Pevali su ljudi koje vode u smrt

Nemački ministar odbrane Ru­dolf Šar­ping je 1999, ci­ta­tom iz pri­po­vet­ke „Pi­smo iz 1920. go­di­ne”, po­ku­šao da oprav­da voj­no an­ga­žo­va­nje pro­tiv Sr­bi­je

Nemački ministar odbrane Rudolf Šarping, citatom iz Andrićeve pripovetke „Pismo iz 1920. godine”, pokušao je da opravda nemačko vojno angažovanje protiv Srbije

Po­sle obim­nog pr­vog to­ma de­la „Ivo An­drić, Kra­lje­vi­na Ju­go­sla­vi­ja i Tre­ći rajh 1939–1941” (Slu­žbe­ni gla­snik), Du­šan Gli­šo­vić je autor no­ve stu­di­je „Ivo An­drić. Isto­ri­ja i po­li­ti­ka”, ob­ja­vlje­ne kod istog iz­da­va­ča za ko­ju ka­že da pret­ho­di dru­gom to­mu po­me­nu­te stu­di­je. Upra­vo zbog to­ga što je An­drić ži­veo u vre­me oba svet­ska ra­ta, stva­ra­nja dve Ju­go­sla­vi­je, zbog to­ga što je po­zna­vao ve­li­ki broj po­li­tič­kih lič­no­sti, Du­šan Gli­šo­vić u ovom do­ku­men­to­va­nom is­tra­ži­va­nju do­ka­zu­je da je An­drić u svom knji­žev­nom de­lu re­a­go­vao na broj­na po­li­tič­ka zbi­va­nja.

Gli­šo­vić je van­red­ni pro­fe­sor na pred­me­tu Ne­mač­ka knji­žev­nost na Fi­lo­lo­škom fa­kul­te­tu Uni­ver­zi­te­ta u Be­o­gra­du. Po­što već me­se­ci­ma na ve­ću ovog fa­kul­te­ta ne­do­sta­je kvo­rum za iz­gla­sa­va­nje tač­ke „Ras­pi­si­va­nje kon­kur­sa za rad­no me­sto re­dov­nog pro­fe­so­ra za pred­met Ne­mač­ka knji­žev­nost”, pro­fe­sor Gli­šo­vić na­ja­vlju­je štrajk gla­đu od 26. fe­bru­a­ra.

Stu­di­ju po­či­nje­te tu­ma­če­njem sa­vre­me­nog kon­tek­sta knji­ge „Me­se­ča­ri – ka­ko je Evro­pa kre­nu­la u rat 1914” Kri­sto­fe­ra Klar­ka. Ka­ko u po­me­nu­toj knji­zi vi­di­te re­flek­si­ju ti­pič­nog sta­va Za­pa­da pre­ma kon­tek­stu na­stan­ka Ve­li­kog ra­ta?
— Ka­da se na umu ima Bi­zmar­ko­va iz­ja­va da je Vil­helm II jed­na „usi­ja­na gla­va” ko­ja će Ne­mač­ku gur­nu­ti u rat, a da to­ga ne­će bi­ti sve­stan, on­da Klar­kov za­klju­čak da je kri­za ko­ja je do­ve­la do iz­bi­ja­nja Pr­vog svet­skog ra­ta (pod­se­ti­mo na to da knji­ga po­či­nje Maj­skim pre­vra­tom, a Sa­ra­jev­ski aten­tat vi­di kao nje­go­vu to­bo­žnju lo­gič­nu po­sle­di­cu), bi­la „plod za­jed­nič­ke po­li­tič­ke kul­tu­re”, u naj­ma­nju ru­ku, ne sto­ji. Ve­li­ku me­dij­sku pa­žnju „Me­se­ča­ri” su ima­li u za­pad­nim ze­mlja­ma, a na­ro­či­to je sla­vlje­na u Ne­mač­koj gde je mno­gi­ma pao ka­men sa sr­ca zbog to­ga što se ta ze­mlja te­re­ti za je­dan svet­ski rat ma­nje. Tu sla­vu je Klark pla­tio po­li­ti­zo­va­nim za­ključ­kom, ali je se­bi kao isto­ri­ča­ru uči­nio me­dve­đu uslu­gu.

Za­ni­mlji­vo je da svo­ju stu­di­ju za­vr­ša­va­te tu­ma­če­njem ci­ta­ta ne­mač­kih po­li­ti­ča­ra iz An­dri­će­vih de­la. Iz ko­jih je sve raz­lo­ga An­drić ci­ti­ran?
— Ne­mač­ki pred­sed­nik Her­cog je u Bun­de­sta­gu, 1999. go­di­ne, na­veo iz ro­ma­na „Na Dri­ni ću­pri­ja” opis haj­ke na Sr­be po­sle ve­sti da je je­dan Sr­bin ubio pre­sto­lo­na­sled­ni­ka ka­ko bi uka­zao na mo­gu­će po­gub­ne po­sle­di­ce ras­plam­sa­le po­le­mi­ke pi­sca Mar­ti­na Val­ze­ra, ko­ji je jav­no za­tra­žio da se pre­sta­ne sa ko­ri­šće­njem Aušvi­ca kao „mo­ral­ne to­lja­ge” pro­tiv Ne­ma­ca, sa Ig­na­com Bu­bi­som, pred­stav­ni­kom ne­mač­kih Je­vre­ja. Pri to­me je Her­cog iz­o­sta­vio iz ci­ta­ta da se pro­ga­nja­ju Sr­bi, a da su pro­go­ni­te­lji mu­sli­ma­ni i Hr­va­ti, jer u to vre­me ni­je bi­lo uput­no po­mi­nja­ti ih u po­zi­tiv­nom smi­slu, a po­naj­ma­nje go­vo­ri­ti o nji­ma kao žr­tva­ma. Iste go­di­ne je ne­mač­ki mi­ni­star od­bra­ne Ru­dolf Šar­ping, ci­ta­tom iz pri­po­vet­ke „Pi­smo iz 1920. go­di­ne”, po­ku­šao da oprav­da ne­mač­ko voj­no an­ga­žo­va­nje pro­tiv Sr­bi­je. Na­veo je re­či Mak­sa Le­ven­fel­da o mr­žnji kao opa­sno­sti u Bo­sni, za­bo­ra­vlja­ju­ći pri to­me da je Le­ven­feld po­gi­nuo kao le­kar u Špa­ni­ji to­kom bom­bar­do­va­nja ko­je je iz­vr­ši­la upra­vo ne­mač­ka „Le­gi­ja Kon­dor”.

Da li je u pri­po­ve­ci „Laž” za­i­sta po­sto­ja­la kri­ti­ka Bro­za i slič­nost sa Pa­ster­na­kom ka­kvu je „uči­ta­la” za­pad­no­ber­lin­ska štam­pa?
— Go­di­ne 1957. iz­la­ze Pa­ster­na­kov „Dok­tor Ži­va­go” u Ita­li­ji i Đi­la­so­va „No­va kla­sa” u Ame­ri­ci. Bi­lo je to vre­me Hlad­nog ra­ta u ko­me je pi­sa­na reč bi­la ja­ko sred­stvo u ob­ra­ču­nu sa po­li­tič­kim pro­tiv­ni­kom. Ka­ko je Ju­go­sla­vi­ja po­čet­kom 1958. go­di­ne pr­vi put no­mi­no­va­la An­dri­ća za No­be­lo­vu na­gra­du, ber­lin­ski „Ta­ges­špi­gel”, ko­ga je osno­va­la ame­rič­ka voj­na upra­va, br­zo­ple­to je po­čet­kom 1959. pro­tu­ma­čio An­dri­će­vu pri­ču „Laž” kao kri­ti­ku ju­go­slo­ven­skog pred­sed­ni­ka, ho­te­ći da po­vu­če pa­ra­le­lu sa Pa­ster­na­kom ko­me je pret­hod­ne go­di­ne do­de­lje­na No­be­lo­va na­gra­da. Mno­go to­ga u pri­či „Laž” o hi­ro­vi­tom, la­žlji­vom i lu­ka­vom Omer-pa­ši išlo je na ra­čun Bro­za, ali i na sva­kog dru­gog vla­sto­dr­šca. Po­red ni­za aso­ci­ja­ci­ja na mar­ša­la, lu­kav­stvo auto­ra pri­če je bi­lo što se usred pa­ne­gi­rič­kih na­slo­va u tro­bro­ju „Bor­be” za Dan Re­pu­bli­ke na­šao i krup­ni na­slov „Laž”.

Po­vo­dom An­dri­će­ve pri­po­vet­ke „Pi­smo iz 1920. go­di­ne” iz 1946, na­vo­di­te ob­ja­šnje­nja za ne­ko­li­ko iz­me­na sa­mog na­slo­va ko­je je ura­dio sam An­drić. Ka­ko ob­ja­šnja­va­te iz­me­nu ko­ja go­vo­ri o bu­du­ćoj 1992. go­di­ni i ključ­nu reč „mr­žnja” ?
— Is­pr­va je pri­ča na­slo­vlje­na sa „Na uskom ko­lo­se­ku” (frag­ment), za­tim sa „Mr­žnja”, da bi se na kra­ju pri­po­ve­dač od­lu­čio za na­slov u ko­me se do­go­di­la oma­ška: „Pi­smo iz g. 1992”. Iza­šla je pod na­slo­vom „Pi­smo iz 1920. go­di­ne” u sa­ra­jev­skom ča­so­pi­su „Pre­gled”. I ru­ko­pis pri­po­vet­ke po­ka­zu­je neo­bič­no ve­li­ki broj auto­ro­vih in­ter­ven­ci­ja. Me­nja­njem na­slo­va autor je tra­gao za onim ko­ji će, po­put li­ka Mak­sa Le­ven­fel­da, da mu pru­ži slo­bo­du da odr­ži mo­ral­nu pri­di­ku su­na­rod­ni­ci­ma obo­le­lim od mr­žnje ko­ja je do­ve­la do stra­vič­nih zlo­či­na u Dru­gom svet­skom ra­tu. Pi­smo da­ti­ra­no sa 1920. go­di­nom upu­ću­je na Kra­lje­vi­nu SHS či­me je osi­gu­rao se­be i re­dak­ci­ju ča­so­pi­sa od ne­že­lje­nih po­sle­di­ca od re­ži­ma ko­me je ta mo­nar­hi­ja bi­la mr­ska. Sa­kriv­ši se iza po­kr­šte­nog Je­vre­ji­na ne­mač­kog ime­na i pre­zi­me­na, An­drić je mo­gao bez us­te­za­nja da ka­že šta mi­sli o me­đu­na­ci­o­nal­noj mr­žnji u Bo­sni u pi­smu ko­je Maks pi­še svo­me dru­gu u Be­o­grad. Po­je­di­ni de­lo­vi to­ga pi­sma spa­da­ju u naj­ci­ti­ra­ni­ja me­sta An­dri­će­ve pro­ze.

Po­seb­no po­tre­sno opi­su­je­te „uski ko­lo­sek od Sa­ra­je­va do Sla­von­skog Bro­da” na Đur­đev­dan 1942. go­di­ne… Na ko­ji, pak, na­čin tu­ma­či­te dru­gi iz­me­nje­ni na­slov pri­po­vet­ke „Uski ko­lo­sek”?
— Da, to je stvar­no bi­lo po­tre­sno. Usta­še su u Sa­ra­je­vu, na Đur­đev­dan 1942. go­di­ne iz za­tvo­ra iz­vu­kle tri hi­lja­de Sr­ba i mu­sli­ma­na ko­ji su se iz­ja­sni­li kao Sr­bi i ugu­ra­li ih i do dve sto­ti­ne u va­go­ne u ko­je mo­že da sta­ne sa­mo če­tr­de­set lju­di. To­kom vo­žnje ka Sla­von­skom Bro­du ne­ko je za­pe­vao sev­da­lin­ku „Đur­đev­dan”, a on­da se za­o­ri­la či­ta­va kom­po­zi­ci­ja. Pe­va­li su lju­di ko­je vo­de u smrt. Pod „uskim ko­lo­se­kom” se u Bo­sni od vre­me­na iz­grad­nje te pru­ge pod Austro-Ugar­skom pod­ra­zu­me­vao te­žak, sku­čen ži­vot. Na­me­ra auto­ro­va bi­la je po­sve dru­ga­či­ja.

Andrićeva izjava o Stepincu
Pod­se­ti­li ste po­no­vo na An­dri­će­vu iz­ja­vu o Ste­pin­cu, ko­ju je pr­vo­bit­no pre­ne­la „Po­li­ti­ka”. Ka­ko An­dri­će­vo mi­šlje­nje vi­di­te po­vo­dom ini­ci­ja­ti­ve da Ste­pi­nac bu­de be­a­ti­fi­ko­van?
— Dok je Ste­pi­nac 1952. go­di­ne bio na od­slu­že­nju ka­zne, iz­re­če­ne na mon­ti­ra­nom pro­ce­su, pro­gla­šen je za kar­di­na­la. An­drić, za­jed­no sa ne­ko­li­ci­nom vo­de­ćih in­te­lek­tu­a­la­ca, po­zvan je da dâ iz­ja­vu za „Po­li­ti­ku”. Ste­pin­ca ni­je po­me­nuo, već je kri­ti­ko­vao po­na­ša­nje „ka­to­lič­ke hi­je­rar­hi­je” za vre­me NDH. Za ta­kvu iz­ja­vu je imao mo­ral­no po­kri­će, jer je to­kom Dru­gog svet­skog ra­ta zbog usta­ških zlo­či­na ko­je nad­bi­skup Ste­pi­nac ni­je po­ku­šao da spre­či, za­tra­žio da se iz­bri­še da je ka­to­lik i da se vo­di kao „bez ve­re”. An­drić je sa­ve­to­vao Lju­bu Jan­dri­ća, ko­ji je kao de­te bio za­to­čen u Ja­se­nov­cu i pi­sao ro­man o tom lo­go­ru, da ta te­ma tra­ži „pa­žljiv pri­laz, ali i isti­nu do be­lo­da­no­sti”. Mi­slim da bi to zah­te­vao i da­nas.

 

Autor Marina Vulićević

 

Izvor Politika, 02. mart 2018.

Preporučujemo
Pratite nas na YouTube-u