Na domete nacionalnih pitanja na Balkanu, uključujući srpsko, trenutno, prvenstveno utiču Sjedinjene Američke Države. U regionalnom balansiranju SAD odgovaraju politička polurešenja, jer tako obezbeđuju svoj uticaj. U toj funkciji naizmenično podržavaju jedne i sputavaju druge „nacionalizme“, primenom politike „štapa i šargarepe“. Zato je važno da se ima u vidu proces odlučivanja u najmoćnijoj sili sveta.
Najopštiji činilac odlučivanja danas predstavlja neoliberalizam, kao „politički projekat koji sprovodi korporativna kapitalistička klasa i vode državne elite i tranzicija ka neoliberalnoj političkoj ekonomiji, kako je nameću pre svega institucionalni interesi države i njenih organa“ (1) .
Neoliberalizam „odlikuje izražena tolerancija za uticaj korporativnog i privatnog finansiranja u procesu odlučivanja o javnim poslovima i politikama (2). To problematizuje uvreženu ideju o društvenom poretku, zasnovanom na procesima individualnih i kolektivnih izbora i sistemu višeslojnog institucionalnog poretka. Shodno tome, odluke država su sve manje rezultat strogo racionalnog institucionalnog procesa, a sve više delom i posledica dometa uticaja nacionalnih elita.
U situaciji kada je američki institucionalnni poredak uzdrman iznutra, neke odluke administracije će nužno slediti i neke neformalne uticaje. U tom kontekstu, predsednik Donald Tramp će, u skladu sa svojim predizbornim obećanjima, morati da, osim neoliberalnog establišmeta, uvaži i gledišta tzv. „alternativne desnice“.
SRBIJA I NEOLIBERALNI ESTABLIŠMENT
Politički eksponenti neoliberalne elite (demokrate) podneli su Komitetu za spoljne poslove američkog Senata dokument pod nazivom „Putinov asimetrični napad na demokratiju u Rusiji i Evropi: implikacije za nacionalnu bezbednost SAD“. Ovaj podnesak citira oko 900 izvora, uglavnom neoliberalnih medija i NVO, ali bez mnogo relevantnih podataka. Dokument je, sa aspekta Srbije, interesantan utoliko što se u njemu pominje na 130 mesta, odnosno u oko 5 odsto teksta (bez priloga).
Tvrdnje vezane za Srbiju koje u Senatu nameću politički eksponenti američke neoliberalne elite treba imati u vidu. Osnovno polazište je da „Kremlj koristi kulturne veze i poluge i svoj gotovo monopolski položaj kao dobavljač energenata da skrene napore Srbije za integracije sa Zapadom“ [str. 2]. Na stranu kontraargument da SAD često koriste političke ucene i skoro monopolsku poziciju u pristupu investicionom kapitalu i međunarodnim institucijama da nameću svoju politiku. Za razmatranje procesa odlučivanja je relevantnije to što se u dokumentu ove političke težine teza o aktivnom uticaju Rusije na politiku Srbije gradi na insinuacijama.
Tako se, prvo, konstatuje da ruski mediji RT i Sputnjik u Srbiji imaju nedeljni domet na samo 5,3 odsto populacije [str. 41]. Zatim se problematizuje to da je, prema podacima američke državne medijske kuće Radio Slobodna Evropa, naklonost prema Rusiji među Srbima porasla sa 47,8 odsto na 60 odsto od kada je Sputnjik pokrenut u Srbiji [str. 48]. Dalje se konstatuje da je „rusko mešanje manje vidljivo agresivno i usmereno više na negovanje naklonjenih elemenata društva da se skrenu vladini napori da se integriše sa Zapadom“ [str. 65].
Dakle, američki neoliberalni politički establišment brine to da se više veruje Sputnjiku, uprkos malom udelu u medijskom prostoru, u odnosu na malo poverenje u izveštaje njima lojalnih gmedija. Nešto dalje, Demokrate „sa zebnjom“ opažaju da se „predsednik Srbije Aleksandar Vučić često sastaje sa predsednikom Putinom“ [str. 86]. Njih brine i „želja Srbije da održi dobre odnose sa EU i Rusijom… jer dublje integracije mogu da pretpostavljaju usvajanje odluka EU koje su suprotne ruskim interesima [str. 81].
Srbija, kao i druge države, ima i sopstvene interese, čega moraju biti svesni i demokrati, samo što ih oni ne priznaju nego predstavljaju kao „uticaj Kremlja“. Neoliberalna vrhuška ignoriše da narod ima oči i mozak i opsednuta je nametanjem javnog mnjenja. Tako, zanemarujući da Srbija nije članica EU (koja od Srbija očekuje da se odrekne 12,8 odsto teritorije sa koje je oterana agresijom NATO) žale što je „vlada Srbije preduzela malo akcija da se odbrani od anti-EU propagande ruske vlade koja cirkuliše u zemlji uz malo otpora“ [str. 82].
U prilog osnovanosti ove „brige“ ne poziva se na argumente, već na članak Fajnenšel tajmsa od 19. marta 2017, u kome piše da je „tokom posete Beogradu 2017. osoblju Komiteta (Senata) rečeno da lokalna izdanja preuzimaju sadržaj Sputnjika i drugih ruskih izdanja zato što je besplatan, dok (američki) ‘Radio Slobodna Evropa takođe obezbeđuje besplatan sadržaj koji je objektivan i ne sadrži propagandne poruke kao ruski“ [str. 82].
Kao naznaka razloga za „brigu“ neoliberala citira se komentar ruskog predsednika Vladimira Putina: ‘Mi smo zaboravili da smo (pravoslavna) civilizacija koja je alternativna anglo-saksonskoj civilizaciji. Naša misija je da pronesemo našu civilizaciju i predstavimo naša gledišta… Zato što imamo isti koren, lako nalazimo zajednički jezik sa Srbima’“ [str. 84]. Zanimljivo je da se ističe kako je „Centar za evro-atlantske studije dokumentovao 51 „pro-kremljovsko“ udruženje i studentsku organizaciju aktivne u Srbiji“. [str. 85].
Radi se o tome da ideološki pristrasna NVO iz Srbije prikuplja podatke o domaćim licima i organizacijama koji se koriste za političku propagandu na štetu Srbije. Spočitava se, pak, da “bezbednosna saradnja pruža Rusiji još jedan moćan pristup srpskoj vladi i društvu“ i u tom kontekstu ističe da je „srpski predsednik nedavno u decembru 2017. pozvao Rusiju da uzme aktivniju ulogu u pregovorima o odnosima Srbije sa Kosovom“ [str. 86].
Da ne bude zabune, upravo su SAD pod ekstremnom neoliberalnom administracijom izvršile agresiju na SR Jugoslaviju i dovele da odvajanja KiM i Crne Gore. Kao utešno se primećuju da je „Srbija održala oko 125 vojnih razmena sa SAD u 2016, u poređenju sa samo četiri sa Rusijom“ [str. 86]. Ova grupacija zagovara dalji nastup prema Srbiji, u okviru suprotstavljanja Rusiji i poziva da SAD „rade u pravcu skupog i preduzetničkog pristupa koji čini dugoročne investicije u izgradnju otpornosti i jačanje demokratskih institucija, uključujući sposobnost da se suprotstavi dezinformacijama… da podrže napore Srbije da postane više energetski nezavisna i da radi sa EU na celovitim naporima širom regiona… (i) da pošalju jasnu poruku da su spremne da potroše neophodno vreme i napore za podršku onima koji žele demokratsku budućnost u Evropi“ [str. 87].
Ovakav pristup ne samo da investicije i dalje smatra sredstvom političkog uticaja, već kao aksiom nameće da je ono čega smo svedoci nužno „demokratsko“ i diskriminiše sve koji ne prepoznaju stvarnost kako je oni nameću. Ovaj dokument skriva stvarne namere neoliberalnih fanatika, tako što se veštim formulacijama maskira suština. U tom smislu je indikativna fraza kako je „predsednik Putin pokrenuo kulturne ratove da povuče razliku između ruskih tradicionalnih vrednosti i navodne dekadencije i korupcije Zapada“ [str. 193]. Cilj američke neoliberalne političke elite se svodi na pritisak da se agresivno brani hegemonija SAD, odnosno, kako to pravdaju, da se „Sjedinjene Države bolje zaštite i skrajnu operacije malignog uticaja Kremlja i ojačaju međunarodne norme i vrednosti, te da se predupredi takvo ponašanje Rusije i drugih država“ [str. 4].
Političko odlučivanja u SAD ilustrativno je opisao čečenski lider Ramzan Kadirov: „Više nisu potrebne nikakve potvrde o namerama SAD da čitav Bliski istok uvuku u rat… Sve što se događalo oko naše zemlje u drugim zemljama — sve je veštački stvoreno od strane Sjedinjenih Američkih Država“. Kako konstatuje, američke vlasti su „uputile svoje pipke zla na tri fronta“: podržavanjem opozicije u Siriji, podsticanjem građanskog rata u Iranu i priznanjem Jerusalima za glavni grad Izraela. Politika koju vode prema Ukrajini, Gruziji, Iraku i Libiji je destruktivna.
NOVI IMPULS POLITIČKOM ODLUČIVANjU SAD
Imajući u vidu raskol u američkoj eliti i institucijama, indikativna je radikalna odluka Trampove administracije vezana za Bliski istok, gde je interes SAD strateške prirode. Trampova administracija je, naime, priznala Jerusalim za glavni grad Izraela, uprkos tome što je time podrila proklamovanu politiku posredovanja u obezbeđivanju mira između Izraela i Palestine, stvaranjem dve države.
Nivo uticaja i fanatizam neoliberalnog establišmenta u SAD nazire se iz ogorčene kampanje i sabotaža protiv Donalda Trampa u predizbornoj kampanji. Američke tajne službe i institucije jasno su pod uticajem neoliberalne elite, do nivoa da su spremne da gaze čak i izbornu volju svojih građana. Međutim, posle pobede Trampa, oni nisu više jedini ideološki činilac moći. U sudaru uticaja na izvršnu vlast, važna institucionalna protivteža su predstavnička tela. Kada se radi o vrednosnom sklopu predstavničkih tela, treba imati na umu da je, na primer, u sazivu Senata preko četvrtine senatora u sedamdesetim i osamdesetim godinama, odnosno da su vrednosno stasavali u periodu represivnog režima SAD tokom makartizma.
Odluka o Jerusalimu ukazuje da na političke odluke ove administracije SAD utiču i tzv. “hrišćanski cionisti“, grupacija koju čine evangelisti, mahom belci, fundamentalisti, koji podršku Izraelu vide kao biblijsku stvar. Za tu pretpostavku postoje ozbiljne indicije. Prvo, predsedničku kampanju Donalda Trampa je, u maju 2016. podržao Džon Hagi, evangelistički sveštenik koji je osnovao pokret „Ujedinjeni hrišćani za Izrael“ (CUFI).
Drugo, u teškom trenutku kampanje Trampa je podržao Džeri Falvel Junior (na slici iznad, desno), zbog čega se spekuliše da je morao uvažiti neke antiislamističke stavove bivšeg čelnika CUFI, evangelističkog sveštenika Džerija Falvela. Treće, na godišnjem skupu CUFI, u julu 2017, Trampov potpredsednik Majk Pens je obećao da će administracija ambasadu SAD u Izraelu preseliti u Jerusalim iako je, prema aktima UN, Jerusalim međunarodni grad i njegovo priznavanje za isključivo izraelski predstavlja kršenje međunarodnog prava. Valja se prisetiti da je jednako nezakonito bilo je i bombardovanje Srbije (kao i nekih drugih država), pod uticajem neoliberalnog establišmenta.
Neki analitičari ocenjuju da je u Beloj kući došlo do ideološkog pomeranja. U tom smislu, Den Hamel, profesor na Kenedi školi na Harvardu, ističe: “Pensov govor označava temeljnu promenu u jeziku koji je Bela kuća istorijski koristila da artikuliše odnos SAD sa Izraelom“. Nastup Pensa je, po nekima, „znak novog doba uticaja hrišćanskih cionista u Beloj kući“.
Evangelistički establišment tvori snažan faktor u političkom životu SAD. Evangelista ima oko 40 miliona, od 350 miliona stanovnika. Evangelistički hrišćanski cionisti, zajedno sa uticajnim jevrejskim lobijem, trenutno praktično kontrolišu oba predstavnička doma i ključni su činilac da Kongres svake godine odobri Izraelu milijarde dolara za naoružanje. Zanimljivo je da se Džon Hagi nije našao na udaru jevrejskih udruženja čak i nakon izjave da veruje da će „Jevrejski narod večno goreti u paklu ukoliko se ne odrekne Judeizma i preobrati u hrišćanstvo posle Armagedona”.
Za pretpostaviti je da 3 miliona pristalica CUFI i 40-milionski evangelistički pokret imaju bar slična uverenja. Verovatno i među Jevrejima postoje oni koji veruju da hrišćanski cionisti dele uverenja sa njima, ali to nije slučaj. Ovi ljudi političke stavove grade na uverenju da je današnji Izrael manifestacija biblijskog proročanstava i da je sudbina SAD proročanski vezana za Izrael. Oni podržavaju obnovu biblijske Kraljevine Izrael. Zato podržavaju priznavanje Jerusalima kao glavnog grada Izraela iako je to na štetu SAD, koje više ne mogu biti neutralan posrednik. Hrišćanski cionisti su disciplinovano biračko telo, koje nije podložno neoliberalnoj propagandi. Brojni su i veliki darodavci i Republikanska partija se veoma oslanja na njih za gotovinu i glasove.
Za spoljnu politiku SAD od malog značaja su međunarodno pravo i vrednosti. Uprkos pretnjama i ucenama prestankom finansiranja država koje su osporavale priznanje, Generalna skupština UN je izglasala osudu odluke o Jerusalimu, a uz SAD (i Izrael) su bili Nauri, Palau, Maršalska ostvra, Gvatemala i Togo.
Kao što neoliberali hegemoniju temelje na nametanju rodne ravnopravnosti, gej prava, liderstva umesto demokratije, finanijalizma umesto uređenog platnog prometa i hrišćanski cionisti imaju svoje dogme. Njima je ključno pitanje lokacija ostataka prvog i drugog jevrejskog hrama ispod Al-Aksa džamije, jednog od najsvetijih islamskih lokaliteta. Osnovni momenat u toj dogmi je da će na tim ostacima biti podignut novi hram i time biti ispunjeno proročanstvo.
Hrišćanski cionisti doslovno tumače knjigu Otkrovenja i veruju da će se sudnji dani desiti u Palestini i da će hebrejska plemena morati da se ponovo ujedine i vrate iz dijaspore, kako bi mogla da se desi konačna bitka između snaga dobra i zla. Priznanje Jerusalima za glavni grad Izraela, za njih je, delom, bio poziv Mesiji i početak priprema za Armagedon.
Potpredsednik Pens često citira strofu iz Biblije „Jer ja znam planove koje mislim za vas, govori Gospod, misli dobre, a ne zle, da vam dam posledak kakav čekate.” (Jeremija 29:11, prevod Daničić, Karadžić). Neki ga, zbog toga, ocenjuju kao osobu koja je ubeđena da radi Božji posao. Ne može se isključiti mogućnost da kampanja mejnstrim medija, u kojoj se („zlonamerno“) predstavlja kao mogući naslednik Trampa, dovede do toga da SAD dobiju duboko evangelističkog predsednika.
Poput neoliberala koji samo sebe priznaju kao ispravne, hrišćanski cionisti veruju da Izrael mora biti ceo i očišćen od jeretika, osim sebe, da bi se ispunilo proročanstvo o povratku Hrista. Prema njihovim doktrinarnim radovima, apokalipsa će očistiti svet, a SAD će biti instrument koji će sprovesti Božju nameru, te veliki resursi i vojna moć SAD čine deo božanskog plana za konačni obrčun protiv zla.
GDE JE TU SRBIJA
Interes evangelističke hrišćanske cionističke doktrine za Srbiju mogu da izazovu tri moguća aspekta. Prvo, hrišćanski cionisti, po prirodi svojih uverenja, žele da ostvare punu kontrolu na svakoj teritoriji gde je značajan broj muslimana, a u takve spada i Srbija.
Drugo, Amerika „sa biblijskom misijom“ ne veruje nikome, što važi i za Srbiju, a posebno u situaciji kada jača težnja za povezivanje s Rusijom, koja je pretnja oružanoj dominaciji „predodređenih“ SAD (kineska je ekonomske prirode i nije relevantna za „pripremu za konačni sukob“).
Treće, američka dominacija u Evropi se sve više svodi samo na vojnu, a kako je opredeljenje Srbije ulazak u EU, relevantan momenat je to da je Evropa do KiM hrišćanska (pravoslavna), a odatle značajno islamska, te je poprište za borbu protiv uticaja pravoslavne ne samo Rusije, već i protiv islamizma.
Za očekivati je da će iz tih krugova dolaziti impuls za značajnije vojno i obaveštajno prisustvo u svim delovima koji se procenjuju kao poprište sukoba, u koje spada i Srbija. SAD više nemaju para ni ideološke privlačnosti da obezbeđuju svoj uticaj, ali imaju silu i sa novom injekcijom uticaja grupacije koja je ideološki fanatizovana poput neoliberala realno je očekivati političku prinudu i ucene.
Kako informaciono doba omogućava permanentne kampanje, ucene će verovatno biti uvijene u niz „oblandi“, ali je, kao i u slučaju neoliberala, iracionalno očekivati da će sa njima biti moguće tražiti kompromis. Radi se o ljudima koji, za razliku od onih koji veruju iz koristi, iskreno veruju da će im obnova Kraljevine Izrael omogućiti blaženstvo u Raju, a verovanje nije podložno raspravi, niti mesto u Raju ima cenu.
Problem Srbije, do sada, nije bio samo to da su američki neoliberali protiv nje, koliko to da su oni protiv ljudskosti, da su totalitarni i ekskluzivisti. To je sve u Srbiji koji su njihove stavove prihvatali činilo njihovim saveznicima protiv Srbije kao nacionalne države. Drugi problem nije samo to što SAD teže da budu globalni hegemon, već što je najjača sila postala oruđe neoliberalnog globalizma.
Kako je Amerika danas takođe podrivena kao država, postoje grupacije, među kojima su najuticajniji evangelisti, koje takođe žele da iskoriste silu te države u skladu sa svojim verovanjima. To, kao ključni problem Srbije u suočavanju sa interesima SAD na ovom prostoru, otvara dilemu kako se postaviti prema procesu političkog odlučivanja, koji više nije sistem nego poredak, a kome mi, po navici i zbog slabosti, pristupamo kao sistemu, pa precenjujemo domet diplomatije, dogovora i lobiranja.
Uputnice:
- [Maron, A.; Shalev, M. (2017) Neoliberalism As a State Project: Changing the Political Economy of Israel, Oxford University Press]
- [Storper, Michael (2016), The neo-liberal city as idea and reality, Territory, Politics, Governance, 4:2, pp. 241-263]
