Latinka Perović: Jugoslavija pripada istoriji, ali njeni duhovi još žive (3. deo)

,,Proces konstituisanja južnoslovenskih naroda kao modernih nacija je pokazao veliku žilavost“

Jugoslavija pripada istoriji, kaže istoričarka Latinka Perović u završnom delu intervjua, ali je sadašnji termin regija „anemičan, geografskog je karaktera i nema neku socijalnu i kulturnu sadržinu“.

Zemlje naslednice bivše Jugoslavije se suočavaju sa istim problemima, sa nacionalizmom kao dominantnom ideologijom, koji se pokazao kao jedina održiva tradicija na Balkanu. Perović ističe da u takvoj situaciji nema istinskog pomirenja zbog odsustva poverenja.

Dakle, Titova najveća „greška“, kako kaže Sabrina Ramet, bila je što je umro. Smrt jednog autoritarnog lidera nije iskorišćena kao prilika za reforme, nego su izbile na površinu aveti nacionalizma i prošlosti sa parolama i teorijama u Srbiji da je Titova politika bila „slaba Srbija – jaka Jugoslavija“, da je Srbija žrtvovala svoju državnost, pojavljuje se Memorandum Srpske akademije nauka i umetnosti, kao novi nacionalistički program. S druge strane, u Hrvatskoj i Sloveniji se tvrdilo da je Jugoslavija „veštačka tvorevina“.

Sveukupno, 1980-ih godina se pokazalo da je nacionalizam – koji je provejavao sve vreme u određenim formama, čak i u vreme socijalističke Jugoslavije – jedina održiva, žilava i efikasna ideologija.

Da li sve što se desilo sa raspadom Jugoslavije i ratom u mnogo čemu bilo predodređeno procesima od samog nastanka prve Jugoslavije ili je moglo da bude i drugačije?
— Nacionalizam je bio istorijski utemeljen. Slobodan Jovanović taj prelaz iz 19. u 20. vek opisuje kao stanje u kome je nacionalizam jedina tradicija. Nema socijalne i parlamentarne tradicije.

Ostale su, naravno, te podele koje su proizašle i manifestovale se u Drugom svetskom ratu. No, ti problem su na neki način ukroćeni – mnogo više nego razrešeni. Mislim da su unutar komunističkog pokreta uklonjene one struje koje su težile sporazumu i racionalnom rešenju, tako da je došlo do kraha jednog kulturno – civilizacijskog projekta.

Izvinite, govorimo o političkim elitama, ali zašto se to reflektovalo i na intelektualne elite koje su kreirale, na primer, osporavani program Srpske akademije nauka i umetnosti, koji se smatra tempiranom bombom i uzročnikom mnogih kasnijih zbivanja, ili slovenački nacionalni program koji je objavljen u časopisu Nova revija? Zašto se svi nacionalistički programi najpre artikulišu u intelektualnim krugovima?
— Postoji vrlo uska granica između političkih i intelektualnih elita. Ako govorimo o toj generaciji koja je pripadala komunističkom pokretu uoči Drugog svetskog rata, koja je vodila i dobila taj rat, vrlo je mala razlika između političke i intelektualne elite.

Neku simbiozu je ostvarila Srpska akademija nauka. Taj Memorandum je prihvaćen kao nacionalni program jer je Akademija imala veliki autoritet što joj je omogućilo široku podršku u društvu.

Drugi su to primili kao najavu rata, pogotovo kad je Memorandum sa dolaskom Slobodana Miloševića na vlast, koji je percipiran kao vođa srpskog naroda, dobio i političku legitimaciju, započevši rat sa iluzijom da će možda kratko trajati, da neće ostaviti takvu pustoš.

Time se objašnjava ne toliko odgovornost, koliko situacija u kojoj smo se danas našli kao društvo sa vrlo starim stanovništvom, u kome mladi ne vide perspektivu.

Da li se raspad Jugoslavije može objasniti i njenim neuspehom da se konstituiše kao politička zajednica, naravno, demokratska, kao neka vrsta moderne, inkluzivne nacionalne države, čiji identitet konceptualno i strukturalno nadilazi različite nacije koje su je sačinjavale?
— Pa, mislim da je taj proces konstituisanja južnoslovenskih naroda kao modernih nacija pokazao veliku žilavost…

Znači li to da je ideja jugoslovenstva bila iluzorna?
Kao državna ideja u smislu da ne zaustavlja proces nacionalne integracije koji vodi do stvaranja posebnih država – mislim da je to manje više jasno nakon njenog nestanka.

I, tako smo stigli smo gde smo stigli – 2018. godine. Problem je što se zemlja raspala u krvi i da nijedno pitanje i dalje nije rešeno. Procesi koji traju od razbijanja jugoslovenske države se nastavljaju. Nacionalizam koji je glavni uzročnik razbijanja Jugoslavije i dalje je dominantan, kako u odnosima između država regije tako i unutar svake od njih što se ogleda u stavu većinskog naspram manjinskih naroda. Da li je raspad Jugoslavije tragedija čije se najgore posledice, zapravo, još nisu u potpunosti pokazale?

— Ove posledice koje su se do sad ispoljile već su same po sebi duboko tragične: mislim na ljudske žrtve i materijalna razaranja. Rat je vrlo skupa stvar i jedan je od najdužih oružanih sukoba koji su ovde vođeni. Njega je pratila naša iskopčanost iz sveta i zatvorenost. To su teško nadoknadive posledice i mislim da tek kad putujete kroz bivšu Jugoslaviju, srećete se sa ljudima, razgovarate, slušate njihove lične sudbine, tek tada nazire ispod površine ta dubina ljudske tragike o kojoj govorite.

Šta je tu racionalno rešenje? Ove države su imale možda i jednu iluziju – koju je podstakao pad Berlinskog zida, nestanak Sovjetskog Saveza – o brzoj integraciji u Evropu. Pokazalo se da je to vrlo težak i neuverljiv proces, koji je u sukobu sa istorijskim tradicijama. Doduše, proklamovana su neka rešenja, koja su objašnjiva s obzirom na težinu situacije u kojoj su se našli narodi i pojedinci u zemljama bivše Jugoslavije, ali sva ta istorijska inercija, sva ta prošlost, kako su govorili Nemci, odbija da se preda.

Da li živimo u nekoj vrsti regresije? Mi smo sada svedoci neke vrste lamenta i žala – da su Jugoslaviju sanjali najbolji, a da su je srušili najgori, da je ona bila ozbiljna civilizacija, da je bila „Evropska unija u malom“ ili Evropska unija pre Evropske unije za naš prostor. Takođe, da sada živimo u nekoj vrsti anticivilizacije, da smo skupo platili sve ove države, da su nakon raspada Jugoslavije, koja je predstavljala ozbiljan međunardoni faktor, na njenom temelju nastale male države krhke demokratije, sa nacionalizmom kao jedinom artikulisanom ideologijom i smislom postojanja.

Dakle, da li mi, paradoksalno, bez obzira što su neke od ovih zemalja već u Evropskoj uniji, neke su na putu – u istorijskom smislu nazadujemo?

— Pa, mislim da su u toku različiti procesi. Vrlo je teško poništiti neke tekovine koje su ostvarene u toku života te jugoslovenske države, kao što su: industrijalizacija i privredni razvoj, obrazovanje i to na svim nivoima, napredak u kulturi i nauci podizanje zdravstvene kulture koja je uticala na produženje životnog veka i muškaraca i žena. Na kraju, ta veća otvorenost prema svetu. Bez obzira na sve nesporazume, razne monopole, teško je negirati napredak. Ali izvesna regresija u odnosu na to postoji, koja je prouzrokovana raspadom države i ratom, kao i dubokim nepoverenjem.

Ovde se govori o pomirenju, što je vrlo važno sa stanovišta vladajućih elita, kao interes naroda koji žele da žive u miru, ali mislim da je to nepoverenje još veoma duboko – sve su te države u fazi svog učvršćenja, neretko uz pomoć autoritarnog metoda vladanja i nasilja – uz strah da će se obnoviti ti sukobi. Sve dok žive te paradigme o potrebi da se mi brinemo o svakom svom podaniku, a ne da se ta društva razvijaju kao demokratska i građanska – taj će oprez postojati.

Tu deluju i druge snage kao što su crkve i spoljni činioci, tako da je to važan trenutak utoliko što se primičemo kraju tih iluzija. Istina, sporije tražimo odgovore na ta pitanja, sporije formulišemo alternative, ali smo prisiljeni da ih tražimo jer su promene u svetu vrlo velike i ako mi u njima ne budemo učestvovali, rizikujemo da ostanemo na margini.

Dve Jugoslavije su nestale, da li je sa njima umrla i ideja jugoslovenstva kao simbola za povezivanje i saradnju naroda na ovim prostorima, pogotovo što je to jedan od preduslova za članstvo u EU?

— Mislim da se ta ideja održava u raznim varijantama, možda i kroz jedan negativan odnos prema Jugoslaviji koji je do skora preovlađivao. Ipak, nešto se pomalo menja u ovom obeležavanju 100 godišnjice njenog postojanja, stvara se uravnoteženija slika o njoj u naučnom smislu. Međutim, mislim da ona sve više pripada istoriji i upravo ta činjenica omogućava kritičan razgovor i razmišljanje o njoj. Lično mislim da je taj termin region suviše….

…Pežorativan?
— Ne toliko pežorativan koliko je anemičan, geografskog je karaktera i nema neku socijalnu i kulturnu sadržinu.

Nema ideju?
— Nema ideju i, možda, ipak u toj nužnosti saradnje i mira, ne možemo zbog bezbednosti žrtvovati sve ove vrednosti. Naprotiv, one su uslov za bezbednost i odsustvo sukoba. No, takav pristup koji se tek pomalja, ne vidim da je precizno artikulisan i da široko motiviše ljude.

 

Prethodni deo intervjua možete pogledati OVDE.

 

Razgovarao Dragan Štavljanin

 

Izvor RSE, 02. mart 2018.

Preporučujemo
Pratite nas na YouTube-u