreću više u relativnim nego u apsolutnim vrednostima.)
Bilans je dakle sledeći: Srbi su nedvosmisleno ojačali pozicije, ali ne toliko da bi mogli da razvijaju maksimalističke zahteve. A to znači da Srbi – kad to već nisu uradili ranije – neće dati na Kosovu sve što se od njih traži, dok će Albanci i SAD, koji ne prihvataju nikakve promene na terenu, tražiti ništa manje od sve. Zato odnos snaga ne samo na terenu nego i u svetu šanse za postizanje dogovora čini manjim nego bilo kad do sad.
U takve pregovore Srbija ne sme da ide bez Rusije kao svog bezbednosnog patrona. Odsustvo američke potrebe za stvarnim dogovorom veoma je udaljilo Srbiju od SAD i to polako počinje da liči na nepovratan proces. Tolika količina nasilja i arogancije, koji traju od 90-tih godina toliko su udaljile Srbiju od Amerike da se kosovski proces drugačije i ne može završiti.
To nas, naravno, ne oslobađa opasnosti. Naprotiv, one proizlaze iz dve realne mogućnosti: da Rusija već bude uvučena u vojno-političku završnicu u Ukrajini i da za to vreme SAD nastupe na Balkanu; i da, drugo, Amerika pitanje Balkana na kraju doživi kao neodustajuće pitanje časti ili kompenzaciju za brojne gubitke iz 2017.
