Bio je novembar, Dan primirja u Francuskoj; dan kada se obeležava kraj Prvog svetskog rata, kada je Vezuv de Breka na dosadnoj kiši koračao Jelisejskim poljima sa francuskim predsednikom Emanuelom Makronom. Ni dva meseca kasnije, on se pridružio Makronu na putu za Peking, gde je devetogodišnji konj smešten u predgrađe Pekinga – u karantinu, u skladu sa pravilima.
Konj je bio poklon koji je Makron doneo povodom svoje prve državne posete Kini. Na banketu održanom u njegovu čast, Makron je kineskom predsedniku Siju Đinpingu pokazao fotografiju prelepe životinje napravljenu u štalama koje pripadaju francuskoj Republikanskoj gardi.
Ova anegdota predstavlja perfektnu ilustraciju spoljne politike mladog predsednika. Makron se ne plaši da radi neočekivane stvari, i često je nagao. Više od svega, svaki potez koji povuče u međunarodnoj areni odiše samopouzdanjem, i tako je od njegovog prvog dana na dužnosti. Njegovo predugo i previše snažno rukovanje sa Donaldom Trampom pre nego što ga je praktično ugušio u srdačnosti tokom posete američkog predsednika Parizu povodom Dana Bastilje. Njegova srdačna vožnja vozilom za golf kroz vrtove Versaja sa ruskim predsednikom Vladimirom Putinom pre eksplozije teme o ruskoj propagandi na zajedničkoj konferenciji za medije koja je usledila. Njegovo prilagođavanje ulozi ključnog branioca klimatske politike uz moto: „Učinimo planetu ponovo velikom“ (aluzija na Trampov slogan, prim. prev).
Iako je nov u svetu međunarodne politike, on želi da svi obrate pažnju. Na međunarodnoj sceni eksplodirao je na samom početku svog mandata, i to je princip koga se i danje pridržava. Čini se da je svuda i u svako vreme, a retko čini male i pažljivo dozirane gestove. Makronova slabost su veliki gestovi i pompa, što je proizvod njegove ljubavi prema simbolizmu.
On se ne boji ni fizičkog kontakta. Grli, tapše, usmerava. Tokom parade povodom Dana Bastilje uhvatio je Trampovu ruku i stavio je oko struka austrijskog kancelara Sebastijana Kurca tokom poslednje posete Jelisejskoj palati.
Čini se da ni njegovi gosti nisu ravnodušni. Donald Tramp ga je nazvao „sjajnim momkom“ koji je „pametan“ i „snažan“. Čak je i nemačka kancelarka Angela Merkel, malo poznata po svom izražavanju emocija, nakon prvog sastanka sa Makronom nakon njegovog izbora citirala Hermana Hesea rekavši: „Svaki početak ima čaroliju.“ Kancelarkin šef kabineta Peter Altmajer je rekao da ga Makron podseća na francuskog pesnika Remboa.
EKSTREMNO DIREKTAN
Od prošlog maja, svet još jednom obraća pažnju na Francusku i čini se da ne može da se zasiti francuskog lidera dečačkog izgleda i veličine kojom se on okružuje. Tokom samo nekoliko meseci, Makron je uspeo da ostvari nešto što njegovi prethodnici nisu uspeli decenijama: da učini da Francuska ponovo izgleda moderno, kao vodeća evropska zemlja sa rastućom sferom interesa. Njegovo osoblje kaže da predsednik ima izražen talenat da pronađe pravi ton za dopiranje do bilo koga sa kim razgovara. Oni dodaju da mu to omogućava luksuz da bude ekstremno direktan.
Nije bilo tako davno kad se na Francusku gledalo kao na zemnju upetljanu u niz sklerotičnih struktura koja samu sebe polako davi do smrti. U medijske naslove dospevala je samo kad je bila pogađana terorističkim napadima, ili kada bi još jedan u nizu članova političke elite pokušavao da prikrije težak skandal. Letargija je karakterisala francusku unutrašnju politiku, dok je njena uloga u inostranstvu najblaže rečeno bila anemična.
To je slika koja se pojavljivala pre Makrona i koju je bilo nemoguće promeniti, uprkos ulasku u brojne strane vojne intervencije. Nikola Sarkozi je pokušao da podigne svoj međunarodni ugled intervenišući u Libiji, dok je Fransoa Oland bombardovao pozicije Islamske države u Iraku i Siriji. Makron sada kaže da su oba poteza bile „užasne greške.“ Novi francuski predsednik preferira dijalog, i kaže „razgovaraćemo sa svakim“ – čak je tražio uspostavljanje kontakta sa sirijskim diktatorom Bašarom al Asadom. Makron takođe želi da bude prvi visoki francuski zvaničnik koji je posetio Iran od 1971. godine. I on želi da se sve to dogodi što pre i što je brže moguće.
Uprkos činjenici da deluje impulsivno, on je zadobio divljenje međunarodnih krugova. „Francuska u Makronu može pronaći svog trećeg predsednika koji će je transformisati“ kao što su bili Šarl de Gol i Fransoa Miteran, u decembru je pisao časopis „Forin afers“. U novembru je o francuskom predsedniku američki magazin „Tajm“ napisao: „Iako ne kaže da pretenduje na poziciju lidera slobodnog sveta, ponekad zvuči tako.“ U međuvremenu, britanski magazin „Ekonomist“ Francusku bira kao zemlju godine. „Godine 2017. Francuska je prkosila svim očekivanjima“, piše taj magazin. Francuska se vratila.
JEDNAKI PARTNER
U Briselu su se dugogodišnje francuske diplomate odjednom našle zapanjenim težinom koju nose reči njihovog predsednika. I u Berlinu je postalo jasno da nemački lideri Francusku ponovo vide kao jednakog partnera. Dokaz za to je činjenica da su mnoge od Makronovih ideja o približavanju Evrope, razjašnjene u govoru na Sorboni baš nakon nemačkih izbora, našle put do preliminarnog koalicionog sporazuma između konzervativaca i socijaldemokrata u Berlinu. Prošlog petka je Merkelova čak otišla u Pariz kako bi Makrona lično obavestila o napretku koji je ostvarila u pravcu konačnog formiranja vlade.
Makronu su odnosi sa Nemačkom bili važni od samog početka njegovog mandata. To je jedan pd razloga zbog čega je bivšeg francuskog ambasadora u Nemačkoj Filipa Etjena imenovao za svog savetnika za diplomatiju. Prijateljski orijentisani šezdesetdvogodišnjak u svetu diplomatije, Etjen tečno govori nemački, ruski, srpskohrvatski i rumunski. On je takođe diplomirao na Nacionalnoj školi za administraciju zajedno sa Fransoa Olandom.
Makronov spoljnopolitički tim je sastavljen od 12 savetnika. Neki od njih su bili njegove kolege sa fakulteta, dok su ostali radili sa njim dok je bio ministar ekonomije pod Olandom. Jedan od njih je tridesetpetogodišnji Klemen Beon, čije su prezentacije u Evropi još u školskom uzrastu bile tako uspešne da su naširoko deljene. Beon je ostao lojalan Makronu tokom kampanje, a značajno je uticao na predloge reforme EU koji su proistekli od francuskog predsednika. Beon je duhovit, pametan i jednostavan – što su prilično retke karakterne crte među diplomatama.
U Kini je Makron napravio diplomatski puč sa poklonom koji je poneo sa sobom, dok je predsednik Si Đinping očigledno bio prilično dirnut gestom. Kineski predsednik je bio oduševljen konjima iz Republikanske garde još od posete Parizu 2014. godine.
Makron je obećao da će dolaziti u Kinu svake godine, rekavši: „Francuska je bila i ostaće snaga u srcu Evrope koja će predvoditi dijalog sa Kinom“, čini se zaboravivši da je u prethodnim godinama to u najvećoj meri bio posao Merkelove. Na kraju krajeva, nije ni važno. Gest je ono što se računa. Napokon, rečenica je citat Šarla de Gola, koji je bio veoma cenjen u Kini od kad je Francuska postala jedna od prvih zemalja na svetu koja je priznala Narodnu Republiku 1964. godine.
Italijanske novine pišu da je poseta Kini Makrona načinila jasnim liderom Evrope. Nemački poslovni dnevnik „Handelsblat“ ga je promovisao na poziciju evropskog šefa diplomatije.
Makron, naravno, svoju energiju pokušava da iskoristi za benefite Francuske. On je otvoreno rekao da bi njegova zemlja još jednom trebalo da preuzme centralnu ulogu u međunarodnim odnosima. „L’influence“, odnosno tradicionalni cilj Francuske da se njen glas čuje na globalnoj pozornici, ostaje prioritet u Jelisejskoj palati. Iako je Makron mlađi nego što su bili njegovi prethodnici, on je nastavio da insistira na njihovoj politici i da čini sve što je u njegovoj moći da francuski uskoro zameni engleski na mestu globalnog jezika. Ali zašto?
NEDOSTATAK SPARING PARTNERA
Pokušaj da se istovremeno vodi računa i o evropskim neće biti lak. Posebno kad su u pitanju zemlje poput Kine. Na kraju krajeva, važan fokus takvih putovanja je sklapanje ugovora vrednih više milijardi evra.
Jedan od razloga za Makronovo visoko kotiranje u međunarodnoj diplomatiji je činjenica da on nema puno konkurencije. Trampova kloebljivost njiše SAD, Britanci se izoluju od spoljnog sveta, a Merkelova je potpuno očigledno prevazišla zenit svoje moći. Na kraju, u zapadnoj hemisferi nema naznaka da će se pojaviti neko ko će mu stajati na putu. Ipak, neki veruju da bi nedostatak sparing partnera mogao da se ispostavi kao problematičan. Jer šta jedna osoba sama može da uradi?
Bertran Badi, profesor međunarodnih odnosa na prestižnom Univerzitetu Sciences Po, misli da je Makron suviše peripatetičan. Badi kaže da je diplomatija u stvari vežba koja se najbolje izvodi tiho i diskretno. Uspešne diplomatske inicijative, kaže on, retko su praćene „orkestrom“.
„Zašto on želi da bude deo pregovora svuda, da svuda bude uključen?“, pita se Badi. Šta može da bude krajnja korist od pokušaja ublažavanja odnosa sa Trampom i držanja Irana na čvrstom povocu, uz istovremeni pokušaj da se reši konflikt između Izraelaca i Palestinaca? Badi kaže da su Makronovi rezultati do sada skromni, iako je, priznaje, prerano suditi o njegovoj spoljnoj politici. Ipak, profesor kaže da je tipična „francuska deformacija“ da se želi biti uključen svuda u isto vreme.
I tačno je da Makron ima svoje prste u velikom broju slučajeva u ovom trenutku. Primio je izraelskog premijera Benjamina Netanjahua, kratko nakon toga palestinskog predsednika Mahmuda Abasa, i sve to dok je pokušavao da usaglasi povratak libanskog premijera Sada Haririja iz Saudijske Arabije. Prošlog leta se povukao u zamak izvan Pariza kako bi pregovarao o primirju u Libiji. Ali primarni efekat ovih „mirovnih pregovora“ je bio da je Makron, koji naglašava važnost multilateralizma u svakoj prilici, uspeo ozbiljno da iziritira određene krugove.
Zatim je na kraju godine delovao kao da ima nameru da nadmaši čak i samog sebe. Tokom samo jedne nedelje proveo je tri dana putujući Zapadnom Afrikom, pre nego što je nastavio za Alžir i Katar. Organizovao je sopstveni klimatski samit, na koji nije pozvao samo šefove vlada i država, već i međunarodnu humanitarnu elitu. Projekat koji je generisao dosta naslova kršten je nazivom „Samit jedne planete“. Samo dan kasnije on je na sastanku ugostio grupu pod nazivom Sahel G5 kako bi sa njima razgovarao o zajedničkim metama u borbi protiv terorizma u Africi.
NOVI ODNOS JEDNAKIH
Iako se u tome povremeno preteruje, važnost simbolike u spoljnoj politici ne treba potcenjivati. Makronove ambicije bi mogle da imaju dalekosežne posledice, posebno za Evropu. Njegovi predlozi za reformu EU prvenstveno nailaze na skepsu u istočnoevropskim zemljama, gde slovački ministar Makronove planove čak poredi sa penjanjem na Mont Everest bez maske sa kiseonikom. Ipak, mnoge druge članice EU su pozitivno reagovale na Makronove ideje.
Činjenica da Makron predstavlja novu generaciju političara postala je jasna tokom njegovog puta po Africi. Tokom boravka u Burkini Faso, koja je bila francuska kolonija do 1960. godine, Makron je održao govor pred prilično skeptičnom publikom u prestonici Uagadugu, koristeći krajnje nesvakidašnji ton. Tokom obimne sesije pitanja i odgovora koja je usledila, jedan student je agresivno pitao kako Makron očekuje da ljudi uspešno završe svoje studije kada se klima uređaji konstantno kvare usled lošeg snabdevanja električnom energijom u državi. Francuski predsednik je pažljivo slušao pre nego što je dao jasan odgovor: „Obraćate mi se kao da sam kolonijalni upravnik, ali ja se neću baviti strujom u Burkini Faso. To je posao vašeg predsednika.“
Taj komentar je bio oštro kritikovan, ali Makron ne ignoriše istoriju. Umesto toga, on se nada da će uspostaviti novi odnos jednakih. Njegova poruka je: ostavimo prošlost iza nas i fokusirajmo se na budućnost.
To je perspektiva koja se pokazala popularnom među Francuzima. Iako mu je rejting opao proteklog leta, od tada se relativno oporavio. Uprkos nepopularnim reformama socijalnog sistema svoje zemlje, francuski birači su zadovoljni Makronom na međunarodnoj sceni, sa 75 odsto ljudi koji kažu da podržavaju način na koji on predstavlja Francusku u inostranstvu.
To je nivo podrške kome Fransoa Oland i Nikolas Sarkozi nisu bili ni blizu tokom njihovih pet godina na čelu Francuske.
Preveo IVAN RISTIĆ
