O neophodnosti povratka političkoj filozofiji

Tek kada se politička filozofija i pravni poredak sretnu u jednoj tački možemo govoriti o rađanju državne ideje i vrhovnoj vlasti

Kad god su se ratovi u kojima živimo završavali, za svakim istorijskim primirjem sledio je čitav instrumentarijum sredstava koji su imali za cilj da ozakone ishod rata, pretvarajući trenutni ishod u trajno stanje. Puni koferi raznoraznih reformskih predloga vrlo brzo bi se nalazili na stolu poražene strane.

U istoriji sveta primetna je jedna konstanta. Prioritetna meta svakog osvajača predstavljao je zatečeni pravni poredak, sa svim svojim manama i vrlinama. Reformisani pravni poredak oduvek je prvorazredni cilj, budući da u sebi nosi vazda prisutni potencijal stalnog uticaja i vođenja poraženog društva u željenom pravcu ili držanja u stanju „benevolentne“ zavisnosti. U tom smislu potpuno su sporedni reformski zahvati koji se odnose na reformu privrede, finansijskog i bankarskog sektora, sistema odbrane, sistema obrazovanja. Zato jer je pravni poredak kao okvir u kome jedno društvo funkcioniše uvek podoban za nova ažuriranja. Područje na koji se može odnositi svaki „non-paper“.

Istorija je puna ovakvih primera. Jelinek je smatrao da pobednik ne samo što stiče moć da menja pravni poredak pobeđenog nego da on to i mora učiniti, bez obzira da li želi da pokorene oblasti prisajedini ili pak namerava da od stare države ili njenih osvojenih delova napravi novu državu. „U takvim slučajevima“, zaključuje ovaj teoretičar, „sila ide odista pre prava jer se jednim potezom pera može porušiti ceo postojeći pravni poredak i na njegovo mesto postaviti drugi“.

AUTHENTICA HABITA
U cilju dokazivanja dugotrajnosti ovog pristupa ilustrativan je još jedan primer iz istorije osvajanja koji je nekad davno opisivao Gibon, a Duzinas nas iznova podsetio: Kad je, čvrst u odluci da povrati sjaj Svetog rimskog carstva, posle mnogo muka konačno pokorio moćne lombardijske gradove, Fridrih I Barbarosa se susreo sa novom preprekom: izgrađenim sistemom lokalnih zakona i političkih institucija koji je otežavao integraciju novih teritorija u veliko carstvo.

Kako bi raspravio odnos između imperijalnog zakona i legalnih lokalnih običaja, nemački car je sazvao Narodnu skupštinu u Ronkalju na koju su, kao egzegete pravnih pravila, pozvana četiri eminentna pravnika – Bulgaro, Martino, Jakopo i Ugo di Porta Ravenjina. Bolonjski doktori prava, odgajani u imperijalističkom duhu Justinijanovog zakona, potrudili su se da izvuku listu regalia koja je favorizovala imperatora u odnosu na lokalne zakone. Svršetak priče zna ceo svet. Nagradu za ovakvo tumačenje predstavljao je dekret ,,Authentica Habita“ koji je kasnije usvojen kao Osnivački akt Bolonje, najstarijeg univerziteta u Evropi.

Prepoznavanje značaja očuvanja postojećeg pravnog poretka potvrđen je i sa nastankom savremenog međunarodnog prava. Naime, gotovo svi značajni akti međunarodnog humanitarnog prava (IV Ženevska konvencija, I dopunski Protokol uz Ženevsku konvenciju, Pravilnik o zakonima i običajima rata na kopnu i dr.) jasno stoje na stanovištu zaštite pravnog poretka ratujućih strana.

Sve ove činjenice jasno ukazuju da promena pravnog poretka predstavlja prastari izum, oružje svakog osvajača. Oružje koje se zasniva na potrebi prinudne političke unifikacije u okviru univerzalne države kao neizostavnom delu svake okupatorske agende. Ili, kako plastično pojašnjavaju Hart i Negri (na slici ispod) u svojoj „Imperiji“: „Premda se vladavina Imperije neprekidno kupa u krvi, koncept Imperije je uvek posvećen miru – večnom i univerzalnom miru izvan istorije… kroz vršenje savremene transformacije supranacionalnog prava, proces konstituisanja Imperije teži direktno ili indirektno da prodre u zakone nacionalnih država i na taj način supranacionalno pravo dobija snažnu dominaciju i nad domaćim pravom“.

Odnos geopolitičkih htenja i pravnih poredaka zemalja koje se nalaze kao prepreka na tom putu odavno je sveden na nivo sukoba. Štaviše, tako je oduvek. Ni pravni poredak Srbije nije izuzetak. Jednostavno, pretvoren je u žrtvu nastavka rata drugim sredstvima. I ovaj put (kao i toliko puta do sada) to se naziva reformom pravnog poretka. Ilustrativan primer je krivično-pravni sistem Srbije. Ovo iz razloga što su krivični postupak i krivično pravo oduvek predstavljani (često i doživljavani) kao svojevrsni domain reserve.

Najpre je ograničena zakonodavna aktivnost u vidu procesa uslovljavanja-usmeravanja, koje ima za cilj usaglašavanje novonastalog stanja sa praktičnim ciljevima. Ovaj proces praćen je po pravilu zabranom kritičke misli, jer i najpovršnija kritička misao blagovremeno shvata da se u suštini radi o konceptu prevrednovanja vrednosti. Ukidanje prava na autonomno i autohtono donošenje zakona je prvi iskorak iz postojećeg odnosa pravnog poretk i političke filozofije. Jer, kako Djurant kaže, „pravo na stvaranje zakona po definiciji je jedan od političkih elemenata civilizacije“.

Domaće krivično pravno zakonodavstvo je u proteklih dvadesetak godina novelirano insitutima kao što su sporazum o priznanju krivice, javnotužilačka istraga, preimućstvo načela procesne ekonomije u odnosu na načelo materijalne istine, težnja ka uvođenju jedinstvenog pojma učinioca krivičnog dela, načelo oportuniteta krivičnog gonjenja.

Ali krivično pravni sistem nije usamljeni primer naših integracijskih lutanja. Pojava je vidljiva i u drugim sektorima: privatni izvršitelji, javni beležnici, ukidanje lokalnih medija, ukidanje vojske uz paralelno jačanje privatnih obezbeđenja, prebacivanje „porodično pravnog sistema izricanja sankcija“ (prema predlogu novog Građanskog zakonika) na vansudske organe, ukidanje državnog sistema kontrole kvaliteta roba i usluga, medijacija i sl.

U tim ishodištima treba tražiti i najavljene promene ustava, koje se tako banalno svode na potrebu promene prevelikog broja poslanika ili učvršćivanje nezavisnosti sudstva. Iza tih razloga koji su svedeni na izgovor, nadiru decentralizacija, regionalizacija, privatizacija prirodnih bogatstva. Da li treba pomenuti odnos prema sveprisutnom Kosovu?

Pritom čuvena teza o stalnoj borbi za nezavisnost pravosuđa samo je smokvin list sa ciljem prikrivanja golotinje hegemonističkih nastojanja, koja su tu, pred svačijim vratima. Na širem polju, vidljiva je ne samo prevlast pravnog pozitivizma nad prirodno pravnim shvatanjima, do mere da je već jasan totalitaran kocnept novovekovnog pravnog pozitivizma.

Kada razmatramo ove pojave, polazimo od činjenice da se uvek radi o poraženom društvu. Tojnbi zaključuje da „najupadljiviji znak raspada jeste fenomen u kom civilizacija u raspadu kupuje odlaganje svoje propasti tako što se podvrgava prinudnoj političkoj unifikaciji u okviru univerzalne države“.

POVRATAK POLITIČKOJ FILOZOFIJI
Sveopšte iskustvo vodi nas jednom zaključku. Aktuelne tendencije sa kojima se suočava pravni poredak u Srbiji, koja dobija obrise jedne globalne disolucije pravnog poretka, mogu da se spreče jedino pozivanjem i povratkom na političku filozofiju. I to političku filozofiju kao deo sistema tradicije koji je uvek više ili manje u simbiozi sa pravnim pretkom. Odnosno, čim pravni poredak napusti principe suživota i sadejstva sa političkom filozofijom, pravni poredak pretvara se u slamku na vetru koja se povija pod naletima svih globalnih trendova, iza kojih po pravilu stoje tuđinski korbači.

Osnovni uticaj političke filozofije na pravni poredak ogleda se u kreiranju jednog okvira u kome deluje pravni poredak. Ali taj okvir predstavlja delovanja odozdo nagore, odnosno izraz jedne istorijske vertikale nastanka i delovanja društva kao organizovanog entiteta koji uspostavlja određeni pravni poredak.

Na tom mestu se rađaju i država i suverenitet. Kultura takođe izvire na ovom mestu. I to ne u antagonizmu sa pravnim poretkom, već upravo kao tačka na kojoj se maifestuje nematerijalni doprinos pravnom poretku. Zato su u „instrumentarijumu“ tako glasni zahtevi ka čistoj umetnosti i čistoj kulturi koji ne smeju imati bilo kakvog dodira sa politikom.

Politička filozofija se u odnosu na pravni poredak ne iscrpljuje u stalnom delovanju na pravni poredak, već više u jednoj „akciji prisustva„. Akcija prisustva ogleda se u delovanju koja treba da zatvori sve pravce mogućeg uticaja trenutnih ideologija i ideja koje svoju popularnost više duguju hegemonističkom položaju zemalja koje ih nameću nego iskustvenoj potrebi sa kojom je – i kada se svede na egzistencijalni uslov  – u stalnom sukobu. Brojna deprimirajuća iskustva iz prakse delovanja pravnog poretka koji je oslobođen političke filozofije potvrđuju ovu tezu i ujedno dokazuju da se pravni poredak pretvorio u svojevrsnu antitezu političke filozofije. Time i države.

Polazeći od činjenice da svaka društvenost ima svoje psihološke osnove, koje se otelotvoruju kroz sve sektore društva, svakako da i pravni poredak predstavlja otelotvorenje određenih pogleda na društvo kao oblik uređenja. Time svaki oblik državnog uređenja, svaka vlast (koja uključuje i određeni pravni poredak) proističe iz određenih psiholoških, socioloških i filozofskih pogleda.

Na ovom mestu ne bismo smeli izdvojiti ni religiozne osnove. Međutim, ni pojedinac, ni društvo ne mogu da egzistiraju samo na osnovu instinkta, čak i kada se taj instinkt pretvori u političku filozofiju. Ti zadaci se moraju i razumeti. U tome je mesto pravnog poretka. Da zaštiti i razume. Večiti odnos napretka i povratka.

Osnovna teza ovog stava je da pravni poredak ne može da postoji bez i mimo onih društvenih odnosa i pogleda koji su u krajnjem stvorili pravni poredak, pa kao takav ne može da postoji bez oslonca na ove temelje. Pritom ne treba zaboraviti da pravni poredak predstavlja „ono što jeste“, dok se politička filozofija javlja kao „ono što bi trebalo da bude“.

Pritom, politička filozofija se gotovo uvek javlja kao opredmećenje kolektivne dubine ljudskog duha. Pravni poredak predstavlja samo materijalizovani nastavak, tj. sredstvo realizacije političke filozofije. Tek kada se politička filozofija i pravni poredak sretnu u jednoj tački, po pravilu početnoj, možemo govoriti o rađanju državne ideje i vrhovnoj vlasti.

Pravni poredak koji ne priznaje bilo kakvu vezu sa drugim segmentom društva (koji je ishodio pravni poredak) osim vezu sa sopstvenom silom je aposlutna vlast po svojoj prirodi koja je kao takva ranjiva i podložna raznim promenama, gubeći mogućnost da zaštiti i društvo i sebe.

Kad pravni poredak ne objedinjuje u sebi elemente ispoljavanja vlasti koji bi bili u skladu sa političkom filozofijom onda nastaje uzurpatorsko objedinjavanje raznih grana vlasti koje proističu iz načela podele vlasti, koji svoje krajnje domete imaju u stvaranju „status in statu“ čime dolazimo na korak od društvene patologije u kome se pravni poredak i politička filozofija nalaze u stanju permanentnog sukoba. Naravno poslednji stadijum uvek je neki od „apsolutizama“.

I pravni poredak i politička filozofija svoje utemeljenje imaju u tradiciji shvaćenoj kao jedan transcedentni sistem vrednosti. Povratak političkoj filozofiji je suštinski povratak velikim temama, za koje nam se stalno servira da nemamo prava, ni kapaciteta. Zato se povratak političkoj filozofiji, kao neodvojivom delu pravnog sistema, nameće kao prvorazredni zadatak. Ujedno, to je prvi iskorak iz otpora, ka konačnom oslobođenju.

Politika
Pratite nas na YouTube-u