Унијатски корен украјинске болести

Početak je marta 1946. godine, Ukrajinska SSR, grad Lavov. Veličanstveni hram Svetoga Jura, koji je jedna od glavnih atrakcija tog drevnog zapadnoruskog grada, koji je raskršće raznih epoha i nacionalnih tradicija. Tek na trenutak zatvoriš oči, i već čuješ reči maloruske pesme ili osetiš mirise ruskog sela. Ili pak, otvoriš oči, a zatvoriš uši, eto te već u Zapadnoj Evropi: barokna arhitektura, glatko izbrijani sveštenici i sveprisutni miomiris kafe. Lokalne kafedžije nisu zatvarale vrata svojih lokala čak ni za vreme surovih posleratnih godina.

Još sasvim nedavno ovde su se, na istim ovim ulicama, vodile krvave bitke: vojska maršala Konjeva je veoma brzo zauzela Lavov i ubrzo dala do znanja saveznicima Poljacima da to više nije njihov grad, već sovjetski.

Okolinom grada i dalje vlada nespokojstvo: nepovešani banderovci svih vrsta krstare po okolnim šumama. I baš je po njihovoj mračnoj ideologiji u te prolećne dane nanesen moćan udar. Moćan, ali ne i ubistven. Udar je nanesen i samim tim glatko obrijanim „svetim ocima”, na čelu sa Gavrilom Kosteljnikom (na slici ispod u sredini). Jarka i harizmatična ličnost: do juče je bio profesor Lavovske duhovne seminarije, a danas inicijator, organizator i predsedavajući sabora Grko-katoličke crkve u Lavovu.

Tog 8. marta 1946. godine na ulicama Lavova se osećalo neko praznično raspoloženje i pored toga što se sovjetski Dan žena još nije ukorenio. Više od 200 sveštenika i dvadesetak mirjana donelo je istorijsko rešenje, koje se sastojalo iz četiri kratke tačke:

1. Likvidirati uniju iz 1596. godine;

2. Odvojiti se od Rima;

3. Vratiti se pradedovskoj pravoslavnoj veri;

4. Prisajediniti se Ruskoj pravoslavnoj crkvi.

ČETIRISTO GODINA RUSOFOBIJE
U čemu se sastoji važnost događaja koji su proistekli tih dana u sovjetskom Lavovu? Da bi shvatili istorijski značaj Lavovskog sabora, trebalo bi se na trenutak vratiti u kasni Srednji vek, kad je 1596. godine u od Lavova nedalekom Brestu, koji je tada takođe pod poljsko-litvanskom upravom, deo episkopata pravoslavne Kijevske mitropolije pristao da se pokori rimskom papi, a da pritom tobož sačuva pravoslavni obred. Na taj način stvorena je Grko-katolička crkva.

Naravno, ovakav način „ujedinjenja” pravoslavnih sa katolicima pokazao je divljačku narav vatikanske države i izazvao sasvim opravdane proteste između ostalih mesta i u Lavovu, čija su pravoslavna bratstva bila veoma aktivna u odbani pravoslavne vere svojih otaca, dedova i pradedova. U isto vreme, svako protivljenje agresivno je gušeno (setimo se na trenutak poznatog Gogoljevog Tarasa Buljbe). Nakon svega, pokazalo se da unijatski projekat nije bio samo religiozan već pre svega politički. Tačnije – etnopolitički. Njegova glavna uloga bila je da podeli tada još jedinstven ruski narod, koji je, iako raštrkan po različitim državama i bez obzira na neznatne jezičke i kulturne razlike, sačuvao zajedničku veru i sistem vrednosti.

Pre tri godine, ruski patrijarh gospodin Kiril izjavio je nešto što veoma podseća na njegovo nedavnu bukvicu upućenu bugarskoj eliti povodom dana oslobođenja od turskog ropstva [1]. Reči iskrene, emotivne i ispunjene pravednim gnevom. Reč patrijarha pre tri godine bila je upućena grko-katolicima, čiji su kapelani tih dana aktivno podržavali ukrajinske naciste, ubice civila na donbaskoj zemlji:

„Jedna od podela stara je 400 godina. Ona je uvek bila naciljana na podelu među narodom koji živi u tom regionu. I, kada se danas govori o tome kako je neko sa strane narušio jedinstvo ukrajinskog naroda, mi odgovaramo: Tišina! Ni reči! Četiristo godina vi radite na tome da bi podelili naš narod u Ukrajini!”

I, zaista, unijatska mina iz 1596. godine bila je mina sa odloženim dejstvom. Da, katolicima se posrećilo da potčine veći deo ruskih pravoslavnih ljudi. Ali još su se u prvoj polovini XX veka mnogi od njih jasno sećali, kakav im je koren, pa su sebe nazivali „rusinima”. Pri čemu ne toliko u Zakarpatju, gde i dan danas mnogi pamte svoje rusinstvo, već i u samoj Galiciji, tačnije u lavovskoj, ivano-frankovskoj i ternopoljskoj oblasti, gde su danas rusofobska osećanja naročito izražena.

Naši „zapadni partneri”, u početku kroz poljsko-litvasku vladavinu, zatim kroz austro-ugarsku imperiju, i na kraju kroz evroatlatski sistem – oni, dakle, sve vreme rade na tome da maksimalno oslabe pravoslavnu Rusiju, državu mrskog im vizantijskog obreda. Grko-katolički raskol ruskog naroda postao je najefektivniji instrument u rukama zapadnjaka.

GORKI LEK ZA RASKOL
Dakle, šta se na kraju desilo kao rezultat dešavanja u Lavovu 1946. godine, ravno 350 godina od grko-katoličkog raskola? Dugo očekivano ujedinjenje rusina Galicije sa crkvom majkom? Formalno, da; ipak u realnosti dešavanja nisu opravdala maštu ruskih pravoslavnih ljudi, koji su se, ne svojom krivicom, našli pod vlašću Vatikana. Brzina kojom su sovjetske vlasti pokušavale da organizuju Sabor dovela je do toga da je njegova legitimnost dovedena u pitanje, jer se dogovoreno nije poštovalo iz volje za jedinstvom, već zbog administrativnih pritisaka.

Kao rezultat takvog ponašanja Sovjeta, nijedan od grko-katoličkih episkopa nije učestvovao u Lavovskom saboru 1946. godine, mnogi unijatski klerici ili su bili uhapšeni, ili su otišli u ilegalu, ili su emigrirali. Našavši se u inostranstvu, oni su aktivno radili na diskreditaciji ne samo sovjetske vlasti već i Moskovskog patrijarhata i ideje ruskog jedinstva.

Kao rezultat takve propagande sa Zapada baš su grko-katolici – oličeni u likovima mitropoloita Andreja Šeptickog i njegovog naslednika mitropolita Josipa Slipog – aktivno sarađivali sa nemačkobfašističkim okupacionim vlastima, te postali glavni ideolozi antiruskog ukrajinstva. To je taj čir koji je pukao krajem 1980-tih i koji je izazvao najstrašnije krvave posledice poslednjih godina. I to ne samo u Galiciji već po celoj jugozapadnoj Rusiji, sada nazvanoj „Ukrajina”.

Nema nikakve sumnje u iskrenost dela protoprezvitera Gavrila Kosteljnika i njegovih sapodvižnika. Njima je upravljala iskrena ljubav prema pravoslavlju i želja za povratkom pod okrilje Ruske crkve. I, zaista, otac Gavrilo je iskrenost platio svojom mučeničkom smrću: već 1948. godini baćuška su ubili teroristi banderovci. Na isti način iskrene su bile i one stotine hiljada grko-katoličkih sveštenika i mirjana, koji su se u pokajanju prisajedinili sa milionima svoje braće po veri i krvi. Ali avaj, sovjetska vlast mnogo je uradile na tome da se ukrajinska bolest produbi.

Uspelo se u nameri da se deklarativno zatvori i zabrani Ukrajinska grko-katolička crkva (UGKC) 1946. godine, ali zemlje galicke i zakarpatske Rusije postale su deo Ukrajinske SSR. Ta Republika objedinila je etnički raznobojne teritorije ne „proleterskim internacionalizmom”, već ukrajinskom idejom u njenom sovjetskom tipu, formalno lišenom antiruskog sadržaja, ali samo formalno. Danas svi na delu možemo da vidimo plodove takve politike.

Trebalo bi reći da i sam Vatikan danas ne kontroliše u punoj meri potčinjenu UGKC. Da, papa Franja je tokom susreta sa patrijarhom Kirilom potpisao dokument u kojem je priznao da metod „unijatizma” iz prethodnih vekova – koji je podrazumevao otimanje pravoslavnih crkvenih opština – nije put za uspostavljanje bratstva. U isto vreme, od tog susreta prošlo je već dve godine, a Vatikan nije uradio baš ništa da bi ukrotio svoje agresivne ukrajinske pse.

Danas, kao i pre 72 godine, ovaj problem je moguće rešiti političkim putem, ali ne na sovjetski način, koji bi ignorisao duhovnu dimenziju, već na osnovu onih ruskih pravoslavnih podvižnika koji su još od XVI-XIX veka radili sve da bi iscelili unijatsku ranu. Tek spoznajom istorijskih i duhovnih korena ukrajinske bolesti izlečenje postaje moguće. Postoji nada da će se tada ne samo majka svih ruskih gradova – drevni Kijev – već i sama Galicija setiti svog ruskog korena.