Amerika u Siriji juri sopstveni rep

Da li Trampova administracija uopšte ima sirijsku politiku koja se razlikuje od Obamine?

Dok Trampova administracija obeležava svoju prvu godišnjicu, jedno je jasno: američka politika se puzeći promenila na uznemirujući način vredan pažnje. Međutim, mnoge stvari ostale su iste, a jedna od njih je i krvava očajnička jama u kakvu je Sirija pretvorena u prethodnih sedam godina.

Nasilje možda više nije na svom vrhuncu, ali još uvek je dovoljno užasno da humanitarci UN i zvaničnici za izbeglice izlaze sa medijskim izveštajima u kojima najavljuju apokalipsu ukoliko Asadov režim ne dozvoli humanitarnim radnicima neograničen i bezuslovan pristup milionima civila koji se nalaze na nekoliko nedelja od smrti od neuhranjenosti. Bašar Al Asad, razume se, nema nameru da to učini, niti ga posebno zanimaju molbe za milost međunarodne zajednice.

Zaista, u vreme kada su ruske i sirijske trupe podržane od strane Iranaca i provladine milicije bile u akciji bombardovanja Idliba koji je postaO najveći simbol otpora, državni sekretar Reks Tilerson bio je u sunčanom kampusu Univerziteta Stenford i pokušavao da ubedi sve prisutne da Trampova administracija ima sirijsku politiku. Bela kuća se ne povija pred svakim povetarcom, kako je obično prikazana u mejnstrim medijima.

IMA LI TRAMP SIRIJSKU POLITIKU?
Umesto toga, ona je fokusirana da uradi ono što je Obamina administracija propustila: da iskoristi američku vojnu moć kako bi se pritisli Rusi, koji će potom izvršili pritisak na Asadov režim da pregovara o mirovnom rešenju sedmogodišnjeg konflikta. „Mi razumemo da je sirijski problem složen“, rekao je Tilerson masi u publici. „Rešenja koja smo osmislili neće biti jednostavno postići… Ići ćemo ka deeskalaciji građanskog rata u Siriji, raditi na izgradnji mira, i ohrabrivati sve strane da zauzmu mesto za pregovaračkim stolom.“

Ako vam ovi politički ciljevi zvuče poznato, to je zato što jesu poznati. Predsednik Obama je takođe pokušao da radi sa Rusima kako bi se uspostavio pregovarački proces pod okriljem UN koji bi za sto zajedno doveo Asadove predstavnike i sirijsku političku opoziciju. Međutim, ispostavilo se da je režim tako radikalno suprotstavljen bilo kakvoj pomisli o Asadovom napuštanju funkcije da je proces ostao zaglavljen u pogledu argumenata o protokolu više nego u pogledu suštinskih pitanja.

Ipak, Trampova administracija ne ograničava sebe na ova tri cilja. Njeni ciljevi su daleko ambiciozniji – u stvari toliko ambiciozni da se mogu nazvati iluzornim. Prema Tilersonu, politika administracije prema Siriji se vrti oko pet ključnih tačaka: čišćenja ostataka ISIS-a i održavanja američkih trupa u Siriji kako ta teroristička grupa ne bi mogla da se obnovi; olakšavanja pružanja osnovne pomoći oko rekonstrukcije mesta i gradova oslobođenih od ove terorističke grupe; preventivno delovanja na iransku ekspanziju; ubrzanje tranzicionog procesa pod okriljem UN; i stvaranja uslova u kojima bi milioni sirijskih izbeglica i interno raseljenih lica mogli da se vrate svojim kućama.

„Odgovorna promena možda neće doći tako brzo kako se neki nadaju“, rekao je Tilerson, „ali promena će se desti.“ Da li će? Nema sumnje da bi velika većina Sirijaca želela da se jedno jutro probudi i vidi Bašara al Asada kako pakuje svoje stvari i ide u egzil u Moskvu. Mnogi drugi preferiraju Asadovo hapšenje i transportovanje u Hag gde bi mu bilo suđeno za ratne zločine i zločine protiv čovečnosti, i gde bi bio osuđen na doživotni zatvor. Vašington bi svakako želeo to da vidi.

Zaista, uprkos Trampovom pretpostavljenom afinitetu prema diktatorima i autoritarnim vladarima, Bašar al Asad nije u tom klubu.  Tramp ga je nazvao ubicom dece, ratnim zločincem, životinjom, i zlikovcem koji je počinio neke od najgnusnijih zločina u 21. veku – što je sve tačno i od strane Tilersona ponovljeno manje snažnim tonom u njegovom jučerašnjem obraćanju.

Međutim, misli i emocije ne kreiraju konkretne politike, a kamoli politiku koju SAD zapravo mogu da sprovedu. Tilerson je govorom igrao na kartu veličine i nade, sa tipičnim poentama koje republikanci i demokrate u Vašingtonu koriste još od kad je Asad prvi put svojoj vojsci naredio da puca na mirne demonstrante, u martu 2011, a koje se svode na to da je Asad u toj meri ubica i despotski vladar da ne zaslužuje bilo kakvu ulogu u sirijskoj političkoj tranziciji.

Tilerson je rekao da će vreme, strpljenje i istrajnost dovesti do toga da on bude pritisnut da napusti predsedničku palatu u Damasku. Sirijci će tada imati najbolju priliku koju su ikada imali da započnu proces pisanja novog ustava za postasadovsku eru. A UN će napokon biti sposobne da zakažu predsedničke i parlamentarne izbore, na kojima bi Asadu bilo zabranjeno da učestvuje.

KAKO POLITIKU PRETVORITI U REALNOST?
Uprkos optimizmu u pogledu toga šta može biti urađeno, malo je bilo reči o detaljima koji bi te nade pretvorili u realnost. Na primer, kako u severoistočnoj Siriji zadržati nekoliko hiljada američkih vojnika u sklopu trajne saradnje,sa ciljem ubrzavanja pregovora u Ženevi, diplomatskog procesa koji je zakočen nakon osam rundi pregovora?

Da li zaista treba da poverujemo da će Asad, koji nema nikakav motiv da pregovara o sopstvenoj ostavci i demontaži političke moći koju ima, drhtati i odjednom postati novi čovek kada shvati da će američke trupe ostati stacionirane u njegovoj zemlji? Ne zaboravimo da američke snage za specijalne operacije i savetnici na sirijskom tlu sprovode operacije već godinama, što je imalo nulti uticaj na volju režima da učestvuje u pregovorima oko okončanja konflikta. Zašto bi sada ishod bio drugačiji?

Tilerson je u svom govoru upozorio da će Vašington usredsrediti svoj fokus na suprotstavljanje iranskom uticaju u Siriji, što je cilj koji mnogi unutar i izvan Beltveja nedvosmisleno podržavaju. Međutim, šta suprotstavljanje iranskom uticaju znači u praksi? Ako to znači ovlašćivanje američke vojske da se na terenu bori protiv šiitskih milicija, to bi bila definicija puzajuće misije i kampanje sa sumnjivom pravnom osnovom.

Kongres američke trupe nije ovlastio da se bore protiv sirijske vlade, da ne pominjemo iranske paravojne formacije ili operativce. Na kojoj pravnoj osnovi bi Trampova administracija mogla da sprovede iranocentričnu strategiju u Siriji? Tilerson to nije rekao, umesto toga preferirajući uobičajeni uvijeni jezik o potrebi da se preventivno spreči potpuno preuzimanje Levanta od strane Irana.

To su divni stavovi koje će vašingtonskim jastrebovima prijati kao sočni stek u nekom od Trampovih hotela, ali oni neće biti dovoljni da ubede američki narod – koji bi u najvećoj meri rado ostao u potpunosti izvan sirijskog haosa – da je još jedna neodređena američka vojna obaveza u arapskom svetu u interesu nacionalne bezbednosti njihove zemlje.

Ako je Tilersonov govor imao za cilj da američkom narodu i američkim saveznicima u regionu razjasni Trampou sirijsku politiku, promašio je metu. Na kraju imamo samo još više pitanja.

 

Danijel R. Depetris je član organizacije Defense Priorities

 

Preveo IVAN RISTIĆ

 

 

The National Interest

Svet
Pratite nas na YouTube-u