Sijevo skidanje rukavica

Umesto Đintaove mantre o „mirnom rastu Kine“, sada imamo kineskog lidera spremnog da iznese stvarne ambicije svoje zemlje

SAD moraju da prihvate činjenicu da je Kina sada njihov prvi rival-supersila još od SSSR. Sijev novogodišnji govor prikladno oživljava hladnoratovsku komunističku tradiciju: koristeći Novu godinu kao platformu za kontriranje svetu predvođenom Amerikom.

Prethodni kineski predsednici bi svoja obraćanja završili saopštenjima o razvoju i prosperitetu. Si je otišao dalje. Od obeležavanja kineskih svemirskih i vojnih uspeha u 2017, do isticanja novih međunarodnih inicijativa, on je za Kinu postavio pozornicu koja postaje sve ugodnija za izražavanje globalnih ambicija. Ono što je još važnije, iz niza novih Sijevih govora se vidi da Kina direktno konkuriše SAD.

OBRISI NOVE STRATEGIJE
Nova kineska komunikaciona strategija dobila je obrise u 2017. godini. Godina je počela ključnim Sijevim zapažanjem na Svetskom ekonomskom forumu u Davosu gde je Kinu prikazao kao branioca „ekonomske globalizacije.“ Zatim je usledio forum Pojas i put, gde je Si nastavio ovu temu, prikazujući kineske globalne ekonomske i infrastrukturne ambicije. Štaviše, on je okupio raznovrsnu kolekciju američkih saveznika, protivnika i međunarodnih poslovnih lidera, koji su, prema rečima direktora britanskog trezora, ponudili svoju pomoć kako bi „vizija predsednika Sija postala realnost“.

Prošlogodišnja kineska razmatranja kulminirala su na oktobarskom 19. partijskom kongresu, na kome je Si izrazio svoju viziju u nacionalističkom duhu: „Podržani nepobedivom silom više od 1.3 milijarde ljudi, mi imamo beskrajan prostor našeg vremena, istorijsko nasleđe bez premca, i neuporedivu odlučnost.“ Rukavice koje su nosili prethodni kineski lideri su skinute. Umesto mantre Deng Sjaopinga da treba „sakriti svoju svetlost i čekati svoje vreme“, ili Hu Đintaoa o „mirnom rastu Kine“, sada imamo kineskog lidera koji je spreman da pred svet iznese stvarne ambicije svoje zemlje. Si je saopštio dolazak „nove ere“, tvrdeći da je Partija dovela Kinu „na vodeću poziciju u kategorijama ekonomske i tehnološke snage, odbrambenih sposobnosti i sveukupne nacionalne moći.“ On naglašava ekonomsku i vojnu moć, i izgradnju vojske koja može „da se bori i pobedi.“

Dve veće poente su važne. Prvo, ovo nije rezultat, kako mnogi analitičari smatraju – predsednika Donalda Trampa ili „Amerike na prvom mestu.“ To je odraz vizije koja je uspostavljena osnivanjem Narodne Republike Kine 1949. Mao Cetung je govorio i pisao o „nadmašivanju Sjedinjenih Država“, i u konačnici „izbacivanju Amerikanaca“ iz Pacifika. Deng Sjaoping je delao pragmatično kako bi Kinu izvukao iz siromaštva na svetsku pozornicu. Njegovi naslednici su sprovodili vojne programe, od projektila ubica nosača aviona, do protivsatelitskog oružja, koje je sada promenilo američko-kineski vojni balans. Nove poruke Sija Đinpinga su ponavljanje ambicija koje sežu decenijama unazad, do srži onoga što on naziva „velikim podmlađivanjem kineske nacije.“ To je aspiracija koja je počela sa osnivačima NRK: Kina čiju „obimnu nacionalnu moć“ nije moguće nadmašiti od strane drugih zemalja, uključujući i SAD.

Drugo, slika dobronamernosti koju Kina pretenduje da neguje u međunarodnoj sferi  je opasna i netačna. U svom novogodišnjem govoru, Si je Kinu postavio kao „nosioca međunarodnog poretka, voljnog da se pridruži svim narodima sveta u kreiranju lepe budućnosti, većeg mira i prosperiteta za čovečanstvo.“ Njegovo zalaganje za „suprotstavljanje klimatskim promenama“ je udarac na američko povlačenje iz Pariskog klimatskog sporazuma, koji će odjeknuti u evropskim prestonicama. Zalaganje za „zaštitu autoriteta i statusa Ujedinjenih nacija“ je ponuda za pregovore mnogim državama koje bi mogle da dovedu u pitanje prirodu kineskog uspona. Zalaganje za „podsticanje zajedničke izgradnje projekta Pojas i put“ trebalo bi da unapredi koncept saradnje u kineskim ekonomskim aktivnostima, koje sada dopiru do gotovo svakog kontinenta.

PRIVID DOBROĆUDNOSTI
Ono što u Sijevim govorima nedostaje je realan osvrt na akcije Kine kao narastajuće sile. Od ekonomije i trgovine do vojne moći, Kina je angažovana u aktivnostima koje su suprotstavljene slici koju Si nastoji da izgradi. Nažalost, u narativ koji on promoviše mnoge države su – uključujući i vitalne američke saveznike – možda počele da veruju. Kinesko osvajanje Južnokineskog mora i paravojno uznemiravanje država Jugoistočne Azije nastavlja se nesmanjenom žestinom. Kina je 2016. godine odbacila presudu Stalnog arbitražnog suda u Hagu oko njenih tvrdnji u vezi sa vodama koje su od vitalnog značaja za globalnu trgovinu.

Politika kineske državne ekonomije Pekingu omogućava da održava velike trgovinske deficite sa mnogim državama, komplikuje i zabranjuje pristup kineskom tržištu od strane ostalih država i da se istovremeno bavi prinudnim transferima tehnologije i sajber kriminalom u mnogim industrijama. Štaviše, kineska upotreba trgovine i ekonomije u svrhu političke prinude demonstrirana je širom Azije, gde Kina već uživa ogroman ekonomski uticaj.

Ovo uključuje ograničavanje turističkih poseta Južnoj Koreji kao odgovor na američku dostavu sistema raketne odbrane, restrikcije na izvoz retkih zemljinih minerala u Japan kao polugu uticaja usled sporova u Istočnom kineskom moru, i dopuštanje filipinskim poljoprivrednim proizvodima da trunu na dokovima tokom spora u Južnom kineskom moru sa ovim američkim saveznikom u Jugoistočnoj Aziji. Pošto kinesko ekonomsko prisustvo raste, čini se da će ove taktike biti sprovođene ne samo u Aziji, već svuda širom sveta.

Ukratko, tvrdnja Kine da je „nosilac međunarodnog poretka“ protivreči sve očiglednijoj nameri Politbiroa da redefiniše sadašnji poredak u skladu sa kineskom moći i bogatstvom. Komunistička partija je to saopštila u štampi. Fajnenšel tajms je 2016. objavio članak napisan od strane zamenika ministra spoljnih poslova Fu Jinga pod naslovom „Američki globalni poredak je odelo koje više ne pristaje.“ Fu Jing, sada predsedavajući komiteta za spoljne poslove Narodnog kongresa, napisao je da je „zapadnocentrični globalni poredak pod američkom dominacijom u ogromnoj meri doprineo ljudskom progresu i ekonomskom rastu. Međutim, ti doprinosi su prošlost.“

Budući da se Kina oseća komfornije u projektovanju moći u svom regionu i širom sveta, Amerika mora da napusti koncept prilagođavanja ili „oblikovanja kineskog rasta“, ideje koja je ostala u upotrebi u Vašingtonu. Takođe mora da uvidi da je kineski izazov jedinstven: za razliku od sovjetske Rusije, Kina verodostjno planira da postane bogatija od SAD. Sudeći po velikom broju stručnjaka, Komunistička partija bi to mogla da postigne do 2030. ili možda čak i ranije. To bi dovelo do kraja američkog globalnog poretka bez ispaljenog metka.

Dok Si Đinping otvoreno govorio „o sposobnosti da se bori i pobeđuje u ratovima“, Amerika mora naučiti da konkuriše kineskim ekonomskim ambicijama. Predsednik Si govori o upotrebi „nepobedive sile od više od 1.3 milijarde ljudi“ koja bi sprovela njegovu viziju novog svetskog poretka sa Kinom u njegovom središtu.

SAD moraju da odgovore jer su jedina država sa sposobnostima i principima neophodnim za suočavanje sa ovim izazovom. Konkurencija je tu i nigde neće nestati. Može li to doneti jedinstvo i prosperitet Americi u 2018. i godinama koje dolaze?

Džonatan Vord je doktorirao na Oksfordu na temi kinesko-indijskih odnosa. Osnivač je organizacije Atlas koja se bavi savetovanjem u pogledu kineskih i indijskih nacionalnih strategija.

 

Preveo IVAN RISTIĆ

 

The National Interest

Svet
Pratite nas na YouTube-u