Amerika je izgubila unutrašnje jedinstvo i moralni kompas

Gde je nestalo gotovo univerzalno divljenje i poštovanje koje je Amerika uživala na kraju Hladnog rata?

Nakon upozorenja Iranu („SAD posmatraju šta radite“), ambasadorka Niki Hejli u petak je sazvala hitni sastanak Saveta bezbednosti UN povodom nemira u Iranu. A taj sastanak je učinio da ona i mi delujemo smehotresno.

Francuski ambasador pojasnio je Hejlijevoj da pitanje odnosa država prema unutrašnjim neredima nije briga SBUN. Ruski ambasador ukazao je da bi UN trebalo da istraže sukobe na protestu Okupiraj Volstrit i ophođenje policije Mizurija prema demonstrantima u Fergusonu.

Pre pedeset godina, 100 američkih gradova vrvelo je od nemira nakon ubistva Martina Lutera Kinga. U njih je poslata vojska. Godine 1992. u Los Anđelesu su izbili najgori neredi na tlu SAD u 20. veku, nakon što su u Simi Veliju oslobođeni policajci koji su premlatili Rodni Kinga. Da li je naš odnos prema ovim neredima bio predmet interesovanja UN?

Konzervativci od osnivanja UN 1946. zahtevaju da ta organizacija drži svoj nos van naših domaćih pitanja. Da li smo sada prihvatili nadležnost UN da nadgledaju unutrašnja previranja u državama članicama? Sastanak u petak okončan je neuspešno nakon što je ambasador Irana predložio da se Savet bezbednosti pozabavi izraelsko-palestinskim pitanjem ili humanitarnom krizom izazvanom ratom koji Saudijci, uz podršku SAD, vode protiv Jemena.

Ova epizoda razotkrila jje bolest od koje pati američka spoljna politika. Nedostaju joj doslednost, koherentnost i moralna jasnoća; refleksno je intervencionistička i sledi različite standarde za prijatelje i neprijatelje. Tako je Amerika izgubila gotovo univerzalno divljenje i poštovanje koje je uživala na kraju Hladnog rata. Ova obesna generacija sve je to odbacila.

Razmislite da li se Iran prema ovim protestima odnosi na način koji zaslužuje veću osudu nego vansudska ubistva dilera droge koja se pripisuju našem filipinskom savezniku Rodrigu Duterteu, za kojeg predsednik navodi da radi „fantastičan posao.“? Ili kako stoje u poređenju sa nasilnim svrgavanjem predsednika Egipta Muhameda Morsija koje je 2012. izveo general Abdel el Sisi i potonjim hapšenjem više hiljada sledbenika Muslimanskog bratstva?

Da li je Iran zaista najgori slučaj na današnjem Bliskom istoku? Hasan Rohani je pobedio na predsedničkim izborima osvojivši 57 odsto glasova. Ko je izabrao Muhameda bin Salmana, prestolonaslednika i budućeg kralja Saudijske Arabije?

Vladimira Putina takođe osuđuju za zločine protiv demokratije koji se tolerišu našim prijateljima. U Rusiji hrišćanstvo cveta, a predsednički kandidati agituju protiv Putina. Deo ruskih medija ga redovno kritikuje. Kako stvari stoje sa hrišćanstvom u Saudijskoj Arabiji i Avganistanu?

Navodi se da je Putinov režim odgovoran za smrt nekoliko novinara. Ali više novinara je u zatvoru u Turskoj, našem NATO savezniku, nego u bilo kojoj drugoj zemlji na svetu. Kad ćemo usvojiti Zakon Magnjicki protiv Turske?

Svet previše često vidi Ameriku koja kudi svoje protivnike za grehove protiv naših „vrednosti“, dok istovremeno abolira saveznike, sve dok slede naše vođstvo. U proteklih 18 meseci nije prošao nijedan jedini dan da nismo pročitali ili čuli bes elite zbog napada Kremlja na „našu demokratiju“, pri čemu se misli na hakovanje servera DNC i mejlova Džona Podeste.

Koliko ljudi se uopšte seća otkrića da je Kina u 2015. hakovala lične podatke o milionima američkih vladinih zvaničnika, bivših, sadašnjih i budućih? Dok Kina progorni hrišćane, Rusija podržava restauraciju hrišćanstva nakon 70-godišnje vladavine lenjinista. U Putinovoj Rusiji Komunistička partija ima kandidata koji će se na izborima takmičiti protiv njega. U Kini Komunistička partija ima apsolutni monopol političke moći i niko se ne kandiduje protiv Ksija Đinpinga.

Kineska aneksija ostrva Parasel i Spartli i celog Južnog kineskog mora naišla je na blage proteste, dok se Rusija beskrajno kritikuje zbog toga što je bez prolivanja krvi povratila Krimsko poluostrvo, koje je još za vreme Romanovih bilo ruska teritorija. Kina, sa nekoliko puta većom ekonomijom i 10 puta većom populacijom od ruske, daleko je najveći izazivač američkom statusu jedine supersile. Čemu onda ovakva naklonost prema toj zemlji?

Među razlozima zbog kojih američkoj spoljnoj politici fale doslednost i moralna jasnoća je to što mi Amerikanci više ne možemo da se složimo oko toga šta su naši vitalni interesi, ko su naši pravi neprijatelji, koje su naše vrednosti, ili kako bi trebalo da izgleda jedna dobra i bogougodna zemlja. Da li je Amerika Džona F. Kenedija bila bolja zemlja od Obamine Amerike?

Drugi svetski rat i Hladni rat pružili su nam moralnu jasnoću. Ako si se suprotstavljao Hitleru, pa makar bio i moralno čudovište poput Josifa Staljina, bio si naš partner. Od Čerčilovog govora o „gvozdenoj zavesi“ iz 1946. do kraja Hladnog rata, ako si bio uz nas i protiv onoga što je Regan nazvao „Imperijom Zla“, pa makar bio i diktator poput generala Pinočea ili šaha Pahlavija, bio si dobrodošao u kamp svetaca. Ali danas kad širenje demokratije više nije američka misija u svetu, šta je tačno naša misija?

„Velika Britanija je izgubila imperiju“, rekao je Din Ačeson 1962, „ali još uvek nije našla svoju ulogu.“

Nešto slično bi se moglo reći za nas danas.

 

Preveo ALEKSANDAR VUJOVIĆ

 

Buchanan.org

Svet
Pratite nas na YouTube-u