Nakon beogradskih izbora u fokusu javnosti je bila propast tzv. građanskih opcija. Čak i ovaj debakl dosističkih opcija, samo uslovno se može nazvati propašću, jer su Đilas, Janković, Jeremić i ostali imali skoro 19 procenata, a Šapić, koji je ponikao u Demokratskoj stranci, imao je skoro deset procenata. Još više se relativizuje tvrdnja o propasti proevropske opcije ako se ima u vidu da je SNS keč ol stranka po vokaciji, iako je njeno glasačko telo dominantno nacionalno opredeljeno, ipak se ne može zanemariti procenat prozapadnih glasača SNS, a čak i SPS, doduše u manjoj meri od SNS je pragmatska keč ol stranka, gde takođe postoji proevropsko jezgro – tek kada sve ovo sagledamo možemo videti koliko je ocena o potpunoj propasti proevropskih opcija klimava. Čak i vladajuće stranke, koje uticajni strani mediji nazivaju populističkim (sa neskrivenim negativnim, trampovskim značenjem iz njihovog ugla), u vođenju politike i raspodeli pozicija među svojim kadrovima – mnogo više su prinuđene da vode proevropsku politiku nego što bi većina njihovih birača želela, a verovatno i više nego što bi mnogi njihovi lideri i istaknutiji članovi voleli.
Ono, što je nekako promaklo javnosti, to je apsolutna propast izrazito nacionalnih opcija na ovim izborima, iako je jasno da je dobar deo takvih glasova preliven SNS-u i u manjoj meri SPS-u, jer činjenica je da Vučića i ovu koaliciju podržava ona tiha većina naroda, kao što Amerikanci podržavaju Trampa i kao što se u celoj Evropi tiha većina sve više buni. Ta tiha većina, koja očigledno ima poverenja u Vučića, jer dosad nije nepovratno izneverio nijedan vitalni srpski interes, oduvala je najveće simbole one antinarodne kvazielite. One koja je u Kraun plazi glasala za Hilari i zdušno navijala za nju, što dovoljno govori o stepenu njenog ,,patriotizma’’ i koliko joj je stalo do Srbije, i nekakvog nacionalnog ponosa, čim su pripadnici te kvazielite bili u stanju da podrže ženu koja je bila, i jeste naš veliki nepriajtelj, zajedno sa svojim zločinačkim mužem.
Pritom, nije bila reč o ljudima koji su na nekim istaknutim državnim pozicijama, pa da su morali iz nekog interesa da se dodvoravaju ili pretvaraju – ne, reč je o čistom i jasnom njihovom opredeljenju za antisrbiju u baš svakoj situaciji – to su oni čiji je antisrpski instinkt nepogrešiv, još iz vremena komunizma, pa sve do danas. Antisrpski promišljaju i globalno i regionalno i nacionalno. Propast LDP-a i DS-a, kao najvećih simbola takve politike, jeste korak u dobrom pravcu, ali čini se da je opet, barem kroz dve liste koje su prešle cenzus, a i kroz određeni uticaj u vladajućim strankama, takva politika mnogo bolje prošla nego izrazito nacionalne. Iako bi po realnom utemeljenju u biračkom telu, trebalo pre da je obrnuto, bez obzira na veliki autošovinistički uticaj u društvu, medijima, dubokoj državi itd.
Opravdanje za neuspeh desničarskih stranaka ne može da bude samo prelivanje glasova SNS-u i SPS-u, jer sigurno postoji ogroman potencijal za desne i nacionalističke glasače, koji su otvoreno protiv SNS, da barem imaju parlamentaran status. Ne može se njihov neuspeh objasniti ni samo velikim brojem lista i rasipanjem glasova, obzirom da su bukvalno sve striktno nacionalne opcije doživele fijasko, i po poslednjim rezultatima čak i kad bi se sabrale sve skupa visile bi oko cenzusa. Možda je jedini potencijal imala za cenzus opcija Dveri, ali njihov eksperiment sa DJB je oterao mnoge glasače, a moguće da je i ponašanje Boška Obradovića, koji je poslednjih meseci bio više skandal majstor nego političar koji odgovara profilu Dveri, takođe oteralo mnoge. Da su Dveri izašle na izbore sa DSS, vrlo je moguće da bi prešli cenzus, ali čak i to ne bi bilo ništa spektakularno, obzirom da je neverovatno da jedan Šapić ima skoro deset posto, ili da Beli napravi onakav rezultat prošle godine, a da jedna artikulisana nacionalna, desna opcija, nazovimo to opcijom oličenom u Apelu za Kosovo – nema barem stabilnih 8 do 10 posto.
Sigurno je da u srži neuspeha u artikulaciji i valorizaciji ogromnog potencijala, leži neiskustvo, odsustvo pragmatičnosti u onoj meri da ne ugrozi osnovne ideološke postulate, ali da otvori prostor za konkretnu akciju, jer ideja bez realizacije i uticaja je jalova, ima tu dosta ličnih sujeta, animoziteta, podela. Nije dobro za Srbiju da u opozicionom delu, mnogo bolje uspevaju da artikulišu svoje interese i uticaj oni koji su za defetizam i priznavanje Kosova i odricanje od svih nacionalnih interesa zarad ,,svetle budućnosti’’, a da oni koji su opozicija zdesna, koji su protiv odricanja od nacionalnih interesa, protiv priznanja Kosova, pa i Briselskih sporazuma – da oni budu na margini. Mišljenja sam da to nije dobro ni za samu vlast, i da bi i njoj bilo u interesu uspostavljanje većeg balansa između ovih dijametralno suprotnih opozicionih grupa.
Ono što mi je posebno zapalo za oko, to su pojedine reakcije na društvenim mrežama povodom velikog neuspeha nacionalnih, desnih opcija i uspeha SNS na poslednjim BG izborima. Najgore od svega, što je tu bilo razložnih, pametnih desničara, koji verujem nemaju nikakve loše namere, što dovoljno govori o stepenu impulsivnosti i nepromišljenosti povodom ovoga što ću navesti, a odnosi se na njihove sumanute reakcije i komentare. Naime, određen broj komentara je išao u pravcu toga da osvešćenje desnice i njihovo uspešno uveravanje građana da ne treba glasati za Vučića, jedino može da se desi nekim tektonskim poremećajem i revolucijom – gde su neki napisali da bi najbolje bilo da Vučić dozvoli stolicu Kosova u UN i-ili ga prizna, jer bi se tad razobličio da nije nacionalna opcija i to bi izazvalo reakciju koja bi ga srušila i uzdigla pravu desnicu?!
Pojedini desničari, kojima su puna usta Kosmeta, došli su do toga da bi takav ishod mogao biti čak i dobar! Ako isključimo lošu nameru, ne možemo ne zapaziti ekstremnu nezrelost. Neverovatno da se u razmatranjima toliko gubi pojam, pa da neko navija da Vučić napravi katastrofalan antidržavni potez, samo da bi se ispostavilo da je taj neko u pravu i jer bi to nakon reakcije na katastrofalan potez vlasti uzdiglo određenu opciju. Ne sme se izgubiti iz vida da nijedna partikularna ideologija, čak ni desna, konzervativna, nacionalistička, ne može dati apsolutne odgovore baš na sve i u svakom trenutku, a posebno je važno naglasiti da nijedna partikularna opcija ili spektar ne može imati primat nad državnim interesima. Pravi patriota valjda, treba da navija da Vučić ne načini nijednu grešku i da sve ono što je loše, ako je loše mislio, o Vučiću ispostavi se kao pogrešno.
Umesto da navijaju da Vučić nikada ne dozvoli stolicu Kosova u UN, da nikada ni u kakvoj formi ne prizna lažnu državu Kosovo, da ostane na kakvom-takvom kursu odbrane nacionalnih interesa i izbalansirane spoljne politike u teškim okolnostima, desničarski pojedinci navijaju za njegov ubistveni potez, koji bi značio predaju i prodaju nacionalnih interesa i pri tom rizikovao i unutrašnji haos u Srbiji. Zar je stav o najvišem državnom i nacionalnom pitanju dotle došao da ga čak i neki desničari mogu gledati kao monetu za unutarpolitičko potkusurivanje? Mislim da je i ovakav nezreo rezon, još jedan od razloga zašto desnica ne ume da se artikuliše.
Postoji mnogo prostora da se vlast kritikuje i da se osvoje opozicioni glasači za koje postoji potencijal da se prigrle, bez ovakvih antidržavnih, ishitrenih, sumanutih razmatranja. Kad desnica shvati da nije glavni problem politike u Srbiji personalni, da se politika ne vodi ni sa ura ni sa ua Vučić, kad uspe da napravi iole konzistentnu ponudu biračkom telu, uz određeno ukrupnjavanje i eventualno nova mlada lica – tad će možda moći da se priča barem o stabilnom parlamentarnom statusu ovakvih opcija, koje po mom dubokom uverenju trebaju Srbiji, barem kao kontrateg autošovinističkim opcijama. Čini se da te autošovinističke opcije, još uvek bolje shvataju politiku i procese, od desnih opcija, a čak i ta njihova prividna halabuka i personalizacija a la ua Vučić, nije kao kod desnice, zbog nerazumevanja, već ciljano u svrhu velikih pritisaka i kreiranja određene atmosfere i polarizacije, jer uvek je ekstremnija polarizacija što je veća personalizacija, pošto prevrat najbolje uspeva kada jednog lidera ocrnite što više i predstavite ga kao personifikaciju zla i zrok svih problema.
Zar nam Francuska, Italija, Holandija, Nemačka, Austrija, zemlje Višegradske grupe, pa i SAD, Britanija itd. ne govore o jednom opštem trendu i tome da bi i u Srbiji jačanje desnih opcija uz malo više i bolje organizovanosti bilo itekako izvodljivo, i potencijalno suverenistički korisno? No, tamošnje snage su osim što im dešavanja idu naruku i jedino one nude odgovore na pojedina pitanja koja brinu tihu većinu, izbrusile su se prethodnih godina, uspele da artikulišu programe i pokažu zavidan nivo pragmatičnosti. Možda i srpska desnica nauči nešto iz uspešnih primera u Evropi i svetu, pa postane deo trenda! Ne samo radi pukog trenda, jer je besmisleno prelivati nešto i kopirati spolja bez ikakve svrhe. Ali da postane deo šireg trenda i duha vremena, uz prilagođavanje našim prilikama i autentičnoj srpskoj ideji, na srpsku korist – to bi već bio pun pogodak!
Izvor Nacionalist, 12. mart 2018.
