Vojislav Jovanović Marambo i arhivi

Navodio je primere sa koliko se pažnje velike sile, zemlje visoko razvijene kulture odnose prema arhivskoj građi

Vojislav Jovanović Marambo još je jedna zanemarena ličnosti koja je ostavila je određeni pečat u kulturi Beograda i Srbije. Rođen je u Beogradu 1884. godine. Studirao je književnost u Lozani, Ženevi i Londonu. Doktorirao je u Grenoblu 1911.

Za ovu priliku navodimo da je postao docent na Beogradskom univerzitetu 1912, vanredni profesor 1919. godine. Međutim, godinu dana kasnije napustio je univerzitetsku karijeru. Postavljen je za načelnika Istorijskog odeljenja Ministarstva inostranih poslova. Taj posao je obavljao do 1950. godine.

Vojislav Jovanović Marambo je bio jedan od onih sa kojima su istraživači tajanstvenog Instituta obavili razgovor 16. juna 1951. godine. Beleška o tom razgovoru čuva se u Arhivu Jugoslavije, u Fondu 100.

Marambo je čovek impresivne stvaralačke biografije, ali toga u dokumentu o kome je reč ‒ nema. Govorio je najviše o značaju arhiva, pre svega za budućnost. Navodio je primere sa koliko se pažnje velike sile, zemlje visoko razvijene kulture odnose prema arhivskoj građi. O njoj brinu vrhunski stručnjaci, izuzetno obrazovani i obdareni ljudi.

Marambo je nastojao da primerima iz svoje karijere potkrepi svoje stavove.

„Ja sam prvi išao u Zagreb radi sakupljanja arhiva, i tamo sam 1945. uz pomoć drugova iz Ozne našao neke ustaške arhive, a jedan deo arhive iz MIP NDH je bio sklonjen kod Stepinca, to je tek kasnije pronađeno. Ne sviđa se meni ovo oko Stepinca, nekako se američki masoni preveć vrte oko njega, i onaj američki ambasador Alen. Ne dadu se ovi masoni, ima njih još, a sada su u primirju i sa crkvom i sa komunizmom. Krleža je samo firma u Jugoslavenskoj akademiji, a ono iza njega je masonerija. Oni stari masoni u Beogradu su nekako nestali, pomrli, a u Zagrebu je druga stvar, tamo se oni još drže.“

Za sebe Marambo kaže da je „jezičav“ i da je zbog toga imao problema. Međutim, iz njegove emotivne vezanosti za arhivsku građu, preduzimljivosti i velike radne energije, uz verbalna „preterivanja“, jasna je želja da se istorijska istina čvrsto dokumentuje relevantnom arhivskom građom koju valja brižljivo čuvati.

„A gde su naše druge arhive. U Austriji ima još toga. Bila je tamo jedna naša predstavnica iz Komiteta za Nauku i kulturu u svoje vreme, neka Culek iz Zagreba, ni partijac ni partizan, koja nije znala ni ćirilicu dobro čitati niti zna druge jezike, i njoj su Austrijanci u stvari davali prazne koverte mesto naše arhive. Posle sam ja poslao dvojicu, jedan je bio maher, dobrih je stvari izvukao ne samo naših nego je i iz austrijske arhive dizao ponešto.“ [1]

Ljudi poput Vojislava Jovanovića, ma koliko bili subjektivni, imali su šta da kažu o važnim temama iz prošlosti na kojima se temelji budućnost. Nažalost, oni su vrlo malo beležili, nije bilo previše zainteresovanih za njihova sećanja, pa su stvari koje kasnije postanu bitne odneli sa sobom kad su napuštali ovaj svet. Možda je i vreme bilo takvo da je sve što nije „novo doba“ bilo nebitno ili nepostojeće?

_________
* Napomena: u citatima je zadržan autentični jezik i pravopis

Istorija, Kultura
Pratite nas na YouTube-u