Dva meseca pre nego što će Rusi izaći na birališta povodom sedmih predsedničkih izbora u toj zemlji, vesti bi mogle biti unapred napisane. Osim u slučaju da se umeša Bog, Vladimir Putin će četvrti put biti izabran, što će ga učiniti liderom sa najdužim mandatom u izvršnoj vlasti od svih velikih svetskih sila. Pre nego što i jedan listić bude ubačen, većina američkog političkog establišmenta će rezultate izbora okarakterisati kao nelegitimne.
Bez obzira na stvarnu količinu podrške birača Putinu, način na koji će Kremlj upravljati izbornim procesom i neizbežni jaz koji će se pojaviti između broja izašlih birača i broja glasova za Putina (posebno ako se cilj od 70 odsto glasova za Putina pri izlaznosti od 70 odsto ostvari uz indicije o nekoj vrsti izbornog inženjeringa) biće iskorišćen u svrhu negiranja da je ruski predsednik dobio mandat naroda da nastavi vladavinu.
IZBORI NEĆE REŠITI NIŠTA
Tako izbori neće rešiti ništa: oni u ruskoj eliti koji veruju da Amerikanci (i neki Evropljani) moraju Putina da uvaže kao „realnost“ i počnu da posluju sa Kremljom će biti razočarani. Takođe, razočarani će biti i oni na Zapadu koji nastavljaju sa stavom da sve što treba da se radi je da se čeka neizbežna obojena revolucija koja će ukloniti Putina i koja će rešiti sva nerešena pitanja koja su dovela do pogoršanja odnosa Rusije sa Zapadom. Dakle, 19. marta 2018. ništa neće biti promenjeno. Međutim, dva problema koja se naziru, a koje izbori neće rešiti, još uvek će biti tu.
Prvo, ako govorimo o nečemu što se zove „putinizam“, njegov narativ je prazan. U Putinovom prvom mandatu (2000-2004) on je bio čovek za krizne situacije koji je preuzeo kormilo Rusije i zaustavio njen sunovrat u katastrofu. Drugi mandat je bio obeležen temama ponovne izgradnje i rekonstrukcije onoga što je izgubljeno u katastrofama devedesetih godina. Tokom perioda tandema sa Medvedevom, prvobitni naglasak na modernizaciji smenjen je antikriznim pristupom, kako bi se Rusija zaštitila od nestabilnosti globalne recesije.
Svoj treći mandat Putin je započeo prikazivanjem vizije obezbeđivanja ruske uloge u svetu u kontekstu evroazijskog pola moći koji je posrnuo. Uzroci su ukrajinska kriza i činjenica da Evroazijska unija pokazuje performanse slabije od očekivanih. Čini se da za četvrti mandat ne postoji sveobuhvatna, ubedljiva i zadivljujuća vizija, osim slogana „Jak predsednik za jaku Rusiju.“ Zapravo fascinantno je da nekoliko kandidata na martovskim izborima, posebno Boris Titov koji zastupa„Pravi uzrok“ (sada „Partiju rasta“), i u manjoj meri novo lice ruskih komunista Pavel Grudinjin koji je zamenio višegodišnjeg nepokolebljivog lidera Genadija Zjuganova, ne očekuju da dobiju izbore.
Oni kampanju koriste kako bi progurali svoje programe koji su usmereni na privatizaciju i protiv globalizacije, u nastojanju da utiču na pravac koji će ruska vlada zauzeti u godinama koje predstoje. Čak i Ksenija Sobčak (na slici iznad) uspeva da probije neka pitanja u javni prostor. Mogućnost da kao novinarka postavlja pitanja na Putinovoj decembarskoj maratonskoj konferenciji za štampu doživljena je kao signal da je – čak i ako se od nje ne očekuje da pobedi – njena kandidatura deo neophodnog procesa razmatranja šta će se sa ruskom politikom dogoditi kada se Putin penzioniše ili suoči sa sopstvenom smrtnošću.
Uzrok tome je što kampanja za izbore 2018, na način kako se do sada razvijala, jasno pokazuje znake neuspeha. Sredinom dvehiljaditih, Vladislav Surkov, poznati „sivi kardinal Kremlja“ i Putinov ekspert za pitanja političke tehnike, istakao je da je cilj njegovog rada da kreira vladajuću partiju po uzoru na liberalne demokrate u Japanu nakon Drugog svetskog rata, koja će decenijama moći da održi supremaciju na izborima, koja će služiti kao okvir za grupisanje različitih frakcija unutar jedinstvenog političkog entiteta, i razviti održive mehanizme za razvoj lidera i obnovu kadrova.
Danas je ruska politika još uvek veoma daleko od ovog modela, a Putinovo večito kandidovanje je jasan znak da problem političkog nasleđivanja koji ga je mučio u kampanji za predsedničke izbore 2008. (kada je Putin Ustavom bio onemogućen da dobije treći uzastopni mandat) još uvek nije rešen. Putin iz mnogo razloga ne može da siđe sa vlasti, jer on i ljudi oko njega u tom slučaju ne bi imali političke i pravne garancije koje zahtevaju.
ŠTA POSLE PUTINA?
Osim toga, za razliku od posleratnog Japana i LDP, Indije nakon sticanja nezavisnosti sa Kongresnom partijom, ili Meksika u kome je Institucionalna revolucionarna partija imala prevlast sedam decenija, ne postoji autoritativni ili obavezujući mehanizam i proces putem koga bi frakcije unutar vladajuće elite mogle da biraju i odobravaju nove lidere. Ako je, kako se sve više čini, ruski politički sistem kreiran za jednu osobu i jedino može biti upravljan i kontrolisan od strane jedne osobe – Vladimira Putina – onda će se Rusija suočiti sa velikom političkom krizom u trenutku kada Putin više ne bude bio u stanju da upravlja zemljom.
I koliko god da spoljni posmatrači traže znake „obojene revolucije“ u neodobrenoj kandidaturi antikorupcijskog krstaša Alekseja Navaljnog, realnost je da se svaka obojena revolucija na evroazijskom prostoru dešavala onda kada postojeći režim više nije mogao da reši pitanje nasleđivanja. I svaki lider proizašao iz obojenih revolucija – Viktor Juščenko i Petro Porošenko u Ukrajini, ili Mihail Sakašvili u Gruziji – bili su sastavni deo starog političkog poretka.
Ako 19. marta postane jasno da će ovo biti Putinov poslednji mandat, i ako Surkovljev san o japanskom LDP ne bude moguće realizovati, onda će porasti šanse da kremaljske frakcije i klanovi koji se ne budu složili sa izborom Putinovog naslednika budu motivisani da razmotre neko rešenje iz knjige obojenih revolucija, kao put ka neutralisanju svojih rivala u nastajanju.
Drugi problem koji martovskim izborima neće biti rešen, čak i kada bi se dogodio nepredviđeni scenario koji bi nekog drugog doveo u predsedničku fotelju, je pitanje ruske uloge u evroazijskom regionu i svetu. Na Zapadu je ukorenjena pretpostavka da su naši spoljnopolitički probemi sa Rusijom personalne prirode: da potiču od Putina. Stoga razmišljanje ide u pravcu da ćemo moći da okrenemo novi list u američko-ruskim odnosima sa predsednikom Navaljnim, Sobčakovom, ili čak Titovim, a da ne spominjemo dugogodišnjeg liberalnog reformatora Grigorija Javlinskog koji je takođe ušao u ring.
Takođe se podrazumeva da predsednik Grudinjin, predsednik Maksim Suraikin – koji se nadmeće pod barjakom neostaljinističkih „Komunista Rusije“ i koji je objavio svoju platformu „Deset staljinističkih udara na kapitalizam i američki imperijalizam“ – ili višegodišnji kandidat Vladimir Žirinovski – u svom sedmom pokušaju da postane ruski predsednik – ne bi bili zainteresovani za unapređenje odnosa sa Vašingtonom.
Da, drugačiji kandidat bi mogao da zaustavi intervenciju u Siriji, bude fleksibilniji po pitanju Ukrajine i manje se konfrontira. Međutim, niko se ne zalaže da Rusija odustane od svoje pozicije regionalnog lidera, ili pozicije velike sile koja bi morala da bude konsultovana o važnim pitanjima na globalnoj agendi. Vladislav Inozemcev, uvaženi akademik i analitičar koji je jedan od političkih savetnika Ksenije Sobčak, 2005. godine je govorio o tome kako Rusija kao jedna od velikih sila može da radi sa SAD na kreiranju nove saglasnosti u pogledu međunarodnih problema od kritične važnosti.
Niko, pa čak ni najliberalniji prozapadni kandidati, neće se založiti za rusku potčinjenost SAD unutar unipolarnog sistema. Realnost je da će bilo koji lider u Kremlju koji sledi ruske nacionalne interese verovatno ubirati poene od trvenja sa Sjedinjenim Državama, a mi izgleda nemamo mehanizam koji bi u postputinovskoj eri mogao raditi na relaksiranju ili umanjenju problema koji do njih dovode.
Rusi i svet će se 19. marta probuditi kako bi otkrili da se ništa značajno nije promenilo. Ali sat koji broji vreme do domaćih i međunarodnih kriza nastaviće da otkucava.
Nikolas K. Gvozdev je šef katedre Kapetan Džerom E. Levi za ekonomsku geografiju i nacionalnu bezbednost na Koledžu ratne mornarice SAD i dopisnik lista „The National Interest“
Preveo IVAN RISTIĆ
