Zašto nije uspeo američki bojkot Kongresa u Sočiju?

Čak su i mlađi partneri Amerike osetili slabost njenih pozicija

Kongres sirijskog nacionalnog dijaloga tek počinje ali Rusija je već pobedila. Poznato je da je, posle dugog oklevanja, generalni sekretar Ujedinjenih nacija Antonio Gutereš prihvatio poziv Rusije. UN će u Sočiju predstavljati specijalni izaslanik Stefan de Mistura.

Ta odluka je stavila tačku na sve pokušaje SAD (i Zapada generalno) da organizuju blokiranje kongresa pod izgovorom da se time stavlja u senku ženevski format sirijskog dogovora.

Zvanična predstvanica Stejt departmenta Heder Nauert je izjavila kako SAD Kongres u Sočiju smatraju jednokratnom akcijom i predlažu orijentaciju na pregovore u Ženevi. Dve nedelje do tih pregovora u Vašingtonu su predstavnici SAD, Velike Britanije, Francuske, Jordana i Saudijske Arabije spremili svoj plan, čija je osnova menjanje sirijskog ustava.

Glavna ideja je da se Sirija iz predsedničke republike transformiše u parlamentarnu. Jasno je da bi to, u trenutnim uslovima, oslabilo centralnu vlast, aktiviralo nove konflikte, i „umerenim teroristima“, prijateljima SAD, dalo šansu da političkim putem pridobiju pozicije koje su izgubili na bojnom polju. Dakle, kad već nisu uspeli da ubiju Siriju, predlažu joj da se ubije.

Mislim da ne vredi sporiti ocenu Stejt departmenta da je Kongres u Sočiju kao jednokratna akcija. Njihova predstavnica je potpuno u pravu. Ali radi se o tome da se svaki proces sastoji od jednokratnih akcija. Tako se, na primer, ispostavlja da su svaki američki izbori jedinstvena jednokratna akcija, što ne dovodi u sumnju integritet, jedinstvo i kontinuitet američkog političkog sistema.

Neprihvatljivost Kongresa u Sočiju ne leži u njegovom „kontinuitetu“, pa čak ni u tome što je u njegovim okvirima bilo nemoguće postići finalni dogovor. Na kraju krajeva, postići finalni dogovor nije uspelo ni u Astani ni Ženevi, ali to nije povod za odricanje od ovakvog formata. Glavni problem SAD su grupa organizatora kongresa. A to su Rusija, Turska i Iran.

Pristajući da sedne za sto sa glavnim neprijateljem Moskvom, s Iranom (na koji Amerika odavno oštri zube, izvodi opasne provokacije na račun nuklearnog programa i ne skriva namere o obaranju njegovog režima obojenom revolucijom ili čak otvorenom intervencijom) i sa Turskom, koja je otvoreno prešla iz redova najvažnijih saveznika SAD u tabor glavnih protivnika američke politike na Bliskom istoku (i čija vojska izvodi operacije u zoni prisustva američkih vojnika), Amerika implicitno priznaje svoj poraz.

A na kraju krajeva u Sočiju će se naći i zvanični predstavnici legitimne sirijske vlade. Iste one vlade koju je Vašington hteo da svrgne uz pomoć islamističkih boraca, protiv kojih je formirao koaliciju komšijskih država na Bliskom istoku, odnosno vladom kojoj su pretili američkim i NATO bombama.

AMERIKA NE MOŽE ZA STO SA ASADOM
Sesti za jedan sto sa predstavnicima Asada i voditi pregovore sa njima o mirnom rešenju znači da je osam godina gole agresije s učešćem više od 10 zemalja i obučavanjem islamskih boraca bilo uzalud. Desetine, ako ne i stotine milijardi dolara su bačene u vetar. Nakon što je bacio u vatru sve rezerve, mobilisao sve moguće saveznike, napravio savez sa takvim neljudima naspram kojih je i Hitler pacifista i humanista, svetski hegemon je izgubio sve.

SAD znaju da su izgubile. Izgubile su Siriju, izgubile su Bliski istok, izgubile su borbu za odvajanje Evrope od ruskog gasa. Ali jedno je to znati, a sasvim drugo je otvoreno priznati to pred celim svetom. Amerika za sada nije spremna da smiri svoje ambicije i u međunarodnim odnosima pređe u format u kojem bi za sve zemlje važila ista pravila.

Odbijanje Amerike da učestvuje na Kongresu u Sočiju je bilo očekivano. Očekivano je bilo i odbijanje proameričkih „umerenih boraca“, a isto tako i Kurda, kojima su SAD obećale nezavisnost. Ali nije dovoljno što sami nisu otišli zajedno sa svojim pomoćnicima. SAD odlično znaju koliko u svetu ima Kurda, i dobrih i loših, a Sirija je puna „umerenih boraca“ za svačiji ukus (osim proameričkih postoje i proturski i ko zna čiji još).

Tačnije, Moskva,Teheran i Ankara će u Soči dovesti i ozbiljne političke predstavnike (uključujući i oružanu opoziciju), i više nego ozbiljne predstavnike različitih etničkih skupina (uključujući i odane Kurde).

Ako se kongres ne može otkazati, a blokada ne dovede do njegove delegitimizacije, onda je potrebno suprotstaviti se ruskoj inicijativi naporima međunarodne zajednice. Zato je Americi izuzetno bitno da UN otkažu svoje učešće. Ženevski format funkcioniše pod pokroviteljstvom UN. Shodno tome, odsustvo zvaničnog predstavnika UN u Sočiju bi Americi išlo u prilog kada je u pitanju antagonizacija Sočija i Ženeve. SAD bi okrivile Rusiju za podrivanje napora međunarodne zajednice u stabilizaciji situacije u Siriji.

To ne bi promenilo situaciju u celosti, ali bi dozvolilo Americi da dobije utakmicu, a isto tako bi i objektivno usporilo mirovni proces. Mnogi lokalni sirijski opozicioni lideri bi odsustvo predstavnika UN prihvatili kao ozbiljnu pobedu SAD, koja bi im u budućnosti omogućila da dobiju bolje sporazumne uslove.

A sada, nakon što je generalni sekretar UN „osveštao“ kongres, svako doneto rešenje će logično biti nastavak i dopunjivanje ženevskog formata. A odvojeno dogovaranje „petorke“ u Vašingtonu, pisanjem ustava Sirijcima po sopstvenom nahođenju, pretvara sve ovo u ono što je bilo i od samoga početka – pokušaj potkopavanja mirovnog procesa i produžavanje rata.

KONGRES NEĆE DONETI PROBOJ, ALI…
Hitler je aprila 1945. isto tako čekao da dobije prostora za manevar kada SAD i Velika Britanija zarate sa SSSR pre nego što se međusobno dogovore o podeli Nemačke. Tako da  diplomatska pobeda Rusije izvojevana uoči Kongresa u Sočiju jeste mala, ali je značajna.

Međutim, ovo je zapravo dupla pobeda. U Sočiju, na kraju krajeva, nisu samo Rusija i Iran, već će i Turska pritiskati sirijsku opoziciju (tačnije proturske militante) da postignu kakav-takav kompromis sa zvaničnim Damaskom, pri čemu je već sada jasno da će taj kompromis ići u korist Asada. U Turskoj postoji suviše mnogo problema sa Kurdima (i sa Amerikom, koja ih podržava) da bi nastavili rat u Siriji. Lični odnosi Erdogana i Asada možda i jesu beznadežno iskvareni, ali državni interesi dveju zemalja zahtevaju neophodnost ne samo uzajamog razumevanja, već i aktivne saradnje.

Naravno, daleko od toga da će u Sočiju doći do konkretnih dogovora i njihove potvrde na papiru. Sudeći po sastavu već izvesnih delegacija, i isto tako po broju pozvanih, kongres će služiti kao prostor za razmenjivanje mišljenja i određivanje početnih pregovaračkih pozicija. A nakon toga počinje duga rutina tihih pregovora i nezvaničnih kontakata.

Kongres u Sočiju donosi mogućnost praktično svim grupama i frakcijama (osim otvorenih terorista) da fiksiraju svoje pozicije i svoje interese u prisustvu predstavnika država koje će opredeljivati budućnost regiona, a isto tako i pred generalnim sekretarom UN. Za mnoge od njih je to jedina mogućnost da se uključe u mirovni proces ne samo kao njen objekat, već i delimično kao subjekat.

Upravo zato proamerički opozicionari i kurdske organizacije pod američkim pokroviteljstvom su već počeli sa izjavama kako njihovo odbijanje da učestvuju na kongresu nije bilo potpuno odbijanje, te da su oni spremni da pažljivo izuče svaku odluku. Čak su i mlađi partneri Amerike osetili slabost njenih pozicija i ne žele da se za nju vežu.

To je sve što trebate znati o Kongresu u Sočiju. Najvažnija stvar dogodila se i pre nego što je počeo.

Preveo ANDREJ CVIJANOVIĆ

 

Armeniasputnik.am

Svet
Pratite nas na YouTube-u