„Specijalni odnosi“ Britanije i SAD su u problemu

Odjednom „specijalni odnosi“ izgledaju u daleko gorem stanju nego pod Obamom, i to su jako loše vesti za Veliku Britaniju

Predsednik Barak Obama nije bio veliki anglofil. Kao mladić imao je tu nesreću da prisustvuje žurkama za muškarce (ono što vi Amerikanci zovete momačko veče), tako da nas je video u najgorem izdanju. Kao sin Kenijca, Obama je nastupao kao antikolonijalista, uvek sumnjičav prema engleskoj aroganciji. Uznemirio je mnoge kad je na početku svog predsednikovanja iz Ovalnog kabineta uklonio bistu Vinstona Čerčila. Nije poznato koliko je Obama bio direktno uključen u donošenje takve odluke, ali to je bilo dovoljno da povredi osetljiva osećanja Britanaca.

Obama je još jednom iznervirao britanske patriote, i to na kraju svog mandata, mešanjem u referendum o EU: Britanija će se naći, kako je rekao, „na kraju reda“ za sve trgovinske dogovore ukoliko izglasamo „Bregzit“, tj. izaberemo izlazak iz Evropske unije. Uprkos tome Obama je održavao vrlo srdačne odnose sa britanskom vladom – on i naš bivši premijer Dejvid Kameron uvek su se slagali. Obama se uključio u katastrofalnu intervenciju u Libiji zato što ga je navukao Kameron. Možda je instiktivno Obama bio anglofob, ali njegova administracija nikada nije dozvolila da se to pokaže.

NOVI TAČER I REGAN
Donald Tramp deluje sasvim suprotno. Dana 20. januara, nekoliko sati nakon Trampove inauguracije, Čerčilova bista, sada već simbol zdravlja „Specijalnih odnosa“, ponovo se našla u Ovalnom kabinetu, navodno na predlog Najdžela Faraža, glavnog bregzitovca koji je vodio kampanju za Trampa 2016. godine. To je izazvalo uzbuđenje među britanskim nacionalistima da je Tramp anglofil. Njegova majka je bila Škotlanđanka i monarhista! Na partiji golfa na njegovom imanju u Turnberiju, dan nakon Bregzita, Tramp nam je pričao kako je ona volela „te ceremonije i tu lepotu, jer niko u tome nije dobar kao Englezi.“

Takođe je pokazao veliki entuzijazam oko Bregzita, koji je, prema njegovom mišljenju, bio velika istorijska prekretnica. Baš kao što je i njegov izbor udarac maljem posred globalističkih elita. Suprotno Obami, Tramp je obećao da će bregzitovska Britanija biti „prva u redu“. U Trampovim očima je delovalo da je EU samo kišobran za nemačku proizvodnju, a Britanija je bila „dovoljno pametna da izađe“. Tramp je obećao da će se novi „prelepi“ američko-britanski dogovor s lakoćom postići i gotovo odmah započeti.

U početku je delovalo da u bašti specijalnih odnosa sve cveta. Naša premijerka, Tereza Mej, bila je jedan od prvih stranih državnika koji su posetili Trampa, i još ga je pozvala u Britaniju. Njih dvoje su se nakratko držali za ruke ispred Bele kuće. Populistički nacionalisti su Mejovu poredili sa Tačerovom, a Trampa sa Reganom. Njeni bregzitovski savetnici, Boris Džonson i Lijam Fok, počeli su da rade tesno sa američkom vladom oko postizanja tog „prelepog“ trgovinskog dogovora.

Problem je, međutim, bio u tome, što su ogroman broj Britanaca, baš kao i ogroman broj Amerikanaca, Donalda Trampa smatrali toliko odbojnim da nisu mogli da prihvate ideju njega kao lidera slobodnog sveta. Mejova je na kraju dobila nadimak „Tereza pomiriteljka“ zbog toga što je pokušavala da mu se dodvori. Opiranje Trampovoj poseti je na kraju dovelo do okupljanja britanske levice i način da se bregzitovacima gurne prst u oko. Više od dva miliona ljudi su potpisali peticiju tražeći da se Trampova poseta spusti sa državnog na zvanični nivo, što bi značilo da ne bi putovao do „Mola“ sa kraljicom u otvorenoj kočiji i da neće provesti noć u Bakingemovoj palati. (Čak i britanski levičari smatraju da je to od neverovatne važosti).

Kako je četrdeset i peto predsednikovanje išlo svojim tokom, ova britanska kampanja „Nikad Tramp“ je postajala sve glasnija i šira. Svaki put kad bi predsednik tvitovao nešto šokantno, poznate ličnosti bi se latile mikrofona po britanskim emisijama i zahtevale da se on ne dočeka ili, štaviše, da mu ne bude dozvoljeno da se približi našim obalama. Oni koji su isticali da je – bez obzira na Trampov karakter – jako važno izraziti poštovanje prema američkom predsedničkom kabinetu, bivali bi ućutkivani.

DOBRO, LOŠE, JOŠ GORE
Sa druge strane, Francuzi nemaju taj problem. Novi mladi predsednik Francuske, Emanuel Makron, koji je do Jelisejske palate došao predstavljajući se kao protivotrov za Trampa i Bregzit, nije se premišljao oko dočeka Trampa, kako bi zajedno proslavili Dan Bastilje. Francuzi nisu protestovali. Kao što je bivši britanski ambasador u Vašingtonu zlonamerno sugerisao, možda zato što su „samo želeli da preteknu Engleze i dovedu Trampa u Pariz pre Londona, i da urade to sa stilom.“

Trampovi odnosi sa Britanijom su išli od dobrih ka lošim, pa od loših ka još gorim. U novembru nas je uvredio objavljivanjem tri antiislamska video klipa pod nazivom „Britanija na prvom mestu.“ Verovatno ih je video na Tviter profilu En Koulter (američka konzervativna politička komentatorka prim. prev.), i zatim odlučio da ih objavi jer je „Britanija na prvom mestu“ zvučalo kao „Amerika na prvom mestu.“ On nije znao da je „Britanija na prvom mestu“ jedna ludačka desničarska grupa. Ti klipovi, za koje se kasnije ispostavilo da su montirani, izazvali su veliku preneraženost u Britaniji. Mejova je bila prisiljena da osudi Trampa zbog njihovog objavljivanja, a i teško da je mogla da uradi drugačije imajući u vidu odjek čitave priče, kao i pretnje brigade „Stop Trampu“ da će početi sa građanskom neposlušnošću ukoliko se nastavi sa radom na njegovoj poseti.

Prošle nedelje poseta je otkazana. Tramp je tvrdio da je posetu Britaniji odložio zbog „lošeg dogovora“ oko selidbe američke ambasade u Londonu. Svima je jasno da je to smešan izgovor. Izvor blizak Trampu rekao je za „Sandej Tajms“ da je pravi razlog to„što mu Britanci nisu pokazali dovoljno ljubavi.“

Britanski antitrampovci likovali su u vestima. Na Tviteru su objavili „još jednu ogromnu pobedu,“ dok je Sadik Kan, gradonačelnik Londona iz redova laburista, koji je takođe imao svoje sukobe sa Trampom oko islamskog terorizma, objavio da je američki predsednik „shvatio poruku.“ To je na kraju iznedrilo snažan odgovor Borisa Džonsona, koji je Kana nazvao „naduvanim samonabeđenim papagajem.“

Džonson je možda bio u pravu. Nesumnjivo, njegov bes je bio uzrokovan strahom da je Tramp sada sklonjen u stranu, i da su Britanci dospeli na zub ovog kapricioznog vrhovnog komandanta, koji nam je očajnički potreban tokom povlačenja iz Evropske Unije. Odjednom „specijalni odnosi“ izgledaju u daleko gorem stanju nego pod Obamom, i to su jako loše vesti za Veliku Britaniju.

 

Fredi Grej je zamenik glavnog urednika u London Spectator i redovni saradnik lista National Interest

 

Preveo ANDREJ CVIJANOVIĆ

 

The National Interest

Svet
Pratite nas na YouTube-u