Pismo sa Kosova: Pomoć dobrodošla, ali…

Kada bi pravi ljudi bili na pravim mestima, onda ne bi bilo potrebe da predsednik obezbeđuje traktore, živinu i stoku

Posle posete predsednika Vučića, Srbima na Kosovu i Metohiji pristiže pomoć, odnosno onima koji su 20. januara bili u sali u Lapljem Selu i javno izneli svoj problem. Da li je susret predsednika i naroda mogao drugačije da se organizuje? Verovatno jeste, ali se neću time baviti. Priče koje kruže u sredinama južno od Ibra, da su u sali bili ljudi koji nisu najugroženiji i da su mnogi od njih već dobijali neku vrstu pomoći, neću komentarisati.

Reći ću samo da se glas prave sirotinje one noći nije čuo, i da mnogi problemi nisu pomenuti. To ne znači da ljudima u sali nije trebala pomoć, naprotiv. Ako mladi bračni par ima četvoro dece i stanuje privatno – Kostići iz Lapljeg Sela – i želi ovde da živi, onda ih treba stambeno zbrinuti. Ako neko želi da uzgaja piliće ili ovce, i njemu treba pomoći. Treba pomoći svakom Srbinu na Kosovu i Metohiji, posebno onima koji žive u albanskom okruženju.

Moram da pomenem i da je mnogima smetalo što su dominirali indivudualni problemi, a ne oni koji se tiču svih koji su na Kosovu ostali da žive, od Đeneral Jankovića do Leška. To se posebno odnosi na bezbednost, jer je samo nekoliko dana pre dolaska predsednika ubijen Oliver Ivanović. Po Metohiji se tih dana palila srpska imovina . U Lapljem Selu se o bezbednosti malo govorilo, a tragičnu smrt Olivera i paljevine svakog dana pominjemo.

Šta se iz svakog pojedinačnog problema one noći moglo videti, odnosno može li se kroz svaku posebnu priču sagledati jedno šire stanje u koje su dovedeni Srbi sa Kosova i Metohije, posebno oni koji žive južno od reke Ibar.

RADMILIN SLUČAJ
Radmila Todić-Vulićević je one noći u Lapljem Selu pomenula svoj primer uzurpirane imovine, i svoju borbu koja traje već 15 godina. Njen stan je prvo uzurpirao Halil Fejzulahu, poznati političar iz vremena SFRJ, koji je – a to treba naglasiti – početkom osamdesetih godina prošlog veka dobio stan od države preko puta Pravnog fakulteta u Beogradu.

Radmila ne zna da li su oni taj stan otuđili, ali zna da im u Beogradu niko nije sporio vlasništvo nad tom nekretninom – bez obzira na sva dešavanja. Posle njegove smrti otimačinu je nastavila njegova ćerka Kaćuša Jašari, takođe političarka, za koju znam da ima stan u centru Prištine, u delu grada gde su do 1999. godine isključivo živeli funkcioneri, i gde su stanovi veličine preko 100 kvadrata. Ona je, falsifikujući dokumentaciju, Radmilin stan u katastru uknjižila na svoje ime, i od tada traju muke Vulićevića.

Institucije međunarodne zajednice, koje su se bavile ovim pitanjem, potvrdili su Radmili vlasništvo nad stanom pre 15 godina – sve ju tu jasno kao dan. Nije prošla ni žalba Jašarijeve zasnovana na diskriminaciji, odnosno da joj je devedesetih godina prošlog veka stan oduzeo ,,represivni Miloševićev režim“. Sve se na sudu razvlači jer ne prestaje falsifikovanje dokumenata, a poslednji je kupoprodajni ugovor. U njemu piše da je prošle godineRadmila prodala stan Fejzulahu, čoveku koji je umro još 2007. godine.

Radmila je svoj problem pomenula predsedniku jer je kroz njega želela da prikaže neke od najvećih problema Srba, odnosno kako nam se imovina otima i kako nas šikaniraju institucije ,,države Kosovo“ kada od njih zatražimo pravdu. Ona je svesna da Vučić ne može da joj pomogne, i od njega to ne očekuje. Njen problem, u ovakvom sistemu, najbrže može da reši ona sama – koliko god to čudno izgleda – jer je dovoljno da kaže da stan prodaje. Odmah bi svi falsifikati nestali, vlasništvo ne bi bilo sporno, a Kaćuša bi ispred vrata sudnice ponudila cenu, onako ,,prijateljski“. Sve bi bilo gotovo još davno, ali Radmila svoj stan ne prodaje i nikada ga neće prodati.

,,To je moj stan dok god ne potpišem da nije. Ja to nikada neću potpisati i zato sam mirna. Ne pogađa me ništa što mi u Prištini rade. Sve njihove pakosti, pritiske i ucene mogu da trpim. Ja verujem da će pravda pobediti, i zato sam rekla one noći predsedniku da ništa u Briselu ne potpisuje“, kaže Radmila Todić-Vulićević.

Svakog Srbina koji živi na Kosovu i Metohiji, na neki način, terorišu institucije “države Kosovo“, i tu je osnova problema. To je ta etnokratija kojoj je običan čovek prepušten, i društvo gde ona postoji samo po sebi nije slobodno, u njemu nema prava, pravde, i svako zlo je moguće. Nebitno je da li Srbi imaju svoje predstavnike u tim institucijama. Oni su u njima manji od makova zrna, a narod bukvalno na odstrelu. Radmilin primer to dokazuje.

Ostali problemi koje su ljudi iznosili govore o nekoj vrsti nepravde, nebrige, koja se trpi od institucija kojima rukovode Srbi, i koje su – u najvećem broju – u nadležnosti države Srbije. Moram da priznam, očekivali smo bar neki poziv na odgovornost. Ako je stanje na terenu takvo da se stanovi u Gračanici i Lapljem Selu – namenjeni socijalno ugroženima, mladim bračnim parovima i raseljenim licima – daju dobro situiranim pojedincima , neko mora da se pozove na odgovornost.

ZAČARANI KRUG
Trebalo bi preispitati ko se i kako zapošljava, ko i zašto otpušta sa posla. Zar bi predsednik države treblo da rešava naobičnije probleme ljudi, a toliko je drugih koji njima treba da se bave jer im je to u opisu posla.

Mogao je Vučić pet dana bez prekida da priča sa narodom i opet ne bi čuo svu muku Srba sa Kosova. To su problemi nasleđeni od predhodnih vlasti i niko da krene da ih rešava, jer se sve vrti ukrug. Dovoljno je da pojedinci “prelete“ iz jedne partije u drugu i odmah sedaju u direktorsku fotelju neke od državnih institucija i nastavljaju da ne rade ništa, odnosno da rade samo za sopstvene interese. Za takvo stanje nije odgovorna Priština već Beograd, i zato stanje mora da se popravlja tamo gde država Srbija još uvek ima potpunu kontrolu, jer je situacija teška.

Svi su čuli kako Vučić kaže da iz kafane dovedu Srđana Popovića ,predsednika opštine Gračanica, da ga pita koliko stanova ima. Nije bio u kafani, ali nije ni u sali. Niko od lokalnih političara nije bio u sali.

Nedavno su predstavnici Srpske liste u parlamentu ,,države Kosovo“ odali počast preminulom haškom osuđeniku Haradinu Balji. Pravdaju se da su im isključili prevod pa nisu razumeli. Hoće li tako izgubljeni u prevodu da glasaju za neke mnogo važnije stvari?

Ljudi koji nas predstavljaju su naša rak rana. Njima smo gurnuti u ruke, i to je strašno. Ako je u interesu države Srbije da na Kosovu i Metohiji Srba bude, onda odatle treba početi. Kada bi pravi ljudi bili na pravim mestima, onda ne bi bilo potrebe da predsednik obezbeđuje traktore, živinu i stoku.

Na kraju ću ponoviti da je svaka pomoć Srbima na Kosovu i Metohiji dobro došla ,ali, ako poziva na odgovornost nema, onda se nameću pitanja: Da li je ovo bio kampanjski posao? Ko će pažnju posvetiti onima koji do sale iz ovog ili onog razloga nisu mogli, a pritiska ih mnogo veća muka i nepravda od svih koje su se one večeri čule?

Kolumna, Politika
Pratite nas na YouTube-u