Amerikanci su se umorili od ratova

Predsednik bi trebalo da preispita svoju veru u vojna rešenja u pogledu kompleksnih, možda i nerešivih problema

Na početku svoje knjige Prava zastava: Teodor Ruzvelt, Mark Tven i rađanje američke imperije, Stiven Kinzer objašnjava da se čini da američki „entuzijazam za strane intervencije opada i otiče kao oseka… U nekim trenucima smo pali u vatru pravednog besa. Uvereni u našu moć, pokretali smo ratove i uklanjali vlade. Zatim smo se obuzdali i povukli – dok ciklus ne krene ispočetka.“

Ako se zanos za vojnim avanturama u inostranstvu kreće kao plima i oseka, onda sada vidimo više peska i blata nego čiste vode. Amerikanci nisu u strahu u pogledu pokretanja novih ratova. Upravo suprotno, oni veruju da su vojne intervencije SAD podrile njihovu bezbednost, i oni žele da probaju nešto drugo. Na primer, istraživanje koje su zajednički sponzorisali institut Čarls Koh i Centar za nacionalni interes otkrilo je da 51 odsto Amerikanaca veruje da nas je naša spoljna politika nakon 11. septembra učinila manje sigurnim. Takođe, Amerikanci žele više resursa posvećenih izgradnji kod kuće, a ne u inostranstvu. Približno osam od deset upitanih želi da dodatni novac od oporezivanja bude namenjen domaćoj potrošnji, a ne za ogromne vojne investicije.

TRAMPOV KONTINUITET
U međuvremenu, anketa koju je naložio Komitet za odgovornu spoljnu politiku otkrila je da skoro 71 odsto Amerikanaca želi da njihovi predstavnici u Kongresu ograniče intervencionistička nastojanja Vašingtona. Amerikanci veruju da je rat poslednje sredstvo. Oni žele „jasno definisane ciljeve za koje bi se odobrio vojni angažman u inostranstvu, uključujući i vremenski okvir i definisanje onoga što bi u konkretnom slučaju predstavljalo pobedu. Oni takođe žele nadzor i odgovornost Kongresa u vezi sa mestom gde su trupe smeštene i u pogledu toga šta je ostvareno u inostranstvu.“ Prema toj anketi velika većina Amerikanaca takođe želi uveravanja da se oružje i oprema koji se obezbeđuju drugim zemljama ne koriste na način koji šteti nedužnim civilima.

„Istraživanje je pokazalo da se 67.4 odsto američkih birača ne slaže sa tim da rukovodstvo Kongresa odobrava našu uključenost u konflikte u inostranstvu bez formalnog odobrenja vojne akcije – ili čak i bez debate o tome“, objasnio je Bil Dolbou, portparol komiteta. Donald Tramp nije postao predsednik zahvaljujući svojim stavovima o spoljnoj politici, ali je uradio dobar posao među biračima koji su sumnjali da se zemlja ne kreće u pravom smeru. To je uključivalo i nezadovoljstvo našim iskustvima iz nedavnih ratova.

Ipak, uprkos svim njegovim govorima o isušivanju močvare i bockanju establišmenta, Donald Tramp nije započeo radikalno restruktuiranje nacionalne spoljne politike. On je odobrio eskalaciju rata u Avganistanu, i obavezao se da američke trupe u centralnoj Aziji tamo ostanu još neko vreme. Povećao je broj američkih vojnika u Evropi, nastavio obimno i uznemirujuće vojno prisustvo u azijsko-pacifičkom regionu, i produbio američko učešće u građanskim ratovima koji besne u Siriji i Jemenu. On se čak čini spremnim da pokrene rat na Korejskom poluostrvu, koji bi u pogledu izgubljenih života i potrošenih resursa mogao da nadmaši sve ratove nakon 11. septembra.

Drugi imaju drugačije ciljeve u vidu. Na primer, Džon Bolton osuđuje Zajednički sveobuhvatni akcioni plan, ispregovarani sporazum koji je postavio striktne limite iranskom nuklearnom programu, a koji je Tramp oduvek mrzeo. Bolton se umesto toga zalaže za politiku većeg pritiska u cilju „okončanja Islamske revolucije iz 1979. godine pre njene 40. godišnjice.“

„ZAPAMTITE MEJN“ EFEKAT
Bolton pokušava da ujedini čitaoce Volstrit džornala u većem neprijateljstvu prema Iranu evocirajući uspomene na američke taoce zarobljene pre više od 36 godina, uoči revolucije koja je zbacila šaha podržavanog od strane Amerikanaca. U ranijem periodu jastrebovi rata i oni koji se zalažu za agresivniji spoljnopolitički nastup vikali su „Zapamtite Mejn“ (Mejn je naziv američkog ratnog broda čija iznenadna i nikada do kraja istražena eksplozija je 1898. dovela do rata između SAD i Španije; prim. prev) kako bi Amerikance gurnuli u ratnu pomamu.

Ali, kao i ranije, rutina postaje zamorna. Čak su i neki od najglasnijih imperijalista krajem dvetnaestog veka počeli da ponovo razmišljaju o mudrosti teritorijalne ekspanzije vojnim osvajanjima u prvoj dekadi dvadesetog veka. Imajući priliku da preuzme kontrolu nad Dominikanskom Republikom 1904, predsednik Teodor Ruzvelt je odgovorio: „Imam sličnu želju da je anektiram kao što bi nabrekla zmija želela da proguta bodljikavo prase.“ Udaljeni Filipini su za Ruzvelta bili još veća glavobolja. On je bio zabrinut u pogledu toga da bi oni mogli da postanu geopolitička prepreka u odnosima sa Japanom.

Istoričar Dejvid Mejers objašnjava: „Amerikanci su bili privremeno zbunjeni i na neki način nervozni u pogledu svoje imperije i cene održavanja kolonija.“ I još uvek su. Čuo sam kredibilne izveštaje o tome da su visoki zvaničnici iz oblasti nacionalne bezbednosti u Trampovoj administraciji frustrirani istraživačima u tink-tenkovima i akademicima koji ukazuju na to da ne postoji održivo vojno rešenje za trenutnu pat poziciju sa Severnom Korejom. Belu kuću zabrinjava činjenica da istraživanja procenjuju stopu smrtnosti i destrukcije koja bi se desila u slučaju rata, i da tako podrivaju kredibilitet njenih pretnji, navodno smanjujući verovatnoću da će Kim Džong Un kapitulirati pred američkim zahtevima.

Međutim, ako su takve priče istinite, Trampova administracija ne bi trebalo da krivi beltvejske stručnjake i televizijske analitičare zato što govore istinu. Predsednik i njegovi savetnici za nacionalnu bezbednost moraju da razumeju da se rašireno nezadovoljstvo američkog naroda u pogledu ratova koje vodimo verovatno neće uskoro smanjiti. Ukratko, predsednik bi trebalo da preispita svoju veru u vojna rešenja u pogledu kompleksnih, možda i nerešivih problema.

A ukoliko on – i ostali oko njega – ostanu uvereni da će više ratova izlečiti ono što nas boli, javnost će verovatno početi da traga za novim liderima koji ozbiljno uzimaju u obzir njihove brige.

 

Kristofer Pribel je potpredsednik za odbrambene i spoljnopolitičke studije na institutu Kejto i autor knjige Problem moći: Kako nas američka vojna dominacija čini manje bezbednima, manje prosperitetnima i manje slobodnima.

 

Preveo IVAN RISTIĆ

 

The National Interest

Svet
Pratite nas na YouTube-u