Ana Đorđević: Tragedija je neuzvra­će­no voleti svo­ju zemlju

Adap­ta­ci­ja i re­ži­ja pred­sta­ve po kom­plek­snom de­lu Mi­lo­ša Cr­njan­skog „Ro­man o Lon­do­nu” je veliki profesionalni izazov

Mi­loš Cr­njan­ski pri­pa­da vr­hun­skim svet­skim umet­ni­ci­ma za­hva­lju­ju­ći svom vi­zi­o­nar­stvu, is­tan­ča­nim uvi­dom u ana­to­mi­ju sa­vre­me­ne ci­vi­li­za­ci­je, skop­ča­nim sa ot­me­nim čo­ve­ko­lju­bljem i iz­u­zet­nim li­te­rar­nim da­rom…, ka­že re­di­telj­ka Ana Đor­đe­vić ko­ja se u tra­ga­nju za do­ma­ćom ba­šti­nom i de­li­ma ko­ja ni­su do­volj­no ra­đe­na za­u­sta­vi­la na stva­ra­la­štvu Mi­lo­ša Cr­njan­skog.

Pred Anom Đor­đe­vić ve­li­ki je pro­fe­si­o­nal­ni iza­zov: adap­ta­ci­ja i re­ži­ja pred­sta­ve po kom­plek­snom de­lu Mi­lo­ša Cr­njan­skog „Ro­man o Lon­do­nu”. Bu­du­ći da je reč o ve­li­kom po­zo­ri­šnom po­du­hva­tu, pre­mi­je­ra se oče­ku­je po­čet­kom na­red­ne se­zo­ne u Be­o­gra­du. Ide­ja da se in­sce­ni­ra „Ro­man o Lon­do­nu” po­te­kla je od osni­va­ča i umet­nič­kog di­rek­to­ra Be­o­ar­ta Bo­ri­sa Mi­ško­vi­ća, sa ko­jim je Ana Đor­đe­vić već sa­ra­đi­va­la na slič­nim pro­jek­ti­ma: „U ago­ni­ji” Mi­ro­sla­va Kr­le­že, „Ani­ka i nje­na vre­me­na” po mo­ti­vi­ma pri­po­ve­da­ka Iva An­dri­ća.

— Na­ša sa­rad­nja se i za­sni­va, po­red osta­log, na za­jed­nič­kom sta­vu da su kla­si­ci do­ma­će li­te­ra­tu­re, ti naj­bo­lji me­đu na­ma, bi­li u do­slu­hu sa naj­vi­šim fre­kven­ci­ja­ma na ko­ji­ma vi­bri­ra na­ša ko­lek­tiv­na svest. Da su naj­in­ten­ziv­ni­je ra­di­li na to­me da na­še ko­lek­tiv­no is­ku­stvo osmi­sle, za­o­kru­že i sta­ve u funk­ci­ju, mo­žda don­ki­ho­tov­ske, bor­be za una­pre­đe­nje dru­štva u sva­kom smi­slu: du­hov­nom, in­te­lek­tu­al­nom, mo­ral­nom, po­li­tič­kom. A ta bor­ba je i na­ša, kroz po­zo­ri­šte. Po­sle sa­rad­nje na pred­sta­vi „Ani­ka i nje­na vre­me­na” u ko­pro­duk­ci­ji sa SNP-om, na red je do­šlo to re­mek-de­lo „Ro­man o Lon­do­nu”, kao pri­ro­dan na­sta­vak prav­ca ko­ji smo za­u­ze­li, i u estet­skom i u idej­nom smi­slu – ka­že Ana Đor­đe­vić i ob­ja­šnja­va ko­li­ko je de­li­kat­no adap­ti­ra­ti „Ro­man o Lon­do­nu”:

— Ko­li­ko i bi­lo ko­ji vr­hun­ski ro­man, ve­o­ma je de­li­kat­no. S dru­ge stra­ne, sve što je de­li­kat­no vred­no je bor­be i na­po­ra. Ono što u „Ro­ma­nu o Lon­do­nu” iz­ne­na­đu­je, opi­ja, po­tre­sa i in­spi­ri­še či­ta­o­ca je­ste sna­žan uti­sak du­bo­ke ve­re auto­ra da je, ko­li­ko god da su uslo­vi ži­vo­ta bi­li su­ro­vi, ra­za­ra­ju­ći i po go­lu eg­zi­sten­ci­ju i po du­šev­no zdra­vlje, ne sa­mo mo­gu­će, ne­go i neo­p­hod­no, za­dr­ža­ti do­sto­jan­stvo, pra­vič­nost i lju­bav pre­ma lju­di­ma uop­šte, naj­bli­žem ko­li­ko i naj­da­ljem, lju­bav pre­ma sop­stve­noj ze­mlji, pa i dru­gim ze­mlja­ma. Neo­p­hod­no je da bi ži­vot, ko­ji je u svo­joj po­jav­no­sti ne­mi­lo­srd­no pro­men­ljiv, imao traj­ni, ne­u­ni­šti­vi smi­sao, svo­ju kič­mu, ko­ja ne mo­že da se slo­mi. To že­li­mo da po­stig­ne­mo i pred­sta­vom kao sna­žno ohra­bre­nje da se ču­va kič­ma ko­ja čo­ve­ka dr­ži us­prav­nim. Mi­slim da je to naj­va­žni­ja stvar ko­ju po­zo­ri­šte mo­že i mo­ra da či­ni za dru­štvo da­nas.

Emi­gra­ci­ja, ži­vot iz­van svo­je ze­mlje, sva­ka­ko je pr­va, naj­u­pa­dlji­vi­ja te­ma ko­jom će se in­tri­gant­na Ana Đor­đe­vić ba­vi­ti u pred­sta­vi in­spi­ri­sa­noj de­lom „Ro­man o Lon­do­nu”.

— Ži­vot ve­či­tog stran­ca, pra­ćen ose­ća­jem izo­la­ci­je od stra­ne sre­di­ne u ko­joj se čo­vek ob­reo si­lom pri­li­ka. To je, ujed­no, i naj­o­či­gled­ni­ja ve­za „Ro­ma­na o Lon­do­nu” sa na­šom stvar­no­šću da­nas. Ali tu je i mo­tiv bra­ka, od­no­sno lju­ba­vi iz­me­đu mu­ška­ra­ca i že­ne, kao istin­skog part­ner­stva ko­je se ne na­ru­ša­va, i po­red mno­go­broj­nih lič­nih žr­ta­va. Tu je i lju­bav pre­ma svo­joj ze­mlji, na­po­slet­ku, ne­za­vi­sna od sta­va pre­ma nje­nom tre­nut­nom po­li­tič­kom ure­đe­nju, jer lju­bav pre­ma sop­stve­noj ze­mlji mo­že bi­ti vr­lo bol­na i pre­pu­na raz­o­ča­ra­nja, ali je neo­dvo­jiv deo čo­ve­ko­vog iden­ti­te­ta. Ve­li­ka je tra­ge­di­ja ne­uz­vra­će­no vo­le­ti svo­ju ze­mlju – po­ru­ču­je Ana Đor­đe­vić.

,,CRNE KRALjICE“ U SUBOTICI
Re­diteljka Ana Đorđe­vić nedav­no je pot­pisala i autor­sku predsta­vu „Cr­ne kra­lji­ce” Drame na mađarskom je­ziku Na­rod­nog pozorišta iz Su­botice. Za­što ova­kav naslov predsta­ve za koju je radila i tekst i režiju, odnosno zašto se baš sa „Cr­nom kra­lji­cama” predsta­vila u Su­botici naša sagovor­nica odgovara:

— „Cr­ne kra­lji­ce” su moj pse­u­doi­sto­rijski autor­ski tekst baziran na životu i vla­davini kra­lja Mi­lutina Ne­manji­ća, sa akcen­tom na činje­nici da se ženio pet puta iz striktno politič­kih raz­loga, pri čemu je za petu ženu uzeo vizan­tijsku princezu Si­monidu, kojoj je tada bilo pet godina. Ali „Cr­ne kra­lji­ce” ipak nisu predstava o gre­sima kra­lja Mi­lutina, nego o pri­vidu uspeha, o suzama i krvi koji su pro­liveni u ime ilu­zornog, kratkotrajnog uspeha, o težini gre­ha koje nikako da kao dru­štvo nazovem pra­vim ime­nom, u ime istin­skih pobeda.

Svaku vrstu „zlatnih vre­mena” u životu naroda, zajednica, ali i poje­din­ca, kaže Ana Đorđe­vić, skloni smo da ide­alizuje­mo i, kroz vre­me, pre­tva­ramo u mit o apsolutnom uspehu, pri tom zaboravlja­ju­ći da je upravo u tim „zlatnim vre­menima” nikla kli­ca naše pot­pune pro­pasti. Šta zaboravlja­mo kada se osvrće­mo na „zlatna vre­mena” i da li je uspeh bilo koje vrste, ma koliko bio sja­jan, vre­dan suze jednog deteta? To su pitanja koja su me zanimala kada sam počela da se bavim „Cr­nim kra­lji­cama” kao autor tek­sta i reditelj. „Cr­ne kra­lji­ce” su, ansambl predsta­va Drame na mađarskom je­ziku, i, bez sum­nje, celokup­nu sarad­nju sa glumcima i autor­skim timom na ovoj predsta­vi pam­tim kao jednu od naju­spe­šni­jih.

 

Autor Borka Golubović-Trebješanin

 

Izvor Politika, 02. februar 2018.

Preporučujemo
Pratite nas na YouTube-u