Jedan uvaženi kolega koga poznajem sa Pravnog fakulteta, a koji danas, kao i ja, obavlja funkciju narodnog poslanika, doduše u jednoj opozicionoj stranci koja nije prešla cenzus, posle nedeljnih izbora upitao me je kako je moguće da SNS, uprkos objektivnom postojanju određenog nezadovoljstva kod dela naroda, uspeva da ostvari impozantan rezultat na svim dosadašnjim izborima. Posebno ga je zanimalo kako uspevamo da projektujemo tako precizno koje ćemo poteze povući u kampanji i kako to njima nikako ne uspeva, bez obzira što tokom cele kampanje osećaju da im je rezultat koji žele nadohvat ruke.
Uvaženom kolegi lista nije prešla cenzus, a delovalo im je da će se to dogoditi. Nasuprot njegovoj opciji, lista koju je moja stranka podržala dobila je nadmoćnu većinu u beogradskoj skupštini, što je još ubedljivije učinila i u skupštinama Aranđelovca, Bora i Sevojna. Elem, u čemu je štos?
RAZUMETI MALOG ČOVEKA
Štos je u učenju i prihvatanju činjenice da su izbori najpre ozbiljna nauka koja se iz ciklusa u ciklus osavremenjuje i koja svaki put zahteva usavršavanje tehnike. No, ono što je ključna stvar, a to je najpre nedostaje našoj opoziciji, jeste pokazivanje želje da građanima želite nešto da ponudite i da kroz vaš konstantni aktivizam to ljudi i osete.
Izlišna je sva pljuvačina po Vučiću ako onome što on radi ne ponudiš alternativu. Građani, u krajnjoj liniji, pored glasanja za lidera glasaju i za politiku koju taj lider nudi. Da bi taj lider stekao poverenje da će zaista nešto i uraditi, on mora da doprinese tome da ga građani prihvate kao da je deo njih. Tu je Jovo Bakić bio u pravu kada je rekao da Vučićevi protivnici žive od politike, dok Vučić živi za politiku.
Da, Aleksandar Vučić je čovek koji ništa ne prepušta slučaju i on će otići u svako selo i zaseok, sešće sa ljudima da popriča, primiće ih, saslušaće njihove muke, pokušaće da im reši problem, jer poštuje to što su mu građani ukazali poverenje. Sadašnje lidere opozicije građani jednostavno ne doživljavaju kao da su deo njih, već, naprotiv, osećaju ih da su od njih otuđeni i da ne znaju njihove muke i probleme, odnosno da ih muke i problemi običnog sveta čak i ne zanimaju.
Sa druge strane, aktivizam članova stranke je veoma bitan. U svim kampanjama do sada aktivisti SNS su špartali mesecima sve moguće terene po Beogradu od Sopota do Surčina i trudili su se da uđu u svaki stan i kuću po više puta. Tako se stvara u kampanji prava slika šta građani misle. Radili su kampanju od „vrata do vrata“ i „siguran glas“ pola godine unazad, pa je na sam dan izbora bilo potrebno samo uložiti taj poslednji napor i izvesti na birališta siguran glas. Da uprostim, aktivisti SNS nisu gubili vreme po tviteru i ostalim društvenim mrežama, što svakako ne znači da nisu na njima bili prisutni. Ipak, daleko je bilo bitnije da ih građani vide, da im se požale na oni što ih tišti i da se sami građani osete da neko o njima i njihovom mišljenju vodi računa.
RAD NA TERENU, NE KUKANjE NA USLOVE
Još jedna stavka je veoma bitna, a to je osećaj uspešnosti kolektivnog rada. Srpska napredna stranka je uvela jednu dobru praksu: da aktivisti iz nekih drugih mesta pomažu onima koji imaju direktne izbore u svojoj opštini. Recimo, kada su izbori u Pećincima, sve raspoložive snage SNS iz okolnih sremačkih opština, a potom i iz Beograda i Novog Sada, imaju zadatak da idu u Pećince i da pomažu kampanju.
Svi rade kao jedan. Tako je bilo sada u Beogradu. Ogroman broj naših aktivista je došao iz drugih mesta i time se pokazuje koliko ti je stalo do pobede. Često čujem kritike da nije normalno to što nam je stalo da svuda toliko pobeđujemo. Priznajem, ne razumem taj stav, ali potvrđujem da nam je užasno stalo da svuda trijumfujemo, nebitno da li je reč o izborima za mesnu zajednicu ili je reč o parlamentarnim izborima. Samo onaj ko postavi najviše ciljeve može da dođe do rezultata.
Mi smo kao Srpska radikalna stranka često gubili izbore, pa čak i kada nam je pobeda bila nadohvat ruke. Ipak, baš zbog Vučića koji je bio najveći motivator, trudili smo se da iz svih poraza izvučemo pouke i da ne kukamo kako nam je neko drugi kriv, već da sagledamo gde smo to mi pogrešili. Kukanje na medijske uslove, na nemanje para i slično, ne dovodi do pobede. Do pobede se dolazi radom i nikako drugačije.
Sve ovo, draga gospodo iz opozicije, ako se ikada dogovorite ko vam je lider, probajte da primenite u praksi. Možda ćete tada poboljšati rezultate. Do tada, odnosno dok ne promenite vaš pristup prema ljudima i dok ne shvatite da je suština svega imati politiku i žestoko radit na terenu, uvek će vam neko drugi biti kriv za poraz i nikada nećete biti spremni da sebe pogledate u oči i da prihvatite da ste za taj poraz možda najpre krivi vi sami.
Autor je advokat, narodni poslanik i član Predsedništva Srpske napredne stranke
