,,Minhen“ i pitanje opstanka transatlantskog saveza

U 2019. godini, NATO će proslaviti svoju sedamdesetu godišnjicu, ali odluke preduzete u narednih nekoliko godina odrediće da li će atlantsko savezništvo poživeti da proslavi svoj stoti rođendan

Oni sa iskustvom prisustvovanja prethodnim Minhenskim bezbednosnim konferencijama su opisali raspoloženje skupa iz 2018. terminima kao što je ,,rebunkerizacija“, ,,sklupčavanje“ i ,,iščekivanje neizvesnosti“. Tema koja se konstantno ponavljala tokom trodnevnog okupljanja je ona o liberalnom svetskom poretku pod pritiskom i pretnjom, uz istovremeni fokus na mogućnosti neposrednih buradi baruta poput napete situacije na Korejskom poluostrvu i verovatnoće konflikta između Irana i njegovih suseda – oba povezana sa pitanjima dubine i obima američkog povlačenja iz svetskih poslova.

Jedna briga je, međutim, to što je konferencija bila manje posvećena tome kako će svetski poredak, a sa njim i transatlantsko savezništvo, da evoluiraju i promene se u dolazećim godinama. Sastajući se na marginama Minhenske konferencije, Lojzak grupa se okupila kako bi razmotrila ovogodišnju konklavu i diskutovala o temama koje su ostale zanemarene a koje bi ipak mogle da imaju kritični uticaj na budućnost kohezije evro-atlantske zajednice.

SAMOPREISPITIVANjE SAD?
Mnogi od američkih učesnika, naročito iz kongresne delegacije, svojski su se potrudili da ubede prisutne u kontinuitet američke spoljne politike. Ono što je ostalo nedorečeno jeste da li bi Trampovu administraciju trebalo gledati kao privremenu smetnju u američkoj posvećenosti održavanju trenutnog međunarodnog poretka, ili su izbori iz 2016. godine u stvari bili simptom toga da se Amerika nalazi na tački na kojoj preispituje svoju preferiranu ulogu u svetu.

Jasno je da SAD ,,pregovaraju o novim uslovima američkog učešća u svetu“, ali nije toliko očigledno da li će Trampov odlazak sa političke scene zaustaviti ili poništiti ovaj proces. U kontrastu sa očekivanjima da će sredina mandata 2018. ili predsednički izbori 2020. godine postaviti temelje za ,,reset“ američke spoljne politike (što bi značilo da bi svi evropski i azijski partneri Amerike samo trebalo da ,,sačekaju konjicu“), moglo bi da se pokaže važnijim razmatranje dugoročnih trendova koji mogu da promene ulogu i obim američkog učešća u svetu.

Ovo znači mirenje sa činjenicom da će SAD, u doglednoj budućnosti, smanjivati svoje globalne bezbednosne i razvojne terete. Ono što će morati da bude predmet neprekidnog dijaloga je domet tog ,,rasterećenja“, kao i gde će i kada drugi partneri biti u stanju da preuzmu više odgovornosti – da funkcionišu komotnije u uslovima ,,strateške autonomije“, kako je jedan učesnik to rekao.

Dijalog je važan, jer dok SAD razmišljaju o tome gde i kada da smanje terete i odgovornosti, druge sile ne čekaju pasivno. A ipak smo i dalje ponekad zaslepljeni uobraziljom da je delovanje Amerike glavna pokretačka snaga. Pre nekoliko godina, na Minhenskom forumu i drugim takvim skupovima, postojala je prava zabrinutost i nervoza povodom implikacija američkog preorijentisanja na Pacifik.

Postoji mnogo manje diskusija o implikacijama tekućeg preorijentisanja Kine na Atlantik i tome kako njena strategija ,,Pojas i put“ stvara nove geopolitičke i geoekonomske realnosti u široj Evroaziji, što ima potencijal da promeni bezbednosne interese američkih partnera iz Evrope. Pitanja ,,Pojasa i puta“ se i dalje od strane većeg dela transatlantske bezbednosne zajednice posmatraju kao poslovna i investiciona, uz nedovoljno razumevanja za suptilnije implikacije koje prepravljanje mape ekonomske uvezanosti može da ima za nacionalne i bezbednosne interese zemalja.

VAŠINGTON MORA NAUČITI DA SARAĐUJE
Ovo pitanje je veoma bitno jer, iako je trenutno popularno fokusirati se na pojedine izazove evroatlantskom svetu (počevši od Rusije), dugoročna održivost transatlantske zajednice nacija zavisi u mnogome od njene sposobnosti da se suoči sa izazovom onoga što Danijel Hamilton i drugi nazivaju ,,isturena rezilijentnost“: što znači da NATO i EU moraju da razmišljaju u domenima sveukupnog ,,toka bezbednosti“, vodeći računa o jačanju slabih karika u lancu koji povezuje zapadna društva.

Iako je u Minhenu ove godine bilo dosta diskusije o magičnih dva odsto za odbrambene izdatke savezništva, pitanje kako i na šta se ovi novci troše je podjednako važno kao i količine dolara i evra koje su dodeljene. Za sada, izgleda da je veće trošenje umesto mudrijeg trošenja na dugi rok vodeći imperativ.

Sve ovo se svodi na finalno pitanje: evoluciju samog transatlantskog odnosa. SAD moraju da evoluiraju kako bi im bilo udobnije u partnerstvu parnjaka sa Nemačkom kao centralnim koordinatorom Evrope – naročito ukoliko u dolazećim godinama evropske države počnu da obnavljaju mnoge od sposobnosti koje su pustile da atrofiraju u posthladnoratovskoj eri. Mora postojati sveobuhvatni dijalog, fleksibilan i sposoban za uređivanje oblasti neslaganja između evropskih i američkih perspektiva, dok istovremeno čuva one oblasti komplementarnosti koje evroatlantskoj zajednici daju njenu dominantnu poziciju u svetskom poretku.

Istovremeno, Nemačka mora da postane naviknutija na to da koristi i primenjuje svoju značajnu ,,težinu“ u evropskim i svetskim pitanjima. Kako je jedan učesnik jezgrovito istakao, Nemačka mora da nauči da joj bude udobnije u poziciji moći, dok SAD moraju da nauče da rade sa partnerom.

Ove teme su samo naznačene u Minhenu ove godine. Nadajmo se da će konferencija sledeće godine uspeti da se pomeri dalje od kontinuirane fascinacije ličnošću predsednika Trampa i pogleda dalje u budućnost transatlantske zajednice. U 2019. godini, NATO će proslaviti svoju sedamdesetu godišnjicu – ali će odluke preduzete u narednih nekoliko godina odrediti da li će atlantsko savezništvo poživeti da proslavi svoj stoti rođendan.

 

Preveo VOJISLAV GAVRILOVIĆ

 

The National Interest

 

Nikolas K. Gvozdev je šef katedre Kapetan Džerom E. Levi za ekonomsku geografiju i nacionalnu bezbednost na Koledžu ratne mornarice SAD i dopisnik lista „The National Interest“

Svet
Pratite nas na YouTube-u