Amerika bi trebalo da se distancira od iranskih demonstracija

Pustimo jednom ljude koji se u drugoj zemlji suprotstavljaju represivnom režimu da samostalno odrede svoju političku sudbinu, bez mešanja SAD

Iznenadna erupcija antivladinih demonstracija širom Irana istovremeno je generisala iznenađenje i entuzijastičnu podršku među Amerikancima koji preziru teokratski režim ajatolaha Alija Hamneija. Trampova administracija je ovo pitanje čak iznela pred Savet bezbednosti UN. Komentari ambasadorke Niki Hejli su saopštili stav administracije. Ona je izjavila da je Iran „pod lupom“, nakon isticanja nekih slogana koje iranski demonstranti uzvikuju. „Nepoštovanje prava sopstvenih građana od strane iranskog režima je naširoko dokumentovano dugi niz godina“, rekla je Hejli, dodavši da SAD „nedvosmisleno stoje uz one Irance koji za sebe i svoje porodice traže slobodu i prosperitet, i dostojanstvo za svoju državu. Mi nećemo ćutati.“

Američki entuzijazam u pogledu novog razvoja situacije u Iranu je razumljiv. Uprkos skromnim promenama koje je reformistički predsednik Hasan Rohani sproveo prethodnih godina, iranski politički sistem ostaje uznemirujuće autokratski i kriv za kršenja ljudskih prava (premda verovatno ne u meri kao američki saveznik Saudijska Arabija). Međunarodno ponašanje Teherana je dugo bilo trn u oku Vašingtona po mnogim pitanjima na Bliskom Istoku, i šire od toga. Stoga ne iznenađuje što lideri Sjedinjenih Država, mediji i verovatno većina javnosti žele da iranski režim vide pokriven pepelom istorije.

Ipak, izrazi solidarnosti kojima su se neki američki zvaničnici i spoljnopolitički aktivisti oglasili proizvod su nesmotrenosti. Bliski zagrljaj Vašingtona lako može učiniti više štete nego koristi. Dva su ključna razloga za veći oprez i povučenost. Prvo, politički i ideološki sastav demonstranata je maglovit. Drugo, mnogi Iranci, čak i oni koji ne vole Hamneija i slične njemu, sumnjičavi su prema bilo kakvim signalima da se SAD ponovo mešaju u iranske unutrašnje odnose. Imajući u vidu ponašanje Vašingtona, vraćajući se na puč iz 1953. kojim je zbačena demokratska vlada u Teheranu, takvo nepoverenje je logično. Znajući te faktore, Trampova administracija trebalo bi da usvoji opreznu i uzdržljivu strategiju.

Mi naprosto ne znamo mnogo o protivnicima režima koji su izašli na ulice. Po izjavama i ponašanju, čini se da su neki od demonstranata sekularne demokrate. To je sigurno prvi utisak koji neko stiče kada vidi ženu koja je skinula svoj hidžab i ponosno stala u garderobi zapadnog stila, uprkos očekivanoj kazni za ovakvo suprotstavljanje pravilima oblačenja koja nameću religijske vlasti. Međutim, drugi demonstranti su nosili slike lidera kultne marksističke grupe iz egzila, Mudžahedin e Kalk (MEK). Bilo bi suludo na osnovu toga pretpostaviti da je benigna, mnogo manje sekularna i demokratska orijentacija prihvaćena od strane svih, ili čak većine antirežimskih demonstranata.

SAD su prečesto grešile u drugim zemljama, prisvajajući navodne demokratske proteste za koje se ispostavilo da su bili nedostojni nosioci te vrednosti (demokratije), a u nekim slučajevima su se pretvarali i u svoju antitezu. Primeri za to su podrška nikaragvanskim Kontrama, pobunjenicima UNITA u Angoli, Oslobodilačkoj vojsci Kosova, iračkom Nacionalnom kongresu i ukrajinskim demonstrantima na Majdanu. U nekim od ovih slučajeva, sponzorstvo i pomoć Vašingtona su čak pomogli da dođe do nepovoljnih ishoda.

Neki aspekti iranskih nemira su otrežnjujući, čak i zabrinjavajući. Moćan motiv, možda čak i dominantan, jeste sveobuhvatno nezadovoljstvo ekonomskom situacijom u zemlji. Taj izvor neprijateljstva prema vladi ne mora nužno da se prenese u šire političko protivljenje – još manje u protivljenje oličeno kroz liberalnu, antiklerikalnu agendu. Dodatno zabrinjava što izgleda da izrazito neliberalni elementi podržavaju demonstrante. Oni uključuju kako MEK, tako i tvrdolinijaške islamiste bivšeg predsednika Mahmuda Ahmadinedžada. Ni jedan od njihovih pristalica nije pokazao mnogo afiniteta za liberalne vrednosti zapadnog stila. Njihova uključenost bi trebalo da pokrene određena pitanja, ako ne i da baci ljagu na samu ideju ovih protesta.

Čak i ukoliko bi se ispostavilo da su većina antivladinih aktivista sekularne demokrate, SAD bi trebalo da izbegnu nuđenje tesnih odnosa. Prekomerne pohvale lako bi mogle da se ispostave kao štetne za ideju slobode. Kao što je navedeno, Vašington zasluženo ima negativnu reputaciju među Irancima širom političkog spektra. CIA je zajedno sa britanskom obaveštajnom zajedicom orkestrirala puč 1953. (na slikama iznad i ispod) koji je  vratio vlast tiranskom šahu u narednih četvrt veka. Iranci nisu zaboravili tu epizodu. Niti su zaboravili odlučnu podršku Vašingtona krvavom ratu Sadama Huseina i agresiji na njihovu zemlju osamdesetih godina – konfliktu koji je odneo živote stotina hiljada Iranaca.

Imajući u vidu takvu pozadinu, opkoljeni klerikalni režim će izgledno pokušati da kritičare predstavi kao američke pudlice i marionete. Ako istaknuti Amerikanci izraze glasnu podršku demonstrantima, ovakav plan će učiniti daleko lakšim. Podrška SAD bi mogla biti (u nekim slučajevima bukvalno) poljubac smrti za antirežimske aktiviste.

Ova situacija nameće potrebu za opreznom i rezervisanom pozicijom SAD. Ako demonstracije zaista govore o pojavi sekularnog, demokratskog Irana, taj ishod bi bio najviše dobrodošao. Međutim, mi nemamo dovoljno informacija o tome kako bi postklerikalni režim izgledao, čak i ukoliko bi protesti doveli do suštinskih političkih promena. Poslednja stvar koju bi naše rukovodstvo trebalo da radi je da smanjuje šansu za optimalan ishod angažovanjem u trapavim naporima da se „pomogne“ disidentima. Pustimo jednom ljude koji se u drugoj zemlji suprotstavljaju represivnom režimu da samostalno odrede svoju političku sudbinu, bez mešanja SAD.


Ted Gejlen Karpenter je viši saradnik na institutu Kejto i urednik časopisa National Interest. Autor je deset knjiga i više od 700 članaka o međunarodnim odnosima.

Preveo IVAN RISTIĆ

 

The National Interest

 

Svet
Pratite nas na YouTube-u