Kina je uložila milijarde dolara u svoju meku moć, ali trenutno dolazi do njenog urušavanja u demokratskim zemljama. Novi izveštaj Nacionalne zadužbine za demokratiju sugeriše da bi trebalo ponovo da osmislimo meku moć, jer „konceptualni rečnik koji je korišćen od Hladnog rata u trenutnoj situaciji nije adekvatan.“
Izveštaj nove autoritarne uticaje koji se osećaju širom sveta naziva„oštra moć.“ Skorašnji članak u Ekonomistu opisuje „oštru moć“ kao oslanjanje na „subverziju, nasilje i pritiske, koji zajednički promovišu autocenzuru.“Dok meka moć koristi privlačnost kulture i vrednosti kako bi uvećala snagu jedne zemlje, oštra moć pomaže autoritarnim režimima da prisilno oblikuju ponašanje kod kuće i manipulišu spoljno javno mnjenje.
Termin „meka moć“ – mogućnost uticaja na druge privlačenjem i ubeđivanjem, a ne korišćenjem tvrde sile prinuđivanja i plaćanja – nekad se koristi da se opiše bilo koja vrsta projekcije moći koja ne uključuje korišćenje sile. Ali to je pogrešno. Moć nekad zavisi od toga čija vojska ili ekonomija će pobediti, ali takođe može zavisiti i od toga čija priča će odneti pobedu.
Čvrst narativ je resurs moći. Kineski ekonomski uspeh povećao je njenu tvrdu i meku moć, ali u okvirima određenih granica. Kineski paketi ekonomske pomoći u okviru Inicijative pojas i put mogu delovati benigno i atraktivno, osim ukoliko se ispostavi da su uslovi za njihovo dobijanje bolni, kao nedavno u slučaju luke u Šri Lanki.
Isto tako, drugi vidovi primene ekonomske tvrde moći smanjuju meku moć kineskog narativa. Na primer, Kina je kaznila Norvešku zbog dodeljivanja Nobelove nagrade Lju Sijaobou. Takođe je pretila da će australijskom izdavaču koji je izdao knjigu u kojoj se kritikuje Kina zabraniti pristup svom tržištu.
Ako termin oštra moć zamenimo terminom informacioni rat, onda kontrast sa mekom moći postaje očigledan. Oštra moć je tip tvrde moći. Ona manipuliše informacijama, što jeste neopipljivo, ali neopipljivost ne znači nužno da se radi o mekoj moći. Verbalne pretnje, na primer, istovremeno su i neopipljive i prinudne.
Kad sam predstavio koncept meke moći 1990. godine, napisao sam da ga karakterišu dobrovoljnost i indirektnost, dok tvrda moć počiva na pretnjama i podsticajima. Ako neko u vas uperi pištolj i oduzme vam novčanik, ono što vi u tom trenutku mislite i želite je irelevantno. To je tvrda moć. Ukoliko vas neko ubedi da mu date novac, on je promenio ono što vi mislite i želite. To je meka moć.
Istina i otvorenost prave razliku između meke i tvrde moći u javnoj diplomatiji. Kad zvanična državna novinska agencija Sinhua otvoreno posluje u drugim zemljama reč je o korišćenju meke moći, i trebalo bi sa tim da se pomirimo. Kad Kineski međunarodni radio potajno podržava 33 radio stanice u 14 zemalja, linija oštre moći je pređena, pa bi trebalo ukazati na prelazak granice dobrovoljnosti.
Naravno, reklamerstvo i ubeđivanje uvek uključuju neku vrstu lažiranja, koja ograničava dobrovoljnost, baš kao i strukturne osobine društvenog okruženja. Ali ekstremna obmana može se smatrati prinudnom – iako nije nasilna – jer sprečava svestan izbor.
Tehnike javne diplomatije koje dobar deo javnosti smatra propagandnom ne mogu proizvesti meku moć. U informacionoj eri najoskudniji resursi su pažnja i kredibilitet. To je razlog što su programi koji razvijaju dvosmernu komunikaciju i međusobne odnose između studenata i mladih lidera mnogo efikasniji generatori meke moći od, na primer, zvaničnog izveštavanja.
SAD su dugo imale programe koji mladim inostranim liderima omogućavaju posete, a sada Kina sledi sličnu praksu. To je pametno projektovanje meke moći. Ali kad se manipuliše vizama ili uskraćuje pristup pojedinicma kako bi se obuzdao kriticizam i ohrabrila autocenzura, čak i takvi programi razmene mogu prerasti u projekciju oštre moći.
Demokratije moraju paziti da ne preteraju prilikom odgovora na kinesku oštru moć i informacione ratove. Veliki deo meke moći demokratskih država dolazi od civilnog društva, što znači da je ključ u otvorenosti. Kina bi mogla da generiše više meke moći ako bi relaksirala čvrstu partijsku kontrolu nad civilnim sektorom. Slično tome, medijske manipulacije i oslanjanje na tajne kanale komunikacije često smanjuju meku moć. Demokratske države bi trebalo da odole iskušenju da imitiraju ova oruđa oštre moći autoritarnih država.
Štaviše, gašenje legitimnih kineskih alatki za projekciju meke moći moglo bi biti kontraproduktivno. Meka moć se često koristi u nadmetanjima koja se vode po principu „sve ili ništa“, ali može imati i neke pozitivne aspekte.
Na primer, ako Kina i SAD žele da izbegnu konflikt, programi razmene koji povećavaju privlačnost Kine Amerikancima (i obrnuto) idu u korist i jednoj i drugoj zemlji. Što se tiče međunarodnih pitanja poput klimatskih promena, gde obe zemlje mogu imati korist od saradnje, meka moć pomaže da se izgradi poverenje i stvore mreže koje tu vrstu saradnje omogućavaju.
Iako bi bila greška zabraniti kineske alate za projekciju meke moći samo zato što nekad skliznu u oštru moć, takođe je važno pažljivo motriti na tu liniju razdvajanja. Na primer, Hanban – kineska državna agencija koja upravlja sa 500 Konfučijevih instituta i 1000 Konfučijevih učionica u kojima se uče kineski jezik i kultura na univerzitetima i školama širom sveta – mora odoleti iskušenju ograničavanja akademske slobode. Prelazak te linije doveo je do raspuštanja nekih Konfučijevih instituta.
Ovakvi primeri pokazuju da je najbolja odbrana od programa meke moći koje Kina nastoji da koristi kao alatke oštre moći otvoreno ukazivanje na takve tendencije. To je ono gde demokratske države imaju prednost.
Džozef S. Naj je bivši pomoćnik ministra odbrane SAD, bivši šef Nacionalnog obaveštajnog saveta SAD i profesor na univerzitetu Harvard. Autor je knjige „Da li je završen američki vek?“.
Preveo ALEKSANDAR VUJOVIĆ
