Penzija

O večnoj razdraženosti i roptanju savremenih ljudi

Ona je mala i to je loše. Ali ona postoji, i to je dobro. Dobra strana višestruko nadilazi lošu. Objašnjenju te činjenice posvećen je ovaj kratki tekst. Ko je hranio, pazio stare u davna vremena? Ko ih je čuvao za svu dugačku i neshvatljivu istoriju, koja se nakupila nama iza leđa? Pri potpunom odsustvu pojma ”penzija”, i pri odsustvu makar i misli o njenoj mogućnosti. Zadivljujuće, ali stare ljude su hranili i podržavali oni, koga su ti stari izrodili i vaspitavali za vreme svoje mladosti.  Pokušajte da proniknete u tu košmarnu frazu.

Savremenom čoveku je sušno neophodan lični prostor. Neka je on skroman po kvadraturi i dizajnu, ali nek je ličan. Ranije je bilo drugačije. Deca su puzala po podu kućerka, baka se šćućurila pored tople peći, žena se zanimala baštenskim poslovima, muž je radio u polju. Otprilike tako nekako. Svi su bili tamo, zajedno, i ne treba tvrditi da su svi uživali u tom bednom kućerku, ali su svi imali strpljenja jedni za druge. Nivo zajedničih potreba bio je ozbiljno nizak, što je bio odraz opšteg siromaštva. Dobro, neka bude skromnosti. Danas je slika potpuno drugačija.

U MILOSTI I NEMILOSTI EGOISTA
Danas je svakom potreban lični prostor, mala suma novca za kefir i lekove, mali mobilni telefon i malčice slobodnog vremena. Sve je malo, ali je sve lično. Zajednički život u kome se sudaramo na vratima kupatila, ili na vratima rerne u kuhinji, nosi sa sobom jasnu sliku kazne za znane i neznane grehe. I zamislimo… Zamislimo na trenutak da nas u dane časne starosti hrane i poje baš ona deca i unuci, koje smo mi vaspitavali, rodili i učili. To je stvarni košmar. Košmar, koji direktno zavisi od kvaliteta ljihovog vaspitanja i sazrevanja. Košmar koji, naravno, ne pogađa sve, ali pogađa većinu.

Dobro, još je tu moje dete, moj sin, sinčić, moja krv. Skuvaće čaj. A ako je tu snaja? Ili zet? Dati malo hleba, popraviti jastuk, prosuti sadržaj noćne posude (i takve stvari nas očekuju), pozvati doktora, kazati koju dobru reč. Strašno je i zamisliti koliko toga se može čuti i videti u jednom pogledu! Ozbiljno se tresem, kao da sam konj koga na livadi gricka obad, igra mi svaki mišić u telu pri samoj pomisli na to, kakav je to užas – u godinama bespomoćne starosti pasti na milost i nemilost tih egoista, koje si ti sam rodio i loše vaspitao!

Milioni ljudi u raznim državama i na raznim kontinentima dočekivali su starost i čekali da se sretnu sa smrću na rukama mlađeg pokolenja bez ikakve pomoći od države. Zbog toga sam mišljenja da svaki razgovor o maloj penziji treba baciti na mesto gde ne sija sunce. Penzija je mala (što je loše), ali ona postoji, što je neverovatno dobro. Stari ljudi su oduvek i svuda bili i ostali gunđala, i obožavaju da ropću. Ako ih poslušate, doći ćete do zaključka da je nekada, dok su oni bili mladi, bio raj na zemlji. Iz nekog razloga – i u tom iščezlom raju oni su bili nezadovoljni u gunđali su.

RAZMISLIMO NA TRENUTAK
I danas ih žulja cela situcija. Ali predlažem da, u medicinske svrhe, svako od gunđala na trenutak porazmisli na temu da je penzija nov istorijski pojam. Milioni ljudi u raznim državama i na raznim kontinentima dočekivali su starost i čekali susret sa smrću na rukama mlađeg pokolenja i bez ikakve pomoći od države. U Grčkoj, Rimu, Egiptu, Kini bilo je tako. I u Rusiji je bilo tako. Poznavati i tu stranu života, i ponekad razmišljati na tu temu, bilo bi veoma korisno za sve nas. Pa makar i dok čekamo u redu za svoju malu penziju.

Još vas molim da primite k znanju da me nije penzioni fond nagovorio da napišem ovaj tekst. Nagnala me večna razdraženost i roptanje savremenih ljudi, koji žive mnogo bolje od onoga što zaslužuju, ali nikakvu blagodarnost za to ne pokazuju, ni Bogu ni ljudima. Već samo ropću i ropću, u potpunom i nezasluženom ubeđenju da zaslužuju nešto bolje i lepše.

Od te iste bolesti boluju i mladi, bolesna su nam i razdražena deca, a zaraženi su njome i zreli ljudi. Njima, koji sede na klupama ne primećujući raku ispod svojih nogu, hteo bih da dam jedan savet: makar jedan put u životu predstavite sebi da penzija uopšte ne postoji. Nema i tačka, a sve što vam je u životu potrebno dobićete iz ruku vaše dece, koju ste vaspitali i izveli na put. Vaspitavanih lično s vaše strane. Pokušajte samo da zamislite takvu situaciju! I prestanite sa žalopojkama.

 

Preveo ZORAN DRAGANOVIĆ

Kultura
Pratite nas na YouTube-u