Ne volim epitete tipa ,,istorijska poseta“ ili ,,istorijski razgovori“. Najpre zato što bi svaka poseta i svako korišćenje prilike za razgovore između srpskih i hrvatskih zvaničnika morali da budu normlana pojava, te je svako predimenzioniranje takvih susreta i podizanje na nivo istorijskih apsolutno besmisleno. Ipak, epilozi razgovora između domaćina, Kolinde Grabar-Kitarović i Aleksandra Vučića kao gosta, zaista jesu istorijski.
Najpre zbog činjenice da smo konačno doživeli da se neki visoki hrvatski zvaničnik, a u ovom slučaju predsednik Hrvatske, izabran voljom naroda, drzne da dođe na neki srpski skup i da poruči okupljenim Srbima u „Lisinskom“ da su ravnopravni građani kao i svi ostali. Do sada je to u Hrvatskoj bilo nezamislivo, te je ovakav iskorak gospođe Kitarović, taman i da nije bio iskren, zaista istorijski.
Sa druge strane, po prvi put je neki predsednik Srbije otišao da razgovara sa unesrećenim Srbima i da na nivo najšire moguće javnosti podigne u fokus njihove probleme za koje je malo ko imao sluha, ali ujedno i da ih ohrabri da se u Hrvatskoj izbore za svoja prava i da očuvaju svoj identitet.
PORAZ EKSTREMISTA
Ono što je najveći benefit za obe strane i što je svakako istorijski jeste apsolutni poraz ekstremista, posebno u Hrvatskoj. Tamošnji demonstranti zaista su izgledali kao odbegli iz ludnice, te se prvi put dogodilo da se šira hrvatska javnost, inače žestoko uperena protiv Srba, istinski počela da se stidi svojih sunarodnika koji su po Zagrebu uz ustaške simbole arlaukali protiv Vučićeve posete.
No, kako svako gleda svoj interes, tako i autor ovog pisanija pokušava da sagleda benefite za srpsku stranu koje je Vučić ostvario, odnosno, fudbalskim rečnikom, doneo kao bodove sa gostovanja. Pored već pomenutog isticanja problema Srba, koji se sada čak ni u hrvatskoj krajnje konzervativnoj javnosti ne mogu nikako izbegavati, Hrvatska će morati da započne, makar deklarativno, sa iskorenjavanjem ustaštva iz svog društva.
Stičem utisak da je to uvidela i sama Kolinda Grabar-Kitarović, te da je za budućnost Hrvatske odlučila da igra na kartu mekšeg nacionalizma, bez ustaških simbola, što za Srbe svakako može da bude od koristi. Razlog je vrlo prost, a to su ekonomski problemi Hrvatske sa kojima će dodatno biti suočena jačanjem Srbije.
Kriza oko „Agrokora“ iz temelja je uzdrmala Hrvatsku i nema nikakve dileme da će, kada Srbija izgradi prugu prema Budimpešti, Hrvatska ostati slepo crevo, te je brže-bolje morala stići reakcija sa Pantovčaka da se rekonstruiše pruga Beograd-Zagreb, što Srbiji svakako ide u prilog, dok Hrvatska time hvata slamku spasa za svoju ekonomiju.
Ipak, da bi se to ostvarilo, Srbija se mora privoleti na bolje odnose, a bolji odnosi se mogu praviti jedino ako se sama Hrvatska suoči sa neviđenom diskriminacijom koju je do sada činila prema Srbima, ali i ako lagano krene u eliminaciju proustaškog uticaja na pravosuđe i društvo u celini.
ŠTA ĆE HRVATSKA MORATI DA URADI
U najmanju ruku, što se tiče odnosa prema Srbima, Hrvatska će morati da krene u proces apsolutnog vraćanja imovine koju je otela Srbima tokom rata, bez ikakve zadrške, jer svuda u civilizovanom svetu pravo svojine je neprikosnoveno.
Takođe, moraće da prestane sa primenom ili eventualnim novim donošenjem diskriminatorskih zakona prema Srbima, a posebno će morati da prekine sa čuvenim tajnim optužnicama. Naravno, neće sve ovo odjednom krenuti, ali je dobro da se tema otvorila, a na nama je da sada budemo uporni i to je Vučić odlično shvatio. Njima se dobro smrklo, a nama se otvorilo da nam pomalo svane.
Ono što takođe može da ide na našu vodenicu je činjenica da bi Srbi mogli da postanu veoma važan faktor za brojne odluke unutar Hrvatske, jer što je bolja njihova organizovanost, na kojoj će Srbija u ovakvim okolnostima svakako raditi, to su veće šanse za jačanje njihovog uticaja.
Otuda, Vučiću se mora čestiti na taktici koju je izabrao i na svemu što je stoički podneo tokom boravka u Zagrebu. Vratio se u Beograd kao neretko Crvena zvezda sa ,,Maksimira“ kada je donosila slatke bodove iz mečeva sa Dinamom.
No ovo je politika, a ne sport, a od nje zavisi život. Ni Srbi, ni Hrvati neće živeti srećno ako svoju sreću grade na tuđoj nesreći. Srbi su to odavno shvatili, a Hrvati su valjda na početku da to shvate. Kolindine najave vuku u tom pravcu, ali koga su zmije ujedale i guštera se plaši, te ćemo prve rezultate verovatno moći da sagledamo tek za koji mesec.
Autor je narodni poslanik i član Predsedništva Srpske napredne stranke
