Trampova doktrina

Tramp će nastaviti da postavlja i otpušta funkcionere dok ne nađe ljude spremne da sprovode njegovu politiku

Dosta se govorilo o ,,Trampovoj doktrini“ tokom prvih meseci trenutne američke administracije, ali jako malo od tada. To je pokazatelj zatupljenosti medija establišmenta i njihovih zbijenih redova eksperata koji nisu uspeli da prepoznaju jasne konture nove američke spoljne politike dok je izranjala tokom poslednjih nekoliko nedelja. Tramp će nastaviti da postavlja i otpušta funkcionere dok ne nađe ljude spremne da sprovode njegovu politiku.

Šta je ,,Trampova doktrina“? Prvo, ona zadržava pravo na upotrebu američke vojne moći za zaštitu vitalnih američkih bezbednosnih interesa, dok traži kompromis sa konkurentskim silama – pre svega Rusijom i Kinom – tamo gde je takav kompromis moguć. Drugo, ona stavlja američko ekonomsko blagostanje na prvo mesto, uključujući i prvi ozbiljan napor u ovoj generaciji da se zaštiti američka tehnološka snaga.

Ovo je jasno iz stava administracije prema dva odmetnička laktaroša, Severnoj Koreji i Iranu. Nudeći susret Kim Džong Unu, Tramp je uspešno ponudio režimu iz Pjongjanga šansu da ostane na vlasti u zamenu za prestanak pretnji svojim susedima, a Kini je ponudio priliku da iskoristi svoje dobre veze da obuzda svog nestašnog saveznika.

Prihvatanje kineske uloge kao regionalne sile je implicitno – dok god Kina koristi svoju moć da održi prihvatljivi status quo. To podrazumeva priznavanje kineske sfere uticaja, ako je kineski uticaj dobroćudan. Istovremeno, Tramp će pružiti Kini žestoku konkurenciju u strateškim ekonomskim pitanjima, kao što je stavio do znanja zabranom predloženog Brodkomovog (Broadcom) preuzimanja Kvalkoma (Qualcomm).

ZABIJANjE KLINA IZMEĐU TEHERANA I MOSKVE
Vašington takođe želi da zabije klin između Irana i njegovog ruskog saveznika iz nužde, kao što sam i napisao u izveštaju od 14. februara. Nakon što je administracija Džordža V. Buša uništila sunitski dominantnu iračku državu i oterala sunite regiona u zagrljaj nedržavnih aktera, Rusija je ušla u Siriju da uguši sunitski džihad koji je pretio da metastazira ka ruskom Kavkazu.

Ali savezništvo između šiitskog Irana i Moskve je tanano, a Rusija nema interesa u iranskoj imperijalnoj ambiciji formiranja šiitskog koridora od Avganistana do Libana. Asadov režim u Siriji, podržan od strane iranske revolucionarne garde i šiitskih plaćenika iz nekolicine zemalja, izvršio je najveće etničko čišćenje u savremenoj istoriji, proterujući nekih deset miliona Sirijaca i, u pojedinim slučajevima, zamenjujući ih šiitima.

Tramp neće tolerisati da Iran, naoružan nuklearkama, kontroliše šiitsku imperiju. Vašington nema problema sa ruskim prisustvom u istočnom Mediteranu, koje bi moglo da bude rešeno koncesijama oko Krima u zamenu za saradnju oko Irana.

Ali nema načina da Vašington pritisne Iran bez značajnih diplomatskih lomova. Na primer, malo je toga što SAD mogu da urade da pariraju Rusiji i Iranu u Siriji bez jačanja kurdskih milicija koje bi razbesnelo Tursku. Držeći se po strani kada je turska vojska opsedala kurdsko uporište Afrin u severnoj Siriji, SAD su bile duboko ponižene.

Odlazeći državni sekretar Tilerson je bio pogrešan čovek na pogrešnom mestu. Direktor etablirane i dugotrajne kompanije se postaje pravljenjem što je manje moguće neprijatelja i podmirivanjem najvećeg dela klijentele. Turska je domaćin američkoj vojnoj bazi u Indžirliku i kao takva klijent u odnosu na Stejt department i Pentagon. Isto je i sa Katarom koji je domaćin američkoj bazi. Kada god klijent – npr. Turska – napravi dovoljno buke, relevantni ljudi u Vašingtonu će praviti ustupke.

Njegovo snalaženje pred turskim pridikama povodom američke podrške Kurdima na turskoj granici ponizilo je Sjedinjene Države. Sredinom februra, turski predsednik Erdogan je eksplicitno zapretio da će napasti američke snage koje su se nalazime među odredima kurdske YPG milicije u sirijskom gradu Manbidžu. Mediji su citirali upozorenja američkih komandanata Turskoj da ,,odstupi“, a Erdogan im je zapretio ,,osmanskom šamarčinom“. Tilerson je odgovorio posetom Erdoganu u Ankari, tokom koje ga je pozvao da ,,smanji tezije“, što će reći – prihvatio je turski ultimatum. Asad i Rusija su u međuvremenu ušetali na scenu kao zaštitnici Kurda.

Turska posmatra perspektivu nastajanja kurdske države kao egzistencijalnu pretnju. Takođe i Iran, čiju desetinu populacije čine Kurdi, locirani uglavnom duž iranske granice sa Turskom i Irakom. Etnički nemiri su poluga kojom bi SAD mogle da pritisnu Iran, ali ne tako da ne uznemire Tursku istovremeno. Vašington će morati da utvrdi koji je interes preči i da potom prihvati posledice. Tilersonov korporativni stil je nastojao da udovolji najvećem broju klijenata i na kraju nije usrećio nikoga, uključujući i predsednika. Kako neki mediji spekulišu, zamena Tilersona derktorom CIA Majkom Pompeom nagoveštava manje snishodljiv pristup Turskoj.

Tilerson se navodno takođe protivio premeštanju američke ambasade u Izraelu u prestonicu Jerusalim, verovatno zato što bi to uznemirilo neke muslimanske države (a u stvari zalivske zemlje su najvećim delom ovu odluku prihvatile u hodu). Nijedna druga odluka predsednika nije zadala toliko glavobolje među američkim diplomatskim korom, ali njena svrha je jasna: Tramp je poslao poruku da će SAD biti uz svoje najbliže saveznike, a istovremeno je konsolidovao podršku ključnog političkog klijenta – američkih evangelističkih hrišćana.

Tramp želi da ograniči američke prekookeanske obaveze koliko god je moguće dok istovremeno deluje odlučno u obuzdavanju perspektivnih strateških pretnji, na primer Severne Koreje i Irana. Njegova glavna briga je američko blagostanje. Predložene tarife od 25 odsto na uvoz čelika i 10 odsto na uvoz aluminijuma dobile su više pažnje nego njegova intervencija u preuzimanju Kvalkoma, iako je ovo drugo daleko veći događaj.

TRAŽENjE SARADNIKA KOJI ĆE PLIVATI UZ STRUJU
Da li će SAD koristiti više svojih metala neće uticati na sudbinu američke ekonomije, niti kanadske, meksičke, brazilske ili južnokorejske – najvećih izvoznika metala Sjedinjenim Državama. Poluprovodnici hoće. Tokom poslednjih 20 godina, proizvodnja poluprovodnika je migrirala izvan SAD – a Tajvan, Južna Koreja, pa sve više i Kina, predstavljaju izazov za američki dizajn poluprovodnika.

Tarife nisu efektan način da se sačuvaju američka radna mesta. Tarife za čelik i aluminijum su bile greška, kao što sam i rekao drugog marta. Iznervirale su američke saveznike i pružile minimalnu prednost američkom zapošljavanju. Ali zaštita američke tehnologije je potpuno druga stvar. Kina godišnje uvozi čipove u vrednosti od četvrt biliona dolara i urgentno želi da ih proizvodi kod kuće.

Njen apetit za akviziciju visokih tehnologija je enorman. Kina poseduje neke odlične sopstvene firme koje se bave proizvodnjom čipova – npr. Kanan kriejtiv – ali relativno malom broju uspešnih kineskih startapova nedostaju dubina i širina da konkurišu Americi, Tajvanu i Južnoj Koreji na ovom polju. Tehnološka snaga je na kraju krajeva najvažniji izvor ekonomskog blagostanja i Tramp je potpuno u pravu što brani prednost Amerike u tom polju.

Kineski i ruski uticaj oko njihovih granica su životne njinjenice, a Trampova administracija nema nameru da pokušava da to promeni. Za razliku od permanentnog spoljnopolitičkog konsenzusa koji je vladao Vašingtonom od Klintonove administracije nadalje, Trampova nema iluzije o kalupljenju sveta po američkoj slici.

Ona identifikuje određeni broj kritičnih pitanja koja se tiču američkih interesa i posvećuje resurse njihovom rešavanju, dok usvaja stav benignog zapostavljanja ostatka sveta. Ona ima malo strpljenja za Evropu koja nije u stanju da izdvoji NATO propisani minimum od 2 odsto BDP-a na odbranu, i malo interesovanja za velike spletke suzbijanja kineskog uticaja udruživanjem sa Japanom i Indijom.

Trampov lični menadžerski stil je obojen njegovim životnim iskustvom rukovodioca privatne porodične kompanije, u kome direktor nema razloga da pravi kompromise i formira koalicije. Ali to ne objašnjava rapidne promene osoblja unutar administracije. Problem je više u tome što je teško pronaći bilo koga sa jakom biografijom koga nije ustrojio establišment.

Dovođenje u pitanje neizbežnosti trijumfa demokratije i validnosti izgradnje nacija u godinama nakon završetka Hladnog rata značilo je momentalnu karijernu smrt. Da bi neko dobio doktorat iz međunarodnih odnosa na prestižnom fakultetu ili unapređenje u Stejt departmentu, Pentagonu ili CIA, morao je da pliva niz struju. Nije samo da car nema odelo. Imperija nema krojače, kako sam naslovio i svoju kritiku genijalne knjige Angela Kodavilje ,,Stvoriti i sačuvati mir“, iz 2014. godine.

Tramp je na teškom zadatku da nađe autsajdere spremne da deluju u skladu sa Trampovom doktrinom. General Majk Flin je bio jedan takav autsajder – jedini viši američki obaveštajni oficir spreman da se suprotstavi konvencionalnom narativu – ali su ga se protivnici u obaveštajnoj zajednici lako rešili. Postavljanje direktora naftne kompanije na mesto državnog sekretara delovalo je kao hrabar potez, ali se nažalost ispostavilo da on razmišlja konvencionalno.

Direktor CIA Majk Pompeo, kao bivši komandir tenka, preduzetnik i kongresmen, jeste autsajder koji ima dobru vezu sa predsednikom i verovatno će bolje poslužiti njegovim ciljevima. Predsedniku će možda trebati još izmena u osoblju pre nego što okupi pravi tim.

 

Preveo VOJISLAV GAVRILOVIĆ

 

Asia Times

Svet
Pratite nas na YouTube-u