Uroš Nikolić: Slučaj Šuvaković i moralno-politička podobnost

Besmisleno je da se oni koji su najodgovorniji za potpunu rehabilitaciju SPS i njihov veliki povratak u igru – iskaljuju na pojedincima poput Šuvakovića

Ne razumem zašto se podigla tolika prašina u javnosti oko profesorskog statusa Uroša Šuvakovića na Beogradskom univerzitetu. Čovek je profesor, stručnjak, koji ima naučne reference – knjige, naučne radove, višedecenijsko iskustvo na tom polju. Čak i njegovi politički protivnici i neistomišljenici u Senatu BU su glasali za takav njegov status, jer kako kažu nisu imali kud, s obzirom da on ima reference, i da se prema tome glasa a ne prema nečijoj prošlosti, ličnosti ili političkim stavovima.

Nije Šuvaković bio neki nacista ili upravljač logora, pa da bez obzira na reference u demokratskoj Srbiji 21. veka bude nedopustivo da postane profesor i na Beogradskom univerzitetu, kao što je na nekim drugim fakultetima to već godinama i to na svim nivoima studija. Ne razumem da li ovi što se bune žele da u Srbiji vlada komunistički princip moralno-političke podobnosti? Ako uz reference mora da postoji i taj princip, ko je taj ko će da odredi šta je dopustivo, a šta nije, i kakve osobe i sa kakvim stavovima mogu da budu profesori, a koje ne mogu, bez obzira na znanje koje poseduju? Kakav je još dodatni uslov podobnosti pored naučnog neophodan da se ispuni? Tako se ide u ekstremnu subjektivnost i tome onda nema kraja, jer nema iole objektivnih kriterijuma – klizi se u ono što smo mislili da je odavno iza nas.

Ideološki i politički stavovi su nešto što spada u domen krajnje subjektivnog i ne može se nikada apsolutno dokazati ,,ko je u pravu’’ u takvim sporovima. Naučni radovi, monografije, knjige, znanje, čak i iz društveno-humanističkih nauka, koje su subjektivnije i manje egzaktne od pridrodnih, su ipak merljivi i mnogo objektivniji princip. Podigla se prašina oko čoveka, koji je ispunio formalne i stručne uslove da postane profesor Univerziteta u Beogradu, jer mu se prebira po prošlosti. Osim što je kao slobistički ,,hardlajner’’ verovatno simbol koji je trn u oku političkim protivnicima sa suprotnog spektra i koji ih iritira, teško je naći racionalniji razlog zbog čega je toliko sporan, da je mnogima nedopustivo da bude profesor. Čak i u njegovo vreme, on nije bio na nekoj značajnoj i jakoj poziciji da je odlučivao i mogao biti odgovoran za loše stvari iz tog vremena. Ali, opet postavlja se pitanje, ukoliko eventualno postoji nešto što ga inkriminiše, zašto nikada nije procesuiran?

Ukoliko postoji tako nešto konkretno, onda neka se prilože dokazi, pa neka prozvani eventualno odgovara za to za šta se optužuje. Ukoliko nema ničeg pravno spornog, i ako je on potpuno čist i slobodan građanin sa jednakim pravima kao i svi ostali, onda niko nema pravo da se buni što je postao profesor. Čak bi se kampanja protiv njegovog angažmana mogla nazvati hajkom u tom slučaju.

Ono na šta verovatno tipuju protivnici njegovog angažmana, jeste to da je on moralno-politički nepodoban i da iako nema nikakvih krivičnih dela i formalnih prepreka da bude profesor – po njihovom tumačenju je sa moralne strane to nedopustivo. Naravno da svako ima pravo na svoj stav o nekom, ali ako se zanemaruju stručne reference i kvalifikacije, a uvode takva merila – onda bi svako na onog sa kim ne deli mišljenja mogao da uperi prst i da kaže – možda on i jeste stručan i eventualno dobar profesor, ali je zbog prošlosti, politike, nekih stavova i sl. nedopustivo da predaje deci! Takav princip je opasan, jer bi potpuno degradirao nauku, s obzirom da bi se izgubio kompas i da bi svako po nekom svom nahođenju mogao da tumači ko je podoban da predaje deci, a ko nije. Ja sam npr. čuo da profesor Žarko Korać, sa kojim se apsolutno ni u čemu politički ne slažem, poseduje zavidno znanje i da je (bio) veoma korektan kao profesor. Verujem da je tako.

E sad, ako bi neko primenio jednake političke i moralno-podobne aršine, mogao bi da se zapita za Koraća, bez obzira na njegova znanja i reference , da li je bilo nedopustivo da on predaje deci na fakultetu zbog svojih političkih stavova, političkog i funkcionerskog angažmana i celokupne uloge u političkom životu Srbije –koju je imao u prošlosti i sada kao opozicionar. Možemo da ga tumačimo i kao ekstremistu, jer je daleko od centriste i pripada jednom minornom, ali ekstremnom krajnjem polu srpske politike. Možemo da tumačimo da je sramota Beogradskog univerziteta neko ko ima takve stavove o Kosovu, Republici Srpskoj, nacionalnim i državnim interesima, Crkvi. Je l’ vidite gde bi nas doveo takav princip i tumačenje – do toga da profesore i stručnjake merimo politički, a ne po onome što znaju iz oblasti koju predaju? Mnogima je sporan Šuvaković, ali verujem da bi mnogima i te kako u tom ključu bio sporan i Korać. Licemerje je reći da je to neuporedivo.

Da apsurd bude veći, lustracija u Srbiji nikada nije zaživela, SPS se jako brzo oporavila i već 2004. podržala manjinsku vladu, a od 2008. je konstantno važan šraf u vlasti. Ruku na srce, lustracija na način na koji je vide neki ekstremniji zlonamernici – gde u Srbiji devedesetih vide pandan nacizmu, pa se u tom smislu tražio potpuni otklon i lustracija, i jeste suluda. Srbija devedesetih ipak nije bila nacistička Nemačka, kao što Srebrenica nije bila novi Holokaust i genocid i Srbija nije bila zemlja kriva za sva zla koja su se dešavala – kao što je zamišljaju i predstavljaju oni koji su lustraciju predlagali na radikalan način- ne u smislu otklona od onih koji su se ogrešili o zakon tog vremena, već otklona od svih koji su podržavali tadašnju politiku i zabranu stavova koji imaju iole razumevanja za to.

Bojim se da je među takvima mnogo onih koji brkaju lončiće i koji tadašnjoj vlasti, osim onog za šta je bila kriva, pripisuju i ono za šta nije, a sve u cilju opravdavanja i relativizacije spoljnih faktora koji su dobrano kumovali našoj nesreći u tom periodu. Uostalom, gde bi bila granica lustracije i zašto bi se to odnosilo samo na devededesete, a ne na period od 1944.-45. i celokupni Savez komunista? Ali, avaj, nisu ludi novopečeni građanisti, liberali ili vojvođanski autonomaši i separatisti da predlože tako neku širu lustraciju, jer kako bi lustrirali sami sebe?

Najviše je SPS vratila u život upravo Demokratska stranka i sateliti i taj tzv. prozapadni deo Srbije, uz pomoć stranaca koji su tada zdušno navijali za tzv. istorijsko pomirenje i crveno-žutu koaliciju. Besmisleno je da se oni koji su najodgovorniji za potpunu rehabilitaciju SPS i njihov veliki povratak u igru –iskaljuju na pojedincima poput Šuvakovića. Danas nije ni 2000. ni 2008, 2012. već 2018, i ako već do sada konkretno i pravno niste nekome ništa pronašli što bi ga diskreditovalo, potpuno je deplasirano raditi to sada u 2018. godini –vršiti kampanju protiv nekoga i uvoditi princip moralno-političke podobnosti ili ponovnog verbalnog delikta kao iz najgoreg komunističkog vremena. Ironija je da se veoma komunistički, ili komunjarski, ponašaju oni, koji se bune protiv profesure ubeđenog komuniste Šuvakovića. Kao što je verovatno ironija i to da ga ja, koji sam po ubeđenju tvrdi antikomunista, branim i ukazujem na suludost ovakvih osporavanja njegovog dobijanja profesorskog statusa.

 

Autor Uroš Nikolić

 

Izvor Nacionalist, 26. februar 2018.

Preporučujemo
Pratite nas na YouTube-u