Liban kao bliskoistočna Bosna i Hercegovina

Premda su i dalje ekonomski i profesionalno daleko jači od muslimana, u širem geopolitičkom kontekstu opstanak libanskih hrišćana je pod znakom pitanja

Ako mislite da je Bosna i Hercegovina jedinstvena po nemogućnosti da čak i jedno naizgled tehničko pitanje poput popisa stanovništva odradi bez političkih sukoba koji traju skoro pet godina, možda će vas iznenaditi podatak da postoji jedna zemlja u kojoj je poslednji popis obavljen daleke 1932.godine, a termin i uslovi održavanja novog predstavljaju već decenijama nerešivo sporno pitanje.

Ako pak mislite da je trostrani četvorogodišnji rat u BiH bio jedinstveno zamršen, znajte da postoji zemlja pet puta manja i dvaput mnogoljudnija u kojoj je građanski rat trajao celih 15 godina uz učešće 22 verski, etnički i ideološki zasnovane oružane formacije.

„Hiljadama godina prostor Libanskog gorja na obali Sredozemnog mora ne miruje”, piše slikar Antoan Fadul o svojoj rodnoj zemlji, „ali posle svake invazije preživeli se dižu iz ruševina i grade svoju domovinu još lepšu nego što je bila pre invazije uljeza”. Posle dve sedmice u Libanu rekao bih da je Fadul samo delimično u pravu.

NEZADRŽIVA URBANIZACIJA
Obnovljeni centar Bejruta, kao i novoizgrađeni kvart uz obalu sa marinom izgledaju savršeno. Drugde preovlađuje utisak da je gradnja intenzivna ali haotična, bez nekog vidnog plana i bez mnogo obzira na estetiku ili prirodnu sredinu. Nestanci struje su svakodnevna pojava čak i u dobrostojećem mestu Nahr Ibrahim, desetak kilometara južno od Biblosa, gde sam rentirao stan sa terasom sa koje puca pogled na mediteransku pučinu. Netaknuta zelena brda odavde pa sve do Džunije, na pola puta do Bejruta — kojih se dobro sećam iz vremena svoje prve posete pre pune četiri decenije – sada su ruinirana naizgled nezadrživom urbanizacijom koja neodoljivo podseća na potez od Budve do Petrovca.

Saobraćaj je u poluzastoju najveći deo dana, a ujutru i popodne nemoguć. Vožnja po libanskim drumovima iziskuje jake živce i stalnu pažnju čak i od ovog veterana balkanskih, španskih i italijanskih drumova. Fadulovo pominjanje invazija uljeza kao izvora libanskih zala daleko je problematičnije. U proteklom stoleću – od kraja Velikog rata – jedini period strane vladavine bio je dvodecenijski francuski mandat (1920-1943). U kolektivnom sećanju mnogih Libanaca taj međuratni period je bio uzor dobro ustrojene, civilizovane vladavine, što dokazuje i ogroman uticaj francuskog jezika i kulture koji je još uvek prisutan.

Nasuprot tome, razorni žar koji je pretvorio Bejrut i druge gradove u ruševine od 1975. do 1990. godine nije bio uvezen spolja, iako su Palestinci bili neposredni okidač rata. Libanski građanski rat bio je plod netrpeljivosti i starih neraščišćenih računa među brojnim libanskim verskim zajednicama. Taj je rat bio do ludila zamršen, uz učešće dvadesetak oružanih formacija sa sopstvenom komandnom strukturom. Pritom su oba suseda Libana, Sirija i Izrael, izdašno pomagali svoje klijente na terenu.

Suštinski uzroci tog rata suštinski su uporedivi sa konfliktom u BiH. Ključni akteri, muslimani suniti (27 odsto) i šiiti (28 odsto), hrišćani katolici (maroniti i melkiti, 28 odsto) i pravoslavni (8 odsto), kao i pripadnici ezoterične sekte druza ponikle iz islama (6 odsto), koji nastanjuju teritoriju neznatno manju od Kosova i Metohije, ne dele osećaj pripadništva jednoj zajednici. Oni imaju bitno različita istorijska iskustva zasnovana na nekompatibilnim kulturnim, civilizacijskim i duhovnim uzorima.

Napomena: usled nepostojanja podataka zasnovanih na popisu, svi navedeni procenti zasnivaju se na merodavnim stručnim procenama, dok pripadnici raznih konfesija po pravilu imaju sklonost da uvećavaju sopstvenu brojnost i smanjuju brojnost drugih.

KAKO JE NASTAO MODERNI LIBAN
Liban je u svojim sadašnjim granicama nastao u vreme kolapsa Otomanskog carstva kao entitet koji su Francuzi stvorili sa namerom da hrišćanima pruži osećaj sigurnosti i pripadništva posle viševekovnog islamskog ugnjetavanja. Neposredno pre toga, u periodu 1915-1918, libanski hrišćani su užasno stradali od gladi koju je internom blokadom izazvala otomanska vlast, u isto vreme kada je sprovođen genocid nad Jermenima.

Stradalo je oko trista hiljada pretežno maronita tokom tri ratne godine, skoro polovina tadašnje hrišćanske populacije vilajeta Libanskog gorja. To je bio ubedljivo najteži demografski gubitak jedne etno-verske zajednice u Prvom svetskom ratu.

Prethodno, krajem HIH i početkom HH veka, stotine hiljada libanskih hrišćana se otisnulo u daleke krajeve sveta, pri čemu je Brazil bio omiljena destinacija. Multimilionska libanska dijaspora, ojačana stotinama hiljada većinom mladih Libanaca koji su se krajem HH veka iselili usled rata i njegovih posledica, sve do danas je ogromnom većinom hrišćanska, pretežno maronitska.

Za hrišćane je otomanski slom 1918. i dolazak Francuza, a potom njihova odluka da stvore libansku državu dve godine kasnije, predstavljao čin iskupljenja i oslobođenja. Kada je vlada u Parizu odlučila da proširi teritoriju libanskog vilajeta, dodavši mu plodnu dolinu Beka na istoku (pre svega radi obezbeđenja prehrane), kao i lučke gradove Tripoli na severu i Sidon i Tir na jugu, sa širom okolinom i kopnenim zaleđem, hrišćani su bili presrećni jer su i u tom „velikom Libanu” tada imali većinu.

Na duže staze, međutim, proširenje koje je izgledalo kao jačanje geopolitičkog položaja nove države pokazalo se kao ključni izvor njene slabosti. Pridodate oblasti su bile nastanjene pretežno muslimanima, koji nisu želeli takvo rešenje i nisu učestvovali u odlukama koje su do njega dovele. Pogotovo su suniti bili skloniji da pripadnu pretežno muslimanskoj Siriji, koja je tada takođe nastala kao novi entitet, takođe pod francuskim mandatom.

Tako je od samog početka posvećenost muslimana libanskom državnom projektu bila neizvesna. Oni su ga prihvatili samo pod pretpostavkom da je Liban prvo i pre svega arapska zemlja ne samo po jeziku već i po nacionalnoj pripadnosti. Ovo je za većinu hrišćana sporna tvrdnja, jer – iako govore arapski jezik – ne osećaju se Arapima ni u etničkom, ni u kulturnom smislu. Kako mi jedan bejrutski poznanik reče, „Irci su izgubili svoj gelski jezik i govore engleski, ali to ne znači da su postali Englezi”.

Po ovom stavu, prostor današnjeg Libana kontinuirano nastanjuju potomci Feničana i drugih nearapskih naroda još od antičkih vremena. Islamska invazija u sedmom veku, kao i potonja jezička arabizacija, ne znače da su potomci hrišćana izgubili svoj identitet ili svoju pripadnost mediteranskoj civilizaciji.

JEDINO PITANjE O KOM JE VEĆINA SAGLASNA
Odbacivanje arapske veze pogotovo godi pripadnicima hrišćanskih viših slojeva koji se diče feničanskim nasleđem jedne velike civilizacije, vrhunskog moreplovstva i trgovine. Snažno je prisutna težnja da se time stvori distanca u odnosu na nasilje, haos i fanatizam arapsko-muslimanskog zaleđa ka istoku. Naravno, ovakav stav muslimani odbacuju sa gnušanjem, a posebno suniti insistiraju na arapskom karakteru Libana ne samo u jezičkom već i u etničkom i kulturnom smislu.

Pritom demografska slika zemlje ostaje neizvesna. Na osnovu popisa iz 1932, kada su hrišćni imali apsolutnu većinu, nastao je tzv. Nacionalni pakt iz 1943, kada je Liban dobio nezavisnost od de Golovog guvernera. Po tom neformalnom ali još uvek važećem aranžmanu, predsednik republike – koji uživa znatna izvršna ovlašćenja – uvek je maronitski hrišćanin, predsednik vlade je musliman sunit, a predsednik parlamenta šiit.

Ključna mesta u svim državnim institucijama, poput oružanih snaga i policije, sudstva, centralne banke itd. takođe su raspoređena po konfesionalnom ključu. Ovo nije suštinski promenjeno ni sporazumom iz Taifa, kojim je 1990. okončan građanski rat, premda su mnogi muslimani imali kao jedan od ciljeva svoje borbe promenu distribucije moći.

To međutim ne znači da su hrišćani očuvali i trajno ojačali svoje pozicije. Njihovo odbijanje da se sprovede novi popis upravo je plod spoznaje da su usled većeg iseljavanja i manjeg prirodnog priraštaja izgubili jake pozicije od pre sedam decenija. Premda su i dalje ekonomski i profesionalno daleko jači od muslimana, u širem geopolitičkom kontekstu njihov opstanak je pod znakom pitanja.

Stoga ne iznenađuje činjenica da većina njih želi pobedu Bašara al Asada u susednoj Siriji. Alternativa Bašaru je tvrdi džihadistički režim, čega su svesni i mnogi suniti koji ne simpatišu alavitski režim u Damasku. Šiiti, naravno, listom podržavaju Bašara, a njihovi dobrovoljci iz redova Hezbolaha se bore rame uz rame sa sirijskim vladinim snagama protiv pobunjenika. Barem po tom jednom pitanju, većina Libanaca je saglasna.

Kao i Bosna i Hercegovina, Liban je već preko dve decenije po okončanju građanskog rata u stanju napetog mirovanja. Kao i u BiH, međutim, potencijal za novi konflikt vazda je prisutan i ukorenjen je u međusobnom nepoverenju i bitno različitom kulturnom i duhovnom nasleđu konstitutivnih etno-verskih zajednica.

Kao i u BiH, mir ipak opstaje jer u posleratnom periodu nije došlo do sveobuhvatnog pokušaja jedne od strana da bitno promeni ustavna i politička pravila igre u svoju korist. U oba slučaja, upravo je takav pokušaj bio okidač krvavog rata.

I napokon, u oba slučaja ostaje neizvesno da li će ključni akteri imati dovoljno mudrosti da se dugoročno uzdrže od ponavljanja iste greške.

 

Sveosrpskoj.com

Svet
Pratite nas na YouTube-u