Često je samo jedna rečenica ono što ostaje zapamćeno u istoriji; rečenica koja ovaploćuje ideju, pokret, epohu ili ličnost. Kad se radi o Angeli Merkel, napamet mi padaju dve rečenice. Jedna koja se odnosi na unutrašnju politiku, izrečena kao molba: „Mi to možemo“. Bilo je to obećanje i apel svim Nemcima suočenim sa velikim prilivom sirijskih izbeglica koje su ušle u Nemačku 2015. godine.
Druga se tiče spoljne politike i izazvala je pravi zemljotres. „Vremena kada smo mogli u potpunosti da se oslanjamo na druge su donekle prošla“, poručila je Merkelova 28. maja, držeći govor u Minhenu. Učinila je sve što je mogla da ta rečenica deluje improvizovano i trivijalno. Nije govorila ispred Brandeburške kapije u Berlinu – bila je na festivalu u Minhenu u prostoriji koja je mirisala na pivo. Maksimalno se ogradila, relativizovala, snizila ton i govorila o „drugima“, premda je bilo jasno da misli na SAD.
Ipak, uticaj njenih reči bio je nesporan. Nemačka kancelarka je suštinski najavila kraj saveza koji je Nemačkoj tokom pola veka garantovao bezbednost i oblikovao njenu politiku i vrednosti. Kad je to izjavila u maju, Nemačka je bila usred izborne kampanje, što je uticalo na to da se izjava protumači u tom ključu i da joj se da manji značaj. Čak i danas se u velikoj meri zanemaruje njena radikalnost, verovatno zbog toga što bi suprotno postupanje podrazumevalo prolazak kroz bolno i uznemirujuće iskustvo. Nemci više vole da izbegavaju tu vrstu samopreispitivanja. SAD ostaju naš najvažniji partner, imaju običaj da kažu vladini zvaničnici, a NATO je još netaknut. To je možda tačno. Ali koliko dugo će biti tako?
Nemačka je preokupirana svojom unutrašnjom politikom još od maja, kad je ozbiljno počela izborna kampanja za septembarske izbore, koji još uvek nisu doveli do formiranja vlade. Ali jednom, kada Berlin opet bude imao vladajuću koaliciju koja će moći da se posveti međunarodnim odnosima, suočiće se sa dramatično izmenjenim okolnostima. Liberalni svetski poredak, koji su SAD gradile sedam decenija, urušava se. Za to vreme SAD se povlače sa globalne pozornice na tri fronta: kao pouzdani garant evropske bezbednosti, kao zemlja koja oblikuje globalnu politiku i kao vodeća sila slobodnog Zapada. Šta nosi budućnost bez SAD za kormilom? Šta nosi budućnost u kojoj više nema najvažnije konstante nemačke spoljne politike? Kako će izgledati budućnost ako sve zemlje budu nastojale da oponašaju politiku „Amerika na prvom mestu“?
Za Nemačku će to značiti kraj nečega što je suštinski bila zaštićena spoljna politika; politika u kojoj su drugi često donosili teške odluke umesto nas. Poslednjih godina Nemačka je pokazala veću spremnost da preuzme odgovornost srazmernu ulozi ekonomski i demografski najsnažnije zemlje u Evropi. Međutim, do sada se Berlin opredeljivao za reagovanje umesto (pro)aktivnosti, što se moglo videti povodom Ukrajine i krize evra.
Godinama je Nemačka uspevala da se provlači sa spoljnom politikom koja ne podrazumeva veće preuzimanje odgovornosti. Suverenitet Zapadne Nemačke bio je ograničen, a nemačka opreznost razumljiva iz istorijskih razloga. Takođe, podeljena zemlja je bila premala da bi imala ulogu u međunarodnoj politici. U budućnosti, međutim, Nemačka će morati da predvodi. Ali kuda? Najradikalnija posledica novog stanja međunarodnih odnosa je to što će Nemci morati jasno da kažu šta je to što oni žele. Ovo može zvučati banalno, ali nije tako.
Odsustvo Nemačke sa globalne scene omogućilo joj je luksuz da svoju spoljnu politiku dobrim delom zasniva na vrednostima, dok su se drugi brinuli o realpolitici i prljavom poslu. Merkelina izbeglička politika – koja daje prednost humanitarnim principima nad jedinstvom Evropske unije – najradikalniji je primer ove nemačke tradicije. Nova međunarodna situacija podrazumeva napuštanje uloge dobroćudne Nemačke. Kad se principi sudare sa pragmatizmom, odnosno vrednosti sa interesima, Berlin će biti primoran da donosi teške odluke. Ali koliko daleko bi u tome trebalo da idemo? Koja sredstva smo spremni da primenimo za odbranu Evrope, približavanje miru na Bliskom istoku ili stabilizaciju Afrike?
AMERIKA
Nemački stručnjaci za spoljnu politiku još uvek vode rasprave o tome koliko je ozbiljno otuđenje između SAD i Evrope. Atlantisti zagovaraju optimizam, iako je Tramp do sada potvrđivao brige pesimista. Oni nastavljaju da se drže iluzije da su, ukoliko zanemarimo Trampa, transatlantski odnosi još uvek potpuno netaknuti. Američkog predsednika vide kao bolnu ali privremenu bolest. Veruju da će se, kad Amerika ozdravi, u transatlantske odnose vratiti status quo.
Problem sa ovim gledištem je u tome što je američko povlačenje iz uloge sile koja oblikuje globalnu politiku počelo pre Trampa – i neće se završiti njegovim odlaskom. Nemački ministar spoljnih poslova Zigmar Gabrijel otišao je još dalje u ponavljanju stavova koje je Merkelova iznela u pivskom šatoru. U važnom spoljnopolitičkom govoru pre nekoliko nedelja izjavio je da bi Nemačka, ako bude potrebno, mogla da preživi i bez Amerike.
LIDERSTVO
Šta znači kad SAD napuste svoju globalnu lidersku ulogu? Ideja da Nemačka može preuzeti tu ulogu od samog početka bila je besmislena. Pretpostavka da će nemački kancelar uskočiti kao lider slobodnog sveta i da će Nemačka – kako je rekao glumac i filantrop Ričard Gir – biti „mudra, stabilna, dalekovida i moralna globalna sila“, bila je samo očajnička nada šačice američkih romantika. Laskali su Nemačkoj i raspirivali naivnu iluziju da vrednosti mogu biti održane bez potrebe da se brane.
Nemačka možda vidi sebe kao veliku moralnu silu, ali politički i ekonomski nismo ni blizu dovoljno jaki – a vojno smo tek skromno opremljena vojna sila bez mogućnosti nuklearnog obuzdavanja.
Osim toga, nesposobnost Nemačke da formira vladajuću koaliciju je ove jeseni i zime pokazala da Berlin nije imun na krizu liberalne demokratije. Nemačka ne može spasiti Zapad, ali može, zajedno sa Francuskom, učiniti mnogo više za Evropu i njeno dvorište, nego što je ranije činila. Pre četiri godine, Joakim Gauk i Frank-Valter Štajnmajer, tadašnji predsednik i ministar spoljnih poslova, pozvali su da se odredi ta vrsta fokusa, navodeći da nemačka mora delovati „ranije, odlučnije i konkretnije“.
VREDNOSTI
Nemački istoričar Hajnrih August Vinkler u svojim radovima je opisao trijumf Zapada, njegovih vrednosti i ideja. Ali čak i on je zbunjen nakon što je Amerika prestala da se pridržava tih vrednosti. U najnovijoj knjizi Da li se Zapad urušava? ne uspeva čak ni da odgovori na pitanje iz naslova. Vinkler je postao hroničar istorijskih događa koje više nije u stanju da protumači.
Kriza Zapada naročito je bolna za Nemačku. Dugo putovanje zemlje ka Zapadu, koje opisuje Vinkler, zaustavljeno je kad je počela njegova propast. Poput voza koji je stigao na stanicu koja je upravo demontirana.
Dok su zapadne pozicije ili moć opadali, tvrdnje o moralnom liderstvu samo su postale glasnije. Ovaj raskorak je naročito vidljiv posmatračima izvan Evrope. Tamo Zapad odavno smatraju uobraženim i arogantnim. Zbog tona koji im se nije svideo reagovali su odbacivanjem i prkosom.
Autoritarni sistemi su sada ušli u otvoreno rivalstvo sa Zapadom, suprotstavljajući svoje modele našim. To je narativ – koji na prvom mestu dolazi iz Kine – o efikasnim i dobronamernim poludiktatorima koji obećavaju prosperitet i napredak, nasuprot nezgrapnim, tromim i krizama rastrzanim demokratijama.
STRATEGIJA
Evropa mora braniti svoje vrednosti. U tom smislu bi bilo od pomoći da promeni ton, ponašanje i smanji aroganciju tako što će prestati sa praksom prekoravanja i upiranja prstom. Evropa mora dopustiti svojim vrlinama da govore same za sebe. Mora čuvati svoje pozicije u nadmetanjima sa drugim društvenim modelima. Sa Emanuelom Makronom na čelu Francuske sada imamo mogućnost da Evropu ponovo učinimo atraktivnom.
Jedna od omiljenih mudrosti merkelizma je da politika počinje posmatranjem realnosti. Ali to nije lako ovih dana. Nemačkoj spoljnoj politici nedostaje strateški pristup koji opisuje, analizira i nudi mogućnosti. Sve dok su najkritičnije koordinate bile unapred postavljene, Nemačka nije morala tako da razmišlja. Drugi su to činili umesto nas. Ali ta vremena su prošla. Pre nekoliko godina Ministarstvo spoljnih poslova pokrenulo je proces razmatranja, a Ministarstvo odbrane je takođe počelo da radi na novoj politici „Bele knjige.“ Sve je to divno i krasno, ali nije dovoljno dalekovido. Nemačkoj je potrebno više spoljnopolitičkih umova, koji bi zauzvrat imali veći uticaj. Najbolji politički mislioci ne bi trebalo da se priključuju korporativnom sektoru, kao što su mnogi uradili. Trebalo bi da idu u fondacije i tink-tenkove.
Takođe, više nije dovoljno da zemlje razmišljaju i planiraju samostalno. Ako Berlin i Pariz žele da upravljaju zajednički, moraće i da razmišljaju zajedno. Institut za međunarodnu politiku i bezbednost (SWP), najvažniji nemački spoljnopolitički tink-tenk, nedavno je predložio stvaranje zajedničke nemačko-francuske „Bele knjige“. To bi u najmanju ruku bio dobar početak.
INTERESI
Vrednosti i interesi nisu nužno međusobno isključivi. U interesu je Nemačke da promoviše vladavinu prava, ljudska prava, multilateralizam i poštovanje međunarodnih sporazuma. Ipak, moguće je da će biti potrebno da se prihvate određena ograničenja kako bi se ostvarili neki spoljnopolitički ciljevi. Nemačka mora pažljivo izvagati težinu moralnih standarda i interesa. Na primer: Sporazum o pridruživanju sa EU predstavljao je suverenu odluku Kijeva da se približi Evropskoj uniji. Međutim, da li je to bilo u evropskom interesu s obzirom na krajnju cenu – rat u Ukrajini i sukob sa Rusijom? Na kraju, nepsremnost da se ide dalje nije donela ništa dobro ni Ukrajini ni EU.
Drugi primer: Da li je bilo ispravno u pregovorima sa Britanijom insistirati da je princip slobode kretanja nešto o čemu se ne može pregovarati? Time je popločan put za Bregzit. Svakako da je sloboda kretanja radne snage centralni princip jedinstvenog tržišta. Ali zbog straha da će princip biti napušten nikada nije došlo do diskusije o eventualnom komprimisu.
Još jedan primer je spor oko katalonskog zahteva za nezavisnošću. Nemačka i EU su čvrsto ostale verne principu neintervencije u unutrašnja pitanja država članica. Međutim, bilo bi u evropskom interesu kad bi Berlin, Brisel ili neko treći pronašli način za posredovanje u pregovorima Madrida i Barselone.
Prihvatanje stvari koje ne možemo promeniti mora biti deo naših razmišljanja. Nemačka mora biti spremna za činjenicu da je u bliskoj budućnosti malo verovatan demokratski razvoj događaja u Rusiji. Ipak, i dalje nam je potrebna politika koja Rusiju i Tursku vezuje za Evropu. Na Bliskom istoku moramo pronaći razumevanje sa Rusijom koja je popunila prazninu koju su ostavile SAD. Kad se radi o Kini, potrebna nam je evropska politika koja ograničava uticaj Pekinga.
Na kraju, tu je Poljska. Tu bismo se uskoro mogli suočiti sa pitanjem šta nam je važnije, ostanak Poljske u Evropskoj uniji ili njeno potpuno pridržavanje principa vladavine prava. Možda će se ispostaviti da je nerealno očekivati i jedno i drugo. U takvoj situaciji bi moglo biti u nemačkom interesu da Istočna Evropa ostane deo Unije, čak i ako se ne prilagođava njenim standarima u svakom pogledu.
Nemačka će u budućnosti morati da se suoči sa ovim konfliktima i da donese odluke koje bi se mogle pokazati ključnim. Greška je to što o ovim pitanjima postoji malo iskrene diskusije. Trebalo bi da imamo mnogo oštrije i fokusiranije javne debate. Umesto toga nemački političari još uvek su fokusirani na iluziju da zastupaju moralnu silu. Ako Nemačka želi da predvodi, potrebno je da usvoji realističnu sliku sveta. Epoha spoljnopolitičke nevinosti je završena.
Preveo ALEKSANDAR VUJOVIĆ
