Mentalna „kula od karata“

Jedina prepreka zlu, oličenom u vlasti u senci najmoćnije države današnjice, ostaje moral američke, ali i svake druge nacije

„Čovek koji ništa ne čita bolje je obrzovan od onoga koji čita samo novine… Oni koji žele da ostanu u neznanju i slobodni, žele ono što nikad nije bilo i nikad neće biti.“
Tomas Džeferson

Centralna obaveštajna agencija SAD (CIA) 1950-ih godina je pokrenula tajnu operaciju pod nazivom „Ptica rugalica“ (Mockingbird) sa ciljem da organizuje uticaj na javno informisanje. Prema deklasifikovanim dokumentima, operacija se sastojala od toga da se angažuju vodeći američki novinari i obrazuje mreža za promociju gledišta CIA, kao i da se kao fasade finansiraju studentske i kulturne organizacije i časopisi. Kako se operacija razvijala, počela je da biva sredstvo uticaja na strane medije i političke kampanje, paralelno sa delovanjem drugih organizacionih jedinica CIA. Kuriozit ove operacije, sa aspekta Srbije, predstavlja to da ju je, nakon što je jedan od njenih inicijatora Alen Dals postao direktor te agencije, vodio Frenk Vizner, otac Frenka Viznera koji je bio izaslanik SAD o statusu Kosova u tzv. Međunarodnoj kontakt trojci.

Informaciono doba je produbilo mogućnosti uticaja u jevnom prostoru. Početkom 21. veka, tehnološke kompanije razvijaju planove o načinima prikupljanja podataka o opredeljenjima korisnika za životne stilove, radi pravljenja onlajn psiholoških profila, u cilju širenja mogućnosti nadzora i invazivnih tehnika reklamiranja i rudarenja za podacima, na osnovu predviđanja ličnih afiniteta korisnika. Tako je, na primer, Google imao plan da mikrofone ugrađene u uređaje koristi za ostvarivanje uvida u zvukove u pozadini i reklamiranje usmerava prema sklonostima. Danas, Google Home i druge aplikacije “kućne pomoći” Apple-a i Amazon-a imaju tu mogućnost. Nije, stoga, iznenađujuće da se ove kompanije aktivno uključuju i u političke kampanje.

Navedeno predstavlja zastrašujuću ilustraciju kontrole kojoj smo izloženi u našim svakodnevnim životima, a ujedno otvara i šira pitanja. Koliko otuđena od stvarnosti može da postane politika kojoj ovo vodi, ukazuje najava britanske premijerke Tereze Mej da će „u interesu nacionalne bezbednosti“ obrazovati poseban tim za nadzor komentara na internetu (u Britaniji se zbog komentara na mreži godišnje uhapsi 3.300 lica), dok se istovremeno u državu kojoj je premijer vraća stotine obučenih džihadista, kao slobodni ljudi, bez nadzora. Sličan je trend i u većini država EU.

SISTEMSKO PLASIRANjE INFORMACIJA
Oblikovanje javne svesti i plasiranje diskursa u samim SAD je dovelo do toga da je, danas, veliki deo spoljnopolitičkih neuspeha ove države posledica neprepoznavanja uspeha. Američki poreski obveznici bivaju ceđeni upornim nastojanjima svoje vlasti da nameće nemoguću predstavu „pobede“. Kada cilj postane stvaranje ili preoblikovanje nacija gde za to ne postoje uslovi, pobeda nije ni moguća, ali zato ulaganja bivaju sve veća. Neoliberalna elita, još više od neokonzervativne (koju je za Obaminog mandata potpuno podčinila), ispoljava se bez osećaja za postupnost i nijanse u ostvarivanju ciljeva, već očekuje bezuslovno i potpuno potčinjavanje i, kako smo se na svojoj koži uverili, nevoljna je i nesposobna da prihvati bilo kakav drugi oblik „pobede“ kao zadovoljavajuće ostvarenje cilja. Ovakav pristup vremenom je podrio vrednosni koncept pravednog, u vojnoj i, generalno, u spoljnopolitičkoj doktrini.

Kad se radi o plasiranju diskursa u javni prostor, obaveštajni establišment SAD je tokom mandata Bila Klintona odustao od prikrivenog delovanja, kako bi po pravilima struke trebalo da rade. Tokom bombardovanja Srbije 1999. godine, na primer, u centrali navodno privatne medijske kompanije CNN u Atlanti bila je stacionirana grupa iz jedinice za psihološke operacije iz Fort Braga u Severnoj Karolini. Još otvorenije u funkciji oblikovanja mnjenja, kako se ispostavilo često i dezinformacijama, mejnstrim medijske kuće su delovale u periodu administracije Džordža Buša u takozvanom ratu protiv terorizma.

Poruke koje se ovako plasiraju šire se do ljudi preko lokalnih medija, nevladinih organizacija i naučnih radnika i tako se okupira javni prostor. Svrha mejnstrim medija u plasiranju poruka i diskursa na netransparentan način jeste da budu multiplikator snage poruke. Praktično, oni su surogati koji isporučuju poruke i fingiraju neposrednu spoznaju istine. Taj proces je danas došao u fazu da bivši rukovodioci američkih obaveštajnih službi postaju neposredno komentatori za vodeće globalne medije, a vrhunac je takav profesionalni angažman Džona Brenana i Džejmsa Klapera, doskorašnjih čelnika CIA i nacionalnog obaveštajnog sistema. Problem se tako usložnjava zbog činjenice da američki privatni globalistički mediji postaju paradržavni, na potpuno netransparentan način. Oni, zbog toga, više nisu u funkciji informisanja javnosti, već neposrednog oblikovanja globalnog javnog mnjenja.

Informaciono doba multipliciralo je kapacitete oblikovanja individualne svesti. Naime, danas je moguće organizovano korišćenje globalnih provajdera internet usluga (koji listom imaju sporazume sa američkim agencijama) za prikupljanje metapodataka i na taj način provera uticaja koji se vrši preko medija. Fanatično insistiranje američkih i britanskih neoliberala na opravdanju za svoje izborne poraze u navodno organizovanoj Tviter i Fejsbuk kampanji Rusije, za šta ne uspevaju da nađu konkretne dokaze, potvrđuje da su svesni domašaja ovakvih metoda.

Da li su lokalni mediji i nevladine organizacije koji šire ovakve poruke svesni pozadine, ili se samo ponašaju oportuno, individualno je pitanje. Ono što je problem je paradoks da je javni prostor privatizovan, a logika kapitala potiskuje potrebu traganja za vestima, što medijski prostor izlaže uticaju onih koji mogu da dostavljaju informacije. Tako, na primer, čitav svet je verovao da je Irak imao oružje za masovno uništenje, samo zato što je sprovedena kampanja koja je tako nešto tvrdila, uprkos tome što se ispostavilo da ova informacija nije tačna. O tome kakva sve predubeđenja postoje za Srbiju i Srbe, bez ikakve činjenične podloge i uprkos tome da su Srbi i Srbija najveće žrtve raspada bivše SFRJ, ne treba posebno podsećati.

Razvoj događaja u SAD, nakon izbora predsednika izvan neoliberalnog establišmenta, omogućio je da se naslute razmere otuđenosti tamošnjeg establišmenta koji je krojio globalnu politiku i uticao na oblikovanje politika u državama širom sveta. Administracija Baraka Obame, koja je negovala retoriku o ljudskim pravima, demokratiji i vladavini prava, a ispostavila se povezana sa zavereničkim obaveštajnim establišmentom, nije sprovela postupke zbog primene mučenja i nezakonitih zadržavanja na svojoj teritoriji, iako su bili besciljni jer tako dobijena priznanja nisu mogla biti korišćena na sudu. Ali zato su proganjali dojavljivače, poput Edvarda Snoudena i mnogih savesnih pripadnika obaveštajnih agencija, o nezakonitom delovanju odmetnutih delova obaveštajnog establišmenta. Sličan primer nezakonitosti su likvidacije dronovima, bez utvrđene krivice i odluke suda, već samo na osnovu obaveštajnih podataka.

Američki „očevi osnivači“ često se citiraju, s razlogom. Njihove procene izazovima za demokratiju ostale su aktuelne za sprečavanje vladavine izvan zakona (tiranije). Jedna od njih bila je i obazrivost u pogledu institucije stajaće vojske. Oni su, između ostalog, rezonovali da je pravedan rat nužno odbrambeni i da ih, kao takve, po pravilu vojuju narodne milicije. Ako se vodi rat koji nije odbrambeni podrivaju se pravni i moralni temelji nacije. Danas, Pentagon je angažovan u oko 100 država i ispoljava nezajažljivost za finansijama i daljim angažovanjem. Kako nema večne okupacije, racio te nezajažljivosti po logici stvari nisu interesi nacije.

Obaveštajni model razvijen u neoliberalnom globalizmu, čini se, počiva na špijuniranju građana. Logika vladavine prava nalaže da primenu mera nadzora građana mora odobriti sud. Sekuritizacija što šireg kruga tema, kao poluga neoliberalnog totalitarizma, ne trpi kontrolu. Tako je – uprkos tome što je od 1979. do 2013. od 35.000 predloga sud odbio samo 12 predloga za primenu mera – obrazovan poseban tajni sud koji bi trebalo da odobrava mere prema obaveštajno indikativnim licima.

Treba imati u vidu da su još početkom 70-ih godina 20. veka dve kongresne komisije (Čerčova i Spajkova) utvrdile zloupotrebe CIA operativnim radom u zemlji. Upravo ova novotarija u pravosudnom sistemu odobrila je FBI-u da nadzire opozicionog kandidata i njemu bliska lica na osnovu fabrikovanja insinuacija, za račun kandidata establišmenta. Šire posmatrano, konačno je otvoreno pitanje opravdanosti raznih posebnih, specijalnih i slično pompezno nazvanih tela koja bi, izvan redovnog sistema uprave, trebalo da se bave pitanjima od javnog interesa u zatvorenim krugovima.

Na tajnim kanalima i narativima izgrađen je savez između vlasti u senci i medija, kao i duboke države, kao interesna sfere uspostavljena oko dominantnog izvora kapitala. Ovaj savez, kako se vidi na primeru SAD, danas, praktično predstavlja četvrtu granu vlasti, po čemu u značajnoj meri podseća na partijsku organizaciju u bivšoj SFRJ (tzv. „sedma republika“ SFRJ).

Ono što je neoliberalni globalizam uradio širom sveta, od razaranja država, siromašenja građana, privatizacije javne imovine i drugog, teško bi, uprkos propagandi, bilo lako prihvaćeno. U podlozi ovih procesa, koji redovno završavaju na štetu najširih slojeva, uvek je mobilizacija javnosti. Pojednostavljeno gledano, logika je da se napravi „rat“ (borba protiv nečega kao „neprijateljskog“) i dođe u poziciju da su skoro sva sredstva dopuštena i zakoni prestaju da budu prepreka.

Na američkom primeru vidimo da je uvek je tu uključen isti politički kadar, poput Džona Mekejna, kao politički frontmeni, a procesima upravljaju šefovi tajnih službi. Tako je u slučaju organizovanja napada na predsednika Trampa, za neposredni objekat interesovanja FBI bio označen član njegovog tima, Karter Pejdž, kao neprijateljski agent, iako je prethodno radio za FBI prema Rusiji i od 2013. do 2016. godine bio svedok tužiocima Pritu Brahari i Filu Brauderu u sudskom postupku za špijunažu. Dovoljno je bilo da se nametne diskurs o „ruskoj pretnji“ da se pitanje dokaza i osnova nije postavljalo ni pred tajnim sudom, ni u javnosti.

Za obične građane širom sveta, koji se drže u ubeđenju kako je neoliberalni koncept evolutivni napredak, rezultat ovog komplota je raširena praksa da se kao prihvatljivo nameće da se žrtvuju slobode, finansije i vladavina prava za navodnu bezbednost. Problem je, međutim, to da ako se sve sekuritizuje i prepusti tajnosti, onda se sve svodi na silu, što uvodi rizik nekontrolisanog nasilja kao alternativi primeni pojedinačnih akata prinude.

ELITIZAM BUDžETSKIH JASTREBOVA
U funkciji prijemčivosti mehanizma, u kome se javni diskurs gradi tako što mediji dobijaju ključne tačke od tajnih službi, a hijerarhija počiva na duboko ugrađenom „plemstvu“, deluju industrija zabave i naučno-obrazovne institucije. Tako se javni prostor pretvara u prostor nametanja paralelne stvarnosti i moralne hipokrizije, u interesu vladajuće elite u neoliberalnom okruženju. Principijelna bahatost neoliberalnog establišmeta, koja se u javnom prostoru prikriva i racionalizuje, počinje u centru moći globalističke neoliberalne elite. Ranjivost tog mehanizma proističe iz neophodnosti da se permanentno prikriva otuđenost i kontradiktornost odluka.

Primer otuđenosti je kada, u jeku rasprave o potrebi da se budžetski rashodi smanje, američki državni sekretar Reks Tilerson odobri 600.000 dolara za kampanju edukacije o rodnoj ravnopravnosti u Keniji. Ne ulazeći u racionalnost ove kampanje, valja imati na umu da je rodna ravnopravnost jedna od ključnih temata globalne neoliberalne kampanje, a da izdvajanje odobrava jedini iz administracije Donalda Trampa koji ostaje pri „ruskoj zaveri“. Ukoliko se ima na umu da je priča o „ruskom uticaju“ potekla iz obaveštajnih krugova, to je po logici stvari moralo biti dostupno vrhu Državnog sekretarijata (ministarstva spoljnih poslova). Umesto da se pozabavi mrežom u svom resoru koji je iza bivše državne sekretarke zaostao u funkciji vlasti u senci, Tilerson, bivši naftaš, odobrava kampanju koja, ne samo da ne odražava stav javnosti u pogledu trošenju budžeta, već idu u prilog proskribovanoj spoljnoj politici, koja je koristila naftaške (bankarske) poluge.

Primer kontradiktornosti je faktički komunizam za najbogatije u nečemu što se naziva lešinarski kapitalizam (vulture capitalism), koji je preko niza globalističkih mehanizama etabliran kao normativ. Bitna odlika lešinarskog kapitalizma, u uslovima moći vlasti u senci i duboke države je bliskost centrima moći, odnosno tzv. „burazerstvo“ (crony). Primer burazerskog kapitalizma je poslovanje Ilona Maska („Tesla“). U Honkongu njegova proizvodnja vozila imala je subvencije države, koje su umanjivale cenu za 80 odsto, a kada su zbog male prodaje subvencije obustavljene, zapretio je da će obustaviti prodaju kola.

Mask (na slici ispod) je i u SAD dobijao, kroz vladine ugovore, četiri milijarde dolara subvencija, da bi raketa koju je lansirao za Mars promašila celu planetu, a vozila su neupravljiva jer teške baterije narušavaju balans Lotusove šasije. Sličan je i primer Džefa Bezosa (Amazon), koji dnevno pravi milijarde, a radnike tera da rade bez sna, stalnim evaluacijama i težnjom da ih eksploatiše kao robote-robove. Privatni giganti koji su posle kraha finansijskog sistema 2007 dobili subvencije navodno liberalne države da opstanu u auto industriji, GM i Ford, danas se bave rudarenjem podataka i ulažu u veštačku inteligenciju, jer je očito da nadzor podataka iz umrežnih kola interesantan za dobijanje državnih ugovora.

Odgovornost za racionalizaciju tih anomalija je i na obrazovanju. Intelektualni sloj u formiranju, kao društveni stub, oblikuje se bez kritičkog mišljenja i postaje podložan simboličkoj komunikaciji i medijima. Forsiranjem podložnosti grupnom mišljenju formira se potencijal za „društveno mišljenje“ i, shodno tome, oblikuju oportunisti, kojima je lako manipulisati.

Iz ugla duboke države, kojoj se za razliku od vlasti u senci ne može osporiti osnovanost bitnih interesa za naciju, rezultat su velika ulaganja koja ne daju kvalitetne rezultate, poput sve češćih primera preskupih projekata aviona i brodova koji nisu u skladu sa zahtevima eksploatacije. Umesto sankcija za rasipanje biliona dolara, projekti se nastavljaju uz apologetiku u javnom prostoru, a tehnokratskoj eliti odobravaju se dodatna sredstva. Globalistička neoliberalna elita nametnula je model predimenzioniranih projekata, zarad veće privatne dobiti o javnom trošku, širom sveta. Kulminacija ovog mehanizma je institucionalizacija privatno-javnog partnerstva, duboko logički sporne konstrukcije, koja omogućava da privatni kapital ostvaruje dobit sistemskim ulaganjem u javna dobra, odnosno njihovom privatizacijom.

Opšti rezultat je da američki budžet, ali – u skladu sa diktatom neoliberalnog establišmenta – i budžeti država širom sveta postaju način da se isisavaju pare za servisiranje otuđene birokratije i finansijske elite. Opsednutost neoliberala oporezivanjem dovela je do toga da ih nazivaju „budžetski jastrebovi“ (budget hawks). Nije, stoga, čudno da birokratije rastu značajno brže nego šta rastu prihodi stanovništva, kao ni to da javni poslovi ali i javna uprava postaju biznis. Tolerantnost stanovništva obezbeđuje se preko subvencija za potrebne nosioce apologetike i oblikovanje javnog prostora, u medijima, obrazovanju i industriji zabave. U tom kontekstu, svi koji su žrtve lešinarenja nazivaju se „gubitnici“.

Dan obračuna, sasvim izvesno, mora doći, ako ne pre, ono kad SAD unište svoju valutu. Tada će kejnsijanski princip (da je dug obaveza prema samom sebi i da ga država može ignorisati, odnosno da je inflacija pokazatelj razvoja, te iz toga izvedena praksa – oporezuj građane i rasipaj) – biti neodrživ. Nije, stoga, iznenađujuće to da je jedna od najvećih pretnji koju su artikulisali okupljeni u Davosu – zdrav razum običnog čoveka, odnosno kako oni to zovu populizam.

Ovakav scenario deluje nerealno, ali je „Kuća od karata“ ipak postala stvarnost. Takva stvarnost prepuna je simboličkih i netransparentnih mehanizama. Tako, na primer, Nacionalni molitveni doručak organizuje američka verska organizacija „Drugarstvo“ (The Fellowship, The Family, the International Foundation), čiji je proklamovani cilj da obezbedi drugarski forum za odlučioce da razmenjuju učenje Biblije, molitvene sastanke i verska iskustva. Na toj manifestaciji ne razgovara se o politici, a predsednik SAD je samo gost, ali se javnosti prikazuje kako je prisustvo ovom događaju politički reevantno.

U pozadini, međutim, „Drugarstvo“ je 2004. godine razobličeno i kao privatna interesna grupa koja se ne libi delovanja u senci. Ispostavilo se da je od organizacije Islamska američka agencija za pomoć (Islamic American Relief Agency), koja je bila na američkoj listi entiteta povezanih sa terorizmom, nezakonito primila sredstva, koja je, po priznanju njenog predsednika, prosledila republikanskom senatoru Marku Siljanderu (bivši ambasador SAD u UN, nekim čudom iz najkorumpiranije političke sredine u SAD, Čikaga, kao i Barak Obama) da lobira da se ova organizacija skine sa liste terorističkih.

Takav lanac netransparentnih veza konačno je eksponiran u „Klinton fondaciji“ (i „Klinton globalnoj inicijativi“), koja je doslovce naplaćivala dogovaranje sastanaka sa državnom sekretarkom, pod plaštom dobrotvorne organizacije, zbog čega je na udaru poreske službe SAD.

Otkiveno jeste, ali neoliberalni globalisti će teško odustati od borbe za poredak u kome mogu sistemski da lešinare stanovništvo i državu, i sopstvene i druge. Tako posmatrano, pokušaji vlasti u senci da nametne izbornog pobednika, zatim da svrgne izabranog predsednika, nešto što smo verovali da rade samo u drugim državama, eksponiraju da oni nisu, kako smo naivno verovali, loši, već inkarnacija zla. U političkom smislu problem je, čini se, to da se kontrola novca koristi da se, kroz kontrolu informacije i svesti, eliminiše svaki idejni pluralizam.

Šireći propagandu koju plasira odmetnuti obaveštajni establišment, mejnstrim mediji podstiču unutrašnje podele i urušavanje morala nacija, američke pre svih, a zatim i sledbenika. U tom kontekstu, nosioci koji su trenutno interesantni su nebitni, koliko je bitno ukloniti strukturu na kojoj počiva globalistički neoliberalni mehanizam. Darvinističku grabežljivost može da sputava samo etika samoograničenja, koja bi trebalo da je svojstvena hrišćanstvu.

Prevedevno u svakodnevicu, jedina prepreka zlu, oličenom u vlasti u senci najmoćnije države današnjice, ostaje moral američke, ali i svake druge nacije.

Svet
Pratite nas na YouTube-u