Austrougarska i Srbija na popravnom

Rađa se nova, interesno integrisana Austrougarska. Dobra vest je da je Srbija ovog puta s njom u prijateljskim odnosima

Prošle sedmice su kroz Beč prošli srpski predsednik Aleksandar Vučić i mađarski premijer Viktor Orban; prvi u državnoj poseti, drugi u radnoj. Bila je to dragocena prilika da se u kratkom vremenskom okviru prati rađanje nove političke arhitekture regiona, da se iz neposredne blizine doživi kakve uslove u tom procesu postavljaju Van der Belen, Kurc, Vučić, Orban i Štrahe.

Od svih gore pomenutih ličnosti koje su se od ponedeljka do petka našle u diplomatskom i medijskom fokusu austrijske metropole, srpski predsednik poseduje najmanje aktivne moći da oblikuje smer regionalnih transformacija. U regionalnom pokeru koji se prošle sedmice igrao u Beču, Vučić drži najslabije karte.

To ne znači da će tako i ostati, budući da je aktuelna partija tek počela, i to onog trenutka kada je, pred Božić prošlog decembra, ovde formirana vlada desnog centra. Dalje, ako Beogradu u diplomatskom smislu nedostaje aktivna snaga da situaciju u regionu menja u svom smislu, on poseduje sve ozbiljniju pasivnu moć, što se u krajnjem efektu svodi na isto.

Na dva javna nastupa – u petak oko podneva sa austrijskim predsednikom Aleksanderom van der Belenom, kasnije posle podne sa kancelarom Sebastijanom Kurcom, srpski predsednik Aleksandar Vučić je demonstrirao da je vrlo dobro svestan te činjenice.

A njene glavne karakteristike su u sledećem: Srbija nije u situaciji da postavlja uslove nove političke arhitekture regiona, ali su istovremeno svi drugi regionalni igrači izgubili političku, moralnu, diplomatsku i međunarodnopravnu snagu da region preuređuju protiv njenih interesa.

Beograd i neprijatelji, Beograd i nazoviprijatelji, Beograd i interesni prijatelji – u svakoj od te tri konstelacije trenutno vlada serija pat-pozicija, iz kojih će svaki put napolje morati da vodi preko kompromisno usklađivanih koraka.

Zato je najvažniji utisak koji se nameće posle ove posete taj da je region izgubio izrazito asimetričnu strukturu koju je imao od sredine devedesetih godina, započetu raspadom Jugoslavije, sa kulminacijom u „raspadu“ Srbije, odnosno protivpravno proglašenoj samostalnosti Kosova 2008.

ASIMETRIČNA PRIJATELjSTVA, ASIMETRIČNE MOĆI
Čitava regionalna politika Zapada u tom periodu odvijala se po radikalno jednostavnoj mustri – interesno računovodstvo Srbije je moralo da bude u konstantnom minusu da bi interesno računovodstvo svih drugih bilo u stalnom plusu.

Kad god bi neko tražio novi plus, Srbija je ulazila u novi minus; bila je to igra nulte sume sa unapred poznatim gubitnikom. Iako Beč nije direktno Zapad, on je sve donedavno bio deo takve politike. Čak i nižerangirani predstavnici politike i diplomatije ne bi propuštali priliku da, upitani, ispale frazu „Srbija mora da prizna Kosovo, a onda sve ostalo“.

To ovog petka nisu izrekli ni Van der Belen, ni Kurc, barem ne javno. Prvi je, štaviše, naglašeno insistirao na kompromisnom rešenju između Beograda i Prištine. To je Vučiću verovatno rečeno u četiri oka. Dokaz je njegova izjava na zajedničkoj pres-konferenciji sa austrijskim predsednikom kako Beč i Beograd „imaju različita mišljenja o tom pitanju“.

Svejedno, i tako je jasno da se službeni Beč povlači iz superiorne dikcije koju je imao prema Zapadnom Balkanu, da počinje da oseća nelagodu nad kompleksnim međunarodnopravnim posledicama dugog raspada Jugoslavije 1991–2008.

Kome je to malo, ko nije navikao da diplomatske dobitke meri u nijansama, neka samo pogleda Berlin – on i dalje stoji tamo gde je bio 1991, tvrdokorni advokat samostalnog Kosova, čak i kad vidi da se raspada čitava ona „zdrava“ multidržavna konstrukcija koju je Zapad stvorio na razvalinama „nezdrave“ Jugoslavije.

Sve reakcije ovdašnjih medija izvlače u prvi plan upravo taj zahtev za interesnim balansom na Balkanu, varirajući stav da „ne može jedna strana da dobije sve, a druga ništa“ (Vučić). Beč je, najkraće rečeno, svoj odnos prema pravnim i manje pravnim naslednicama bivše Jugoslavije izvukao iz politike moći i prebacio u etičko-moralni okvir; dok je ove vlade, gledaće se šta se sme, a šta ne sme; ne kao do sada – šta se može, a šta ne može.

ORBANOV CILj JE ZAŠTITITA AUSTRIJE I MAĐARSKE
Mađarski premijer je imao svoje medijske momente početkom sedmice – u ponedeljak, kada je na redovnoj voznoj liniji Budimpešta-Minhen stigao u Beč, i u utorak kada se sastao sa kancelarom Kurcom, a zatim odvojeno, u mađarskoj ambasadi, sa vicekancelarom Štraheom.

Orban je došao u Beč da bi odmerio razmere svoje političke pobede iz zenita migrantske krize. On ne krije da se oseća kao vlasnik licence sadašnje austrijske koalicije, kao da ih je lično on birao.

Orbanov stav je – EU bi trebalo da mu bude zahvalna jer je imao smelosti da „izbegličku krizu“ kao prvi evropski šef vlade nazove pravim imenom – „velikom seobom naroda“. U Austriju je stigao da bi video da li mu je, za početak, barem Austrija zahvalna.

Štrahe jeste, Kurc manje i nerado. Na pres-konferenciji Kurc-Orban u zgradi vlade, austrijski kancelar se, istina, zahvalio gostu da Austrija i Mađarska „misle isto o zaštiti spoljnih granica EU“, ali to od čega se EU brani doživljava se različito.

Pod „zaštitom“ Kurc podrazumeva zaustavljanje ilegalne migracije, dok je Orbanov katalog mnogo širi: zaustavljanje velike seobe naroda, spas hrišćanske kulture, zaštita „Austrije i Mađarske“ i, sad u Beču dodata nova formulacija, „sprečavanje mešovitih muslimansko-hrišćanskih društava u Evropi“.

Kao i Vučić, Orban je takođe došao u posetu Beču naoružan novom diplomatskom samosvesti. Njihove samosvesti se, međutim, ne napajaju iz istog izvora: srpski predsednik je primoran da čeka tuđe greške da bi napredovao korak po korak, s tim da u poslednje vreme čak ne mora ni da čeka dugo, jer to sada kod najbližih suseda ide po ekspresnom postupku.

Diplomatska samosvest mađarskog premijera se zasniva na činjenici da se u EU podiže jedan novi centar regionalne moći, zemlje Višegrada, takozvana V-4, interesna skupina Mađarske, Češke, Slovačke i Poljske.

V-4 je počeo kao utočište nevoljenih srednjoevropskih i istočnoevropskih nacija, materijalno osiromašenih u komunizmu, u trenutku njegovog sloma, bez ikakve delatne samosvesti o vlastitoj moći. Kulturno, ekonomski i politički te zemlje su se orijentisale prema centrima van svojih teritorija. Izvorno je „Višegrad“ bio klub ostavljenih, sada je klub samosvesnih.

Kakvom bi tek danas moći raspolagao Zagreb u opstrukciji srpskih ambicija da uđe u EU da je Tuđman kojim slučajem početkom devedesetih prihvatio poziv V-4 da im se priključi! Ali za njega je V-4 bio upravo to, depresivni klub neperspektivnih nacija, izraslih na interesnoj periferiji nekadašnjeg austrougarskog carstva.

Naravno da V-4 nije i ne može biti alternativni koncept u odnosu na EU, ni ekonomski, ni politički, ali kad se govori o Orbanovoj samosvesti misli se pre svega na simbolički doprinos koji je „Višegrad“ podario tim nacijama, poklonio im subjektivni doživljaj centra, dao im osećaj da je tako „cool“ biti Mađar ili Slovak.

Bilo je dovoljno u utorak proći mađarskom ambasadom u Bankgaše, odmah iza Burgteatra, da bi se uhvatila ta atmosfera promene, poslovna užurbanost, koncentracija na regionalne i male ciljeve, bez trunke žaljenja što su veliki centri moći negde drugde.

Ukratko, rađa se nova, interesno integrisana Austrougarska. Dobra vest je da je Srbija ovog puta s njom u prijateljskim odnosima.

VREME RATOVA JE PROŠLO
Formalno, Orbanu je bilo teže nego Vučiću. Srpski predsednik je došao u službenu državnu posetu, na velika vrata, Orban samo u radnu.

Prvobitno čak nije bio planiran ni zajednički nastup Kurc-Orban pred medijima, jer austrijski kancelar i dalje oseća nelagodu kada se idejno stavlja u isti kontekst sa Orbanom. Kurc je pozvan u Budimpeštu, ali on to stalno odlaže; početkom marta šalje tamo svoju ministarku spoljnih poslova Knajsl, nadajući se da onda on neće morati.

Od jeseni 2015, Orban takođe nije spadao u one koji postavljaju uslove, ali je strpljivo čekao da ga razvoj situacije potvrdi. Kad su ga se bivši kancelari Fajman i Kern stideli, čak nisu hteli ni da razgovaraju s njim telefonom (Fajman), Orban je govorio „šta ću ja u Beču, to može da obavi i moj šef Vaške županije“ (Prese, 30. 2; Vaš je prva mađarska administrativna jedinica na granici s austrijskim Burgenlandom).

Kad Kurc nije hteo da održi zajedničku pres-konferenciju s njim, Orban je zakazao svoju sa Štraheom u mađarskoj ambasadi; kao posledicu, Kurc je ad hoc promenio mišljenje i pojavio se s Orbanom pred medijima.

I Vučić i Orban su u Beču imali „Heimspiel„, obojica su „igrali na domaćem terenu“. Tu metaforu su austrijski domaćini upotrebili više puta i u različitim kontekstima, u onoj vrsti šala kojima se potvrđuju kulturni stereotipi, ili skreće pažnja sa istorijskih stranputica.

Jedna druga vrsta socijalne igre je bila zanimljivija – to kako je Orban u utorak javno tražio blizinu s Kurcom, a nije je dobio; i kako je Kurc u petak javno tražio blizinu s Vučićem, a nije je dobio, ne u potpunosti.

U zajedničkom nastupu Kurc-Orban, mađarski premijer je slao jasne poruke „lične simpatije i prijateljstva“ (Prese) domaćinu, na šta je Kurc reagovao sa hladnom distancom. Čak i kad se zahvaljivao šefu susedne države zbog zatvaranja balkanske rute, Kurc je izgledao kao da predaje zahvalnicu šefu Vaške županije.

Na zajedničkom nastupu sa Vučićem, Kurc je u startu podigao diplomatski momenat na nivo lične simpatije i prijateljstva time što se gostu obratio sa „ti“; ti, Aleksandre. Gost se u nastavku mučio sa tom zadatom notom, oscilirao između „Sebastijana“ i „austrijskog saveznog kancelara Sebastijana Kurca“, ali uvek u trećem licu, tako izbegavajući opredeljenje između „ti“ i „vi“.

Obraćanje sa „Sebastijan“ je značilo da je poseta prošla dobro, tituliranje „savezni kancelar“ da je možda mogla i bolje. Razlika nije čisto semantička: Sebastijan može pomoći da se skrati neprirodno dugi rok od sedam godina za ulazak Srbije u EU, dok instituciji saveznog kancelara nedostaje motivacija za svaki napor van onog okvira dogovorenog između tri najuticajnije nacije u EU: Nemačke, Francuske i Evropske komisije.

Nije greška. Evropska komisija se zaista ponaša kao nacija za sebe.

 

Vesna Knežević je dopisnica RTS iz Beča

 

RTS

Politika, Svet
Pratite nas na YouTube-u