Sport je uvek bio povezan sa politikom. Ali kada se pređu granice neukusa – što se definitivno desilo sa olimpijskim igrama pošto je od strane Međunarodnog olimpijskog komiteta zabranjeno čak i isticanje ruskih zastava na tribinama – onda ogoljenu politiku nema više smisla lažno nazivati sportom.
Gotovo papagajski se ponavlja da su „olimpijske igre vodeće internacionalno sportsko takmičenje“ i to „posvećene miru i saradnji među narodima sveta“. Prvo je formalno gledano delimično tačno a drugo je u potpunosti netačno. Kao takve olimpijske igre su zamišljene ali su se izmetnule u nešto sasvim drugo. I to toliko drastično da danas za njih možemo slobodno da kažemo da su, od ekonomske do vojno–politike dimenzije, pravi odraz nakaradnih tzv. „evroatlantskih vrednosti“. Raskorak između lepih reči i mračnih dela tu je frapantan, a sve je do vulgarne banalnosti u funkciji interesa zapadnih moćnika i njihovih pulena iz drugih delova sveta.
IZVRTANjE SMISLA OLIMPIJADE
Kako bi to anglosaksonci rekli, „otac osnivač“ modernih olimpijskih igara, Pjer de Kuberten, zamislio ih je kao način za prevladavanje ili tačnije kultivisanje nacionalne agresivnosti. Kako je isticao kada već ljudi imaju potrebu za nadmetanjem po raznim, pa i nacionalnim osnovima, onda treba tražiti način da ono ne bude destruktivno. Sport je, kako mu se učinilo, rešenje. Bitka se tu takođe vodi, ali na stadionima, bez postradalih i sa plemenitim ishodom. Tako se zadovoljava i „nagon“ borbenosti, i ljudi spajaju kroz zajednički interes za voljeni sport.
Na taj način je pragmatično, ne primarno velikim rečima već promišljenim potezima, pomenuti francuski baron radio za očuvanje mira i razvoj međunarodne saradnje. Pri tome je olimpijske igre zamislio kao nadmetanje iskrenih poklonika sporta, motivisanih pre svega željom da mu daju doprinos, a ne profesionalaca koji se bore najpre zbog novca. Pri tome imajmo u vidu da čak i tamo gde on nije formalno na prvom mestu, danas i te kako jeste jer se odražava na rejting sportista što se potom na drugim mestima materijalno valorizuje.
Olimpijske igre su takođe postale i klasičan poslovni poligon, gde se više radi i o promociji turizma, sportske opreme ili raznih farmaceutski proizvoda, nego o unapređenju sporta. Isto važi i za svetski mir. Odavno već olimpijska takmičenja imaju bitnu ulogu u sukobima velikih sila ili u vezi sa ideološkim marketingom. Setimo se samo Letnjih olimpijskih igara u Berlinu 1936. proteklih pod patronatom Adolfa Hitlera ili američko–sovjetskih prepucavanja koja su dovela do bojkota Letnje olimpijade u Moskvi 1980. godine od strane niza zapadnih zemalja ili pak odmazde za to posle četiri godine, kada su SSSR i njegovi saveznici bojkotovali olimpijske igre u Los Anđelesu.
SPORT I ZAPADNA AGRESIJA
Umesto da služe miru i sportu, olimpijske igre direktno služe geopolitičkim ciljevima velikih igrača i profitu njihovog biznisa. I to posle okončanja hladnog rata još u većoj meri nego u razdobljima o kojima smo pričali. Ranije je i tu postojala nekakva ravnoteža snaga. Sada ne. SAD i klijenti te sile su potpuno zagospodarili olimpijskim strukturama. I dok se na drugim poljima osećaju novi geopolitički vetrovi proizašli iz nanovo uspostavljenog balansa, koji danas nazivamo globalnim policentrizmom, u sferi o kojoj pričamo još važi američki tzv. „novi svetski poredak“ uspostavljen posle raspada Sovjetskog Saveza. Tu je vreme stalo posle rušenja Berlinskog zida. Zapad slabi ali kada se o olimpijskoj geopolitici radi, to kao da se još ne opaža.
To vidimo po mnogo čemu pa i kampanji koja se u vezi sa učešćem na predstojećim zimskim olimpijskim igrama u Pjongčangu vodi protiv Ruske Federacije. Ta zemlja je suspendovana sa učešća na olimpijadi u Južnoj Koreji zbog, navodnog, uz blagoslov države korišćenja nedozvoljenih stimulativnih sredstava. Iako to na iole ubedljiv način nije dokazano, iz geopolitičkih razloga je od strane Zapada nametnuta odluka koja ima za cilj da pogodi sportski ponos i interese Rusa. Amerika zbog ruskog otpora nije u stanju da istera svoje hirove u Ukrajini ili Siriji, pa se sveti Moskvi tamo gde može, uprkos tome što je zamišljeno da se tu radi u cilj promocije svetskog mira i saradnje. Za tako grubo gaženje izvornih olimpijskih principa kriv je Vašington ali i svi drugi koji su dopustili da, kako je zamišljeno, plemenite sportske igre u potpunosti postanu geopolitička moneta za potkusurivanje.
To naravno ne pogađa samo Ruse. Ništa manje nego njih pogađa i nas. Setimo se samo da je 2014. tzv. Olimpijski komitet od strane NATO sila kreirane lažne „države“ Kosova postao punopravni član Međunarodnog olimpijskog komiteta. Naša secesionistička pokrajina je tako već učestvovala na letnjim olimpijskim igrama u Rio de Žaneiru 2016. a ove 2018. godine sudelovaće i na zimskim olimpijskim nadmetanjima u Južnoj Koreji. To sve je mirnodopski nastavak NATO agresije iz 1999. godine na našu zemlju. Umesto raketa i bombi sada se koriste sportske i druge geopolitičke prevare.
JUŽNOKOREJSKE MAHINACIJE
Tako smo stigli do, formalno, sportskih nadmetanja, koja će se uz pažnju celog sveta održati tokom dolazećeg februara u južnokorejskom Pjongčangu. To je plod već decenijske borbe Seula da postane domaćin zimske olimpijade. Ne treba ni reći da je Južnoj Koreji, bez obzira na ekonomski bum tog azijskog tigra, uprkos njenih vrlo ograničenih organizacionih i drugih sportskih kapaciteta, pošlo za rukom da dobije ono što želi umnogome zahvaljujući snažnoj potpori američkih mentora. No, pokazalo se da priprema velikog sportskog takmičenja zahteva drugačiji pristup od munjevite industrijalizacije zemlje i služenja velikim zapadnim igračima. Nije svako znanje i iskustvo lako prenosivo iz jedne oblasti u drugu, niti tuđa ruka može da otkloni sve probleme.
To se vidi i po tome što bez obzira na ogromna ulaganja sredstava, pripreme za olimpijske igre ne idu sjajno. Zadnjih meseci iskazana su brojna mišljenja, čak i u SAD i EU članicama, da južnokorejski sportski objekti nisu na adekvatan način spremni za predstojeće takmičenje prvorazrednog svetskog ranga. Posebno je ispoljena snažna zabrinutost eksperata zbog nedostataka „ledenih arena“, iako je Južna Koreja obećala da će ih izgraditi. Naravno, improvizacijom se mogu prikrivati nedostaci, ali daleko je od toga da oni mogu da budu eliminisani.
Različite vrste sportova na ledu zahtevaju drugačiji led (na primer mekši za umetničko klizanje, tvrđi za brzo klizanje), a toga u Južnoj Koreji neće biti zbog nužnosti da se skoro svi sportski događaji na ledu odvijaju u istoj areni. Slično je i u vezi sa mnogim drugim sportovima usled nepostojanja za njih adekvatnih uslova, ali i sa tim da je neshvatljivo lošom promocijom predstojećih takmičenja u startu bačena ljaga na veliki događaj. Šta reći o mračnoj činjenici da je mesec dana do početka zimske olimpijade u Pjongčangu prodata tek trećina karata za takmičenja. Takav fijasko se nikada i nigde pre nije dogodio.
I šta rade relevantne olimpijske i druge institucije? Ništa. Ignorišu problem. Jer, Južna Koreja je saveznih zapadnih umišljenih gospodara sveta. Možete da zamislite šta bi bilo da se slično dešavalo u Rusiji kada je ta zemlja organizovala zimsku olimpijadu 2014. godine? Digao bi se i za mnogo toga manje problematičnog pravi uragan. Kao što se i sada u vezi i sa minimalnim nedostacima ili čak samo neargumentovanim sumnjama da oni postoje u vezi sa organizacijom ovogodišnjeg svetskog prvenstva u fudbalu u Rusiji, kako bi naš narod rekao, od muve pravi magarac.
ALTERNATIVA „NATO“ PORETKU
Tako stoje stvari u vezi sa olimpijskim igrama. Tako je i na mnogim drugim poljima. Zapad je sve što je mogao uspeo da obesmisli i pretvori u sredstvo svoje moći. I šta sada? Da li išta postižemo konstatacijom nemile stvarnosti i kukanjem? Globalni evroatlantski nametljivci i manipultori nisu na to osetljivi. Uporno guraju po svome. Mnoge institucije koje su oteli pre će pustiti da propadnu nego što će pristati da se one vrate svojim izvornim vrednostima.
Rešenje za to je nastojanje da se stvaraju alternativne institucije gde god nije moguće drugačije. Od sporta pa do pitanja bezbednosti. Za sada imamo takve primere u domenu zabave ali uspeh koji se tu postiže pokazuje da postoji i te kako veliki prostor za slično postupanje na mnogo ozbiljniji način. Kada već pričamo o olimpijskim nadmetanjima, setimo se da su 2012. uspostavljene alternativne „olimpijske“ igre, koje se na dve godine organizuju u Velikoj Britaniji. Doduše, ne radi se o pravim alternativnim olimpijskim igrama, već o organizaciji neobičnih zabavnih međunarodnih takmičenja kao što su trke ljudi i konja. Ali ono što je bitno to je da je tu osnovni pokretač želja za zabavom a ne za profitom; da tu ima dosta entuzijazma a ne samo hladnih proračuna.
Na tim osnovama nije realno da države koje su nezadovoljne zloupotrebama olimpijskih igara organizuju uistinu alternativu sadašnjim, ali moguće je da se umanji podređivanje sporta profitu te da se reafirmišu principi zalaganja za svetski mir. A to što „neozbiljne“ igra privlače nemalo pažnje, da ponovim, pokazuje da i te kako ima prostora za ozbiljno alternativno sportsko delovanje niza država koje su nezadovoljne ponašanjem vodećih zapadnih sila i njihovih sledbenika. Te igre ne bi ostale na marginama. A kada desetak zemalja povuče nogu, svakako će za njima krenuti i mnoge druge države. Kako na sportskom polju, tako i u mnogim drugim oblastima gde se međunarodne institucije zloupotrebljavaju od strane Vašingtona, Londona, Pariza.
Da bi sportske i druge međunarodne ustanove bile obnovljene u duhu principa koji su zamišljeni da ih pokreću, očito će prvo morati neko sistematski da ospori njihov legitimitet. I to ne rečima već udruženim delima. Tek tako će se pre ili kasnije stići do njihovog eventualnog preporoda (i ponovnog ujedinjenja). Ali i rizik da se to ne desi je bolji nego sadašnji nivo zloupotreba. Da bi to slikovito shvatili koristio nam je osvrt na grube olimpijske zloupotrebe. Ali nisu one same po sebi najvažnije. Bitne su kao deo celovitog mozaika mračnog evroatlantskog hegemonizma koji isisava materijalne ali i moralne sokove celog sveta, a iako već uveliko nailazi na uspešne defanzivne akcije pojedinih zemalja još se nažalost ne suočava sa ofanzivnim osporavanjima koja vode ka novim globalnim rešenjima.
Izvor Vidovdan, 25. januar 2018.
