ČEDOMIR ANTIĆ: CRKVA I ALTERNATIVA
Državna politika prema Kosovu i Metohiji oličena u Aleksandru Vučiću, prvoj ličnosti srpske republike, imala je brojne rezultate. Oni su sledeći: slovom dva velika uspeha, dva sporazuma, Srbija je odustala od jurisdikcije nad sudovima i policijom opština na severu pokrajine, prihvatila je da srpski narod na KiM celokupnu svoju posebnost zasniva na planu Martija Ahtisarija i zajednici opština koja nema nikakva izvorna ovlašćenja niti je utemeljena u ustav novonastalog albanskog Kosova. Ova vlada ujedinila je Srbe sa KiM u podršci predsedničkoj kandidaturi Hašima Tačija i premijerskoj Ramuša Haradinaja.
Većina Vučićevih birača bili su spremni da 2005. aplaudiraju kada je nabrajao granice Velike Srbije, a i da klimnu glavom kada je tri godine kasnije javno tvrdio da o tim granicama nikada nije govorio. Zato je suštinski nebitno da li je politika sadašnje vlade dosledna i rodoljubiva. Ona je više prilagođena slabostima nego volji značajnog dela birača i, za sada, nema alternativu.
Kada je mitropolit Amfilohije, po mom mišljenju najugledniji arhijerej srpske crkve, čestiti borac za pravoslavlje, pravdu i prava srpskog naroda, pre nekoliko dana izrazio svoje bojazni u vezi sa politikom srpske vlade prema Kosovu, učinilo se da to čini sa pozicija nekakve drugačije politike. Izjavu je i dao objašnjavajući potpis kojim je podržao Apel za odbranu Kosova i Metohije. Suština ovog apela govori da bez obzira na okolnosti ne treba pristati na nezavisnost Kosova.
Dve slabosti ovog teksta predstavlja ono što u njemu nije rečeno. Političari, a takvi su pokrenuli i napisali ovaj apel, nisu filozofi. Oni se ne bave nedoglednom budućnošću i dometi im nisu isključivo teorijski. Ako ćemo braniti Kosovo i Metohiju valja reći i kako ćemo sada, tokom naredne tri i daljih trideset godina to u praksi činiti. Vreme ne radi ni za Srbiju ni za srpski narod.
Posebno ono nije u službi preostalih Srba na Kosovu i Metohiji. Da li je cilj da Srbija bude razvaljena i nedovršena država a srpski narod na KiM izolovana manjina lišena nade? Samo tada možemo slediti tu amišku politiku formalnog i umirenog ekstremizma koja će nesumnjivo biti epitaf neuspešne politike DSS-ovih vlada. Gde su temelji buduće politike obnove koja će nam jednog dana i stvarno vratiti KiM?
Naši stari su se odricali svetih srpskih zemalja… Kako da nisu. Godine 1878. nisu nastavili rat i u samoubistvo odveli Kneževinu Srbiju, već su se povukli iz zemalja za čijom slobodom su čeznule generacije. Prihvatili su nove granice i obustavljanje uticaja na južne oblasti i na mnogo toga još… Ali je zato poukom ovog rata počela reforma vojske bez koje bi ratovi od 1912. do 1918. za Srbiju bili nemogući.
Slično je bilo i posle priznavanja austrougarske aneksije Bosne i Hercegovine 1908. godine. Tih godina Srbija je proživela najveći privredni i kulturni uspon. Kakva je to politika alternative Miloševićevom kapitulantstvu, dosovskoj kolaborativnosti i karikaturalnom naprednjačkom oportunizmu? Videli smo posledice kosovske politike Koštuničinih vlada… Od uvođenja dvostrukih plata za činovnike do ukidanja pdv-a u pokrajini. Sve se vratilo kao zlo i gore.
Drugu slabost apela predstavlja viđenje sveta podeljenog na rodoljube i dosovske izdajnike. Biće da je veći problem kada jedna vlast prenese pod pritiskom pregovore sa UN na EU, nego kada jedna druga propusti da integriše Kosovo i Metohiju u sastav otadžbine i još slavi dan kada je pokrajinu predala NATO-u. Takođe, politika Tadićevih vlada nije bila moguća bez SPS i Dačića, koji su omogućili i sadašnju vlast. Oni koji su nam govorili da za Kosovo treba da poginemo u nepripremljenom ratu protiv pola sveta, ubrzo su nas ubeđivali da su ih odbranili, kasnije su nam rekli da se „patriotizam ne sipa u traktor“, a danas uveravaju da su Kosovo izdali upravo oni koji ne ponavljaju besmislenu mantru većine.
Videli smo kako je iz SNS vlasti odgovoreno na intervju mitropolita Amfilohija. I to je bolje nego kada su ga u svom radikalskom periodu poredili sa Homeinijem, a jednog drugog episkopa nazivali „budalom“. Opet se ljute zbog zaupokojne liturgije Dačićevoj vladi… Zaboravili su kako je isti mitropolit koji mesec kasnije lepo sedeo uz Dačića i nasmejano razgovarao sa njim. Između se zbio ružni i nikada razrešeni skandal vezan za episkopa Vasilija. Za njega šira javnost ne bi ni čula da ga nisu preuzeli i raširili paradržavni tabloidi koji u Aleksandru Vučiću odavno vide hristoliko božanstvo. Da se tako nešto ne bi ponovilo patrijarh nas je obavestio da „zahvaljuje Bogu što nam je dao Vučića“.
Alternative, dakle, u stvari nema. Za sada.
Autor je član Političkog saveta Narodne stranke
MILOŠ KOVIĆ: VELIKA ALBANIJA NEMA ALTERNATIVU
U nejasnom i čudnovatom tekstu Crkva i alternativa (Politika, 11.1.2018) Čedomira Antića pažljiv čitalac pronaći će dve neuspele istorijske paralele, nekoliko neistina, i mnogo spornih političkih stavova.
Teško se može razumeti kako se nečija spremnost da se 2018. godine odrekne okupiranog dela sopstvene teritorije, Kosova i Metohije, može uporediti sa godinom 1878, u kojoj su se srpske vojske oružjem izborile za državnu nezavisnost i za oslobođenje od turske vlasti prostranih srpskih zemalja.
Podsetimo se, Srbiji su tada pripojeni niški, pirotski, vranjski i toplički okrug, a Crnoj Gori Nikšić, Kolašin, Spuž, Podgorica, Žabljak, Bar, potom (1880) i Ulcinj. Možda Antić misli na to da su Srbi u ratu stigli sve do Gračanice, odakle su morali da se brzo povuku, ili na austrougarsku okupaciju Bosne i Hercegovine? Kako to može da se uporedi sa odustajanjem od sopstvene, državne teritorije? Uz to, Berlinskim ugovorom iz 1878. velike sile su zajednički povukle nove srpske granice, dok su one danas jasno podeljene, pri čemu Rusija i Kina traže očuvanje teritorijalnog integriteta Srbije.
Neuspelo je i poređenje sa Aneksionom krizom (uzgred, Srbija nije priznala aneksiju 1908, kako Antić kaže, nego 1909. godine). Austro-Ugarska je tada pripojila Bosnu i Hercegovinu, koje su, iako su ih Srbi smatrali srpskim zemljama, do tada formalno pripadale Osmanskom carstvu, dok se danas, ponovimo tu prostu činjenicu, od Srbije zahteva da se odrekne sopstvene, državne teritorije.
Glavna tema Antićevog članka je, ustvari, kritika Apela za odbranu Kosova i Metohije. Neistina je da su Apel „pokrenuli i napisali“ „političari“, koji, kako Čedomir Antić naglašava, „nisu filozofi“ želeći, kako izgleda, da naglasi našu nesposobnost za dublje uvide, kakve nam on u nastavku teksta suvereno demonstrira. Sudeći po tome, reklo bi se da Antić sebe dožiljava kao „filozofa“. U Politici i javnosti je, međutim, već više puta rečeno da su Apel pokrenuli i napisali članovi Političkog saveta Demokratske stranke Srbije, u saradnji sa nekoliko javnih ličnosti. Svi članovi Saveta su profesori univerziteta. U našoj profesorskoj družini samo je jedan član DSS. Pa i predsednik DSS, Miloš Jovanović doktorirao je međunarodne odnose na Sorboni i radi kao docent na Pravnom fakultetu u Beogradu.
Ako me sećanje dobro služi, Čedomir Antić se već u vreme kada sam mu, kao mlađani asistent, držao seminarske vežbe, uveliko bavio politikom, da bi, do današnjeg dana, stigao da promeni nekoliko partija. Jedan od članova našeg Saveta je, inače, baš filozof. Ali prirodno je da filozof Antić, dok se usavršavao u nauci kao studentski lider, portparol Demokratske stranke i član Predsedništva G17 Plus, nije stizao da čita debele knjige političara Časlava Koprivice.
Antićevo razračunavanje sa „amiškom politikom formalnog i umirenog ekstremizma“ pokretača i potpisnika Apela, „koja će nesumnjivo biti epitaf neuspešne politike vlada DSS“ po svoj prilici potiče od njegovog doslednog, dugogodišnjeg zalaganja za secesiju Kosova i Metohije. On se, isto tako uporno, borio i za nezavisnost Crne Gore, odnosno za „nezavisnu Srbiju“ kako je to njegova tadašnja stranka, G17 Plus, volela da kaže. Sve su to politički stavovi, na koje Čedomir Antić ima pravo. Ipak, kada neko javno, usred Beograda, izgovori da se zalaže za nezavisnost „Kosova“, mislim da se može očekivati da će, pre ili kasnije, politiku onih koji su za očuvanje Srbije u njenim postojećim granicama, početi da naziva „amiškom“ i „ekstremističkom“. Ostao sam, međutim, zatečen Antićevom izmišljotinom da Apel propoveda „viđenje sveta podeljenog na rodoljube i dosovske izdajnike“.
Iz zalaganja Antića za nezavisnost „Kosova“ proističu i njegovi bizarni pokušaji da Srbe na Kosovu i Metohiji uveri da će prestati da budu „izolovana manjina lišena nade“ onda kada ih država Srbija ostavi van svojih granica, prepusti „Kosovu“ Ramuša Haradinaja i Hašima Tačija i, u perspektivi, Velikoj Albaniji. Kada se ratosilja tih 120.000 svojih građana, Srbija će, tvrdi Antić, prestati da bude „razvaljena i nedovršena država“. Posle toga ćemo, po istom modelu, rešavati pitanja Sandžaka, Vojvodine, Republike Srpske? Jer „vreme ne radi za Srbiju“. Pretpostavljam zato što su SAD i EU sve moćnije i jače, dok su Rusija i Kina sve ranjivije i slabije? Iskustvo i razum zaista moraju da ustuknu pred ovako bujnom i bogatom maštom…
Antić, na kraju, iz svega izvlači logičan zaključak: „politika sadašnje vlade“ prema Kosovu „za sada nema alternativu“. Ispod ovog neobičnog teksta on se potpisao kao „član Političkog saveta Narodne stranke“. Ne mogu da odolim a da javno ne upitam svoje prijatelje iz ove partije: predstavlja li ovo čudo stvarno vašu politiku prema Kosovu i Metohiji?
Autor je predsednik Političkog saveta DSS-a
