Turski predsednik Redžep Erdogan oštro je u petak upozorio Trampovu administraciju, saopštivši svoju nameru da naredi napad na severni sirijski grad Manbidž, udaljen otprilike 40 kilometara od turske granice i 100 kilometara istočno od Afrina, gde američke trupe sprovode operacije uz kurdske milicije.
On je rekao da će se „operacija Maslinova grančica nastaviti dok se ne postigne njen cilj. „Mi ćemo osloboditi Manbidž od terorista (čitajte Kurda)… Borba će se nastaviti dok ne očistimo teroriste sve do naše granice sa Irakom (koja je dugačka 910 kilometara).
Činjenica je da je, za razliku od Afrina koji je predominantno kurdski, etnički sastav Manbidža raznolik, sa Arapima, Čerkezima i Čečenima koji čine većinu. Turski napad na Manbidž će pokazati temeljnu kontradikciju američke strategije za usklađivanje interesa sa Kurdima u multietničkom severnom sirijskom regionu istočno od Eufrata, gde su Arapi dominantni i gde je plemenska solidarnost i dalje jaka.
TURSKA OTVORENO PRETI AMERICI
Kurdi ovaj region vide kao „istorijski kurdski“, zasnovan na koncepcijama iz srednjeg veka i vremena Saladina, ali je realnost da oni nikada ne mogu da integrišu tako veliku arapsku populaciju. Dovoljno je reći da podrivanje kurdskih dobitaka u Manbidžu neće biti teško za Tursku, a američke snage će sigurno biti uhvaćene u unakrsnoj vatri, jer će bez direktne američke intervencije Kurdi biti u nepovoljnom položaju.
Okupacija Afrina nije turski cilj. Njihova namera je da saseku san o kurdskoj Rožavi, koja se zasniva na susednim zemljama širom severne Sirije, sve do istočnog Mediterana. Prognoza zapadnih analitičara koja se odnosi na „tursko blato“ u Afrinu je preterana. Turci razumeju da je osvajanje Afrina beskorisno, kao regiona visokih planina sa neprijateljskom kurdskom populacijom.
Turski ministar spoljnih poslova Mevlut Čavušoglu je na to ukazao kada je u petak rekao da će „nakon čišćenja Kurda, region biti u rukama onih kojima pripada. „Predaćemo ga Sirijcima“, rekao je Čavušoglu, misleći na arapsku populaciju. Zanimljivo, Kurdi iz Afrina su poslali probni balon Damasku pozvavši ga da dođe i povrati izgubljenu teritoriju.
Mnogo toga zavisi od ruskog plana igre. Rusija je u jedinstvenoj poziciji jer je u prijateljskim odnosima sa Turcima, Damaskom, ali i sa Kurdima iz Afrina. Moskva bi mogla da favorizuje opciju po kojoj bi Turci završili svoju misiju u Afrinu i pomerili se ka Manbidžu. To bi sirijskim snagama dalo neophodan predah za uspostavljanje kontrole nad Idlibom.
Turska signalizira da će preuzeti rizik konfrontacije sa SAD ukoliko bude morala. Potpredsednik vlade Bekir Bozdag (koji je takođe portparol vlade) upozorio je Pentagon: „Oni koji podržavaju terorističku organizaciju će u ovoj bici postati meta. SAD moraju da pregledaju svoje vojnike i uklone elemente koje teroristima na terenu pružaju podršku, kao vid izbegavanja konfrontacije sa Turskom.“
Turski premijer Binali Jildirim je takođe govorio u tom kontekstu: „Velika zemlja kao što su SAD ima veliku armiju i potencijal. Da li joj trebaju terorističke organizacije (za njene operacije u regionu)? Ovo je jasan izraz neprijateljstva. Turska to neće dozvoliti, bez obzira na to ko stoji iza toga, nezavisno od snage ili imena koje nosi.“
Naravno, Turska neumorno vrši pritisak i ne daje nikakav manevarski prostor Vašingtonu, pa je Trampova administracija prisiljena na kompromis. Savetnik za nacionalnu bezbednost Herbert Mekmaster telefonirao je pomoćniku turskog predsednika u petak kasno uveče kako bi razgovarali o turskim „legitimnim interesima“ i kako bi mu preneo da SAD neće više obezbeđivati oružje za sirijske Kurde.
Mekmasterova uvertira usledila je nakon telefonskog razgovora u petak između Erdogana i britanske premijerke Tereze Mej. U istorijskom smislu Britanija je igrala ulogu u kurdskom problemu. Osim toga, kontroverzni govor, koji je pre desetak dana američki državni sekretar Reks Tilerson održao na Univerzitetu Stenford, a u kojem se osetio veliki britanski uticaj, označio je prekretnicu u američkoj politici prema Siriji. On je objavio da će se vojno prisustvo u Siriji produžiti „na neodređeni period“, i da Pentagon planira da obučava 30.000 pripadnika kurdskih bezbednosnih snaga uz tursku granicu.
ERDOGANU JE KASNO ZA KOMPROMIS
U najmanju ruku, američki i britanski prioritet je da miniraju ruske pregovore o Siriji u Sočiju 29. i 30. januara, na kojima se očekuje rasprava o sirijskom ustavu. Zapad Tursku vidi kao poslednju silu koja ima kapacitet da poremeti stanje koje je u Siriji nametnula Rusija.
Kako god, bilo kakva kompromisna formula bi u ovom trenutku za Erdogana bila zakasnela i nedovoljna. Jer sada je situacija na terenu dobila sopstvenu dinamiku. Kurdi ispaljuju rakete na Tursku nekažnjeno. Poenta je da PKK nije pod američkom komandom. Erdogan je odbacio Mekmastrova uveravanja i naveo da američko oružje još uvek ide kurdskim milicijama.
Ministar spoljnih poslova Čavušoglu je danas otvoreno zahtevao da se američke trupe „odmah“ povuku iz Manbidža. Prihvatanje turskog zahteva bi bilo veoma ponižavajuće za Pentagon. Ali šta je alternativa?
Znaci svedoče o tome da Erdogan već ima dil sa Kremljom. Rusija je prećutno pristala na tursko nastojanje da se oslabe Kurdi. To je za Moskvu i Ankaru situacija u kojoj obe strane dobijaju. Sa ruske tačke gledišta, američka strategija u Siriji će dospeti u ćorsokak ako Turci ponize njihove kurdske saveznike. Mora se uzeti u obzir činjenica da Moskva sumnja da SAD stoje iza napada na rusku bazu u Hmejmimu 5. januara. Predsednik Putin je nagovestio da se radi o smišljenoj zaveri kako bi se uzdrmali rusko-turski odnosi.
Što se tiče Turske, imajući u vidu deficit poverenja u njihovim odnosima nakon propalog puča protiv Erdogana 2015. i nejasnosti američkih namera u Siriji i Iraku, Turska jedva toleriše američko vojno i obaveštajno prisustvo duž njenih osetljivih južnih granica. Međutim, Turska ne može i neće zahtevati potpuno američko povlačenje iz Sirije, budući da su dve zemlje NATO saveznici.
Sa druge strane, ako SAD nisu u stanju da zaštite svoje kurdske saveznike niti da kreiraju novu situaciju na terenu u severnoj Siriji (kako bi se suprotstavile širenju iranskog prisustva), i ako im nedostaje i kapacitet za pritisak na politiku ostalih zemalja regiona, koja je logika održavanja izolovanih džepova sa vojnim prisustvom u severnoj Siriji „na neodređeni period“?
Tako nanošenjem udaraca kurdskim milicijama i uništavanjem njihove upotrebne vrednosti za SAD Erdogan ubija dve muve jednim udarcem. Putin sigurno to dobro razume. U međuvremenu, Rusija ubeđuje Teheran i Damask da se ponašaju kao se ništa strašno ne dešava, ostavljajući Erdoganu da reši sudbinu američkog vojnog prisustva u Siriji.
Preveo IVAN RISTIĆ
