Branko Milanović: Hoće li krupni kapital zavladati kineskom državom

,,U Kini, država izlazi u susret interesima buržoazije, ali samo u meri u kojoj se ti interesi ne kose sa ciljevima države“

[Rana i donekle modifikovana verzija odeljka iz moje nove knjige koja bi trebalo da se pojavi 2019. godine u izdanju Harvard UP. Ovo je prvi od takvih tekstova, nešto dužih od mojih uobičajenih postova, koje ću objaviti na ovom blogu. Svi komentari su dobrodošli.]

Kina nije Zapad. Ali u čemu se tačno ogleda razlika između Kine i Zapada kada ih posmatramo kroz duže periode? To je važno pitanje koje u poslednje vreme (to jest, poslednje dve decenije) dobija na značaju zahvaljujući ekonomskom usponu Kine, novom načinu organizacije privrede koji Kina primenjuje i preciznijim istorijskim podacima kojima raspolažemo. Ovde želim da ispitam zanimljivo razmatranje tog problema koje nudi Đovani Arigi u knjizi Adam Smit u Pekingu: rodoslov 21. veka.

Arigi polazi od dihotomije – koju je, verujem, upravo on prvi definisao u seriji članaka – između Smitovog „prirodnog“ puta razvoja kapitalizma i Marksovog „neprirodnog“ puta (termin je Arigijev). Smitov prirodni put – „prirodni napredak bogatstva“, da upotrebimo frazu iz Bogatstva naroda – podrazumeva tržišnu ekonomiju malih proizvođača koja se postepeno razvija kroz podelu rada, od poljoprivrede do proizvodnje, a zatim preko domaće trgovine do trgovine sa udaljenim zemljama. Taj put je „prirodan“ jer prati naše potrebe (od hrane i tekstila do trgovine, od seoske zajednice i grada do prekomorskih zemalja) i ne preskače pojedine faze razvoja. U tom procesu – naglašava Smit – država omogućuje kapitalistima da razvijaju tržišnu ekonomiju, štiti privatno vlasništvo i prikuplja podnošljive poreze, ali sve vreme zadržava relativnu autonomiju u vođenju ekonomske i spoljne politike. (Tako u jednom delu Bogatstva naroda Smit hvali protekcionistički Zakon o plovidbi pozivajući se na argumente o nacionalnoj bezbednosti, dok ga u drugom delu knjige, možda zaboravljajući da ga je prethodno hvalio, kritikuje kao monopolistički.)

Arigi to sažima na sledeći način: „Svojstva koja uočava Smit … [jesu] postepenost reformi i postupaka države koji imaju za cilj da prošire i unaprede društvenu podelu rada; širenje sistema obrazovanja; podređivanje interesa kapitalista interesima države i aktivno podsticanje konkurencije između kapitalista“ (str. 361).

Marksov pristup je drugačiji jer je on događaje u Evropi svog vremena protumačio kao „uobičajeni razvojni put kapitalizma“. Put koji je Marks smatrao za „uobičajen“ po Smitu je tipičan za Holandiju – sistem koji (1) obrće prirodni napredak tako što na početku razvija trgovinu, a tek na kraju poljoprivredu, zbog čega je „neprirodan“ i retrogradan, i (2) lišava državu autonomije u odnosu na buržoaziju.

Zapravo, u upravljanju državama na Zapadu kapitalistički interesi imaju primat od Marksovog vremena do danas, kako u ekonomiji (Trampova poreska reforma) tako i u spoljnoj politici (ratno profiterstvo u Iraku). Kapitalisti su preuzeli državu, a vlada se, kao što primećuje Marks, pretvorila u „odbor za koordinaciju zajedničkih interesa buržoazije“. Takav put izvrće Smitov „prirodni“ razvoj, jer preskače razvojne faze i otpočinje prekomorsku trgovinu i kolonizaciju pre nego što je lokalna proizvodnja dovoljno razvijena. Najvažnija razlika između dva ponuđena opisa razvoja jeste u odsustvu autonomije države u odnosu na buržoaziju. Pošto su se evropski kapitalisti razvijali u okruženju osvajanja, robovlasništva i kolonijalizma, za ostvarivanje takvog „ekscentričnog“ razvoja neophodna im je bila država, to jest, projektovanje njene sile napolje, ka spoljašnjem svetu, radi njegovog „osvajanja“. Zato je evropski put bio agresivan i sličan beskrajnom ratu.

Arigi veruje da je ono što se danas prihvata kao standardna verzija istorije razvoja kapitalizma najsličnije putu koji opisuje Marks. (U odličnoj knjizi Izlazak iz siromaštva Pir Vrajs definiše kapitalizam na sledeći način: racionalna potera za profitom plus komodifikacija rada plus projektovanje sile napolje.) Ali ta putanja je specifična za Evropu i ne možemo je uopštavati ili „deifikovati“. Drugačijim putem, znatno bližim onome što opisuje Smit, napredovala je Kina od dinastije Song do dinastije Ćing. Tržišna ekonomija je bila razvijenija u Kini nego u zapadnoj Evropi (verovatno sve do 1500), ali komercijalni interesi nisu uspeli da se dovoljno efikasno organizuju da bi mogli da diktiraju državne politike. Autoritarna država je bogate trgovce ostavljala na miru dokle god je oni ne bi ugrozili, to jest, dok se ne bi „pružili preko gubera“. Ali uvek je budno motrila na njih.

U knjizi Svakodnevni život u Kini pre mongolske invazije 1250-1276 (str. 61ff), posvećenoj Kini iz doba dinastije Song, Žak Gerne primećuje da su se mnogi trgovci u Kini obogatili, ali nisu uspeli da stvore „klasu“ kao što je bio treći stalež u Francuskoj ili slične posedničke klase u Evropi koje su se izborile za političko predstavljanje i konačno vlast. U Kini, s druge strane, snažna centralna uprava je od početka držala moć trgovaca i svih ostalih pod čvrstom kontrolom. O tome piše i Debin Ma u radu o fiskalnim kapacitetima kineske države i „velikom razlazu“ („Kamen, makaze, papir“: „… u Kini, rani razvoj apsolutizma [centralizovana država sa hijerarhijski organizovanom birokratijom] uz odsustvo bilo kakvih predstavničkih institucija osigurao je da ekonomske rente od kontrole primene sile ostanu u rukama političkih interesa odvojenih od komercijalnih ili posedničkih interesa“ (str. 26-27). To nije bila državna uprava po meri buržoazije.

Što nas dovodi do današnje Kine. Današnja državna uprava kojom dominiraju Komunistička partija i uspostavljena podela moći između partije i formirane kapitalističke klase liči na odnos kakav je postojao u prošlosti. Država izlazi u susret interesima buržoazije, ali samo u meri u kojoj se ti interesi ne kose sa ciljevima države (to jest, elite koja upravlja državom).

Distinkcije između državnog i privatnog vlasništva – kao i bezbroj drugih vlasničkih aranžmana koji postoje između ta dva pola (državne korporacije koje se kotiraju na berzama i finansiraju privatnim kapitalom, društvena imovina kombinovana sa privatnim vlasništvom, državna preduzeća sa stranim privatnim kapitalom itd.) – prilično su nejasne u današnjoj Kini. Organizacije Komunističke partije su aktivne i unutar kompanija koje su u celosti u privatnom vlasništvu. Naravno, takve ispostave su korisne utoliko što ih kapitalisti mogu kooptirati da lobiraju za njihove interese kod predstavnika partijske države. S druge strane, njihovo prisustvo deluje upozoravajuće, jer to je još jedna interesna grupa koju treba zadovoljiti i podmititi ili još jedno telo koje bi se moglo okrenuti protiv kapitalista, ako nastupi takva politička klima – što lako mogu učiniti bez obzira na formalnu vlasničku strukturu i prava.

Čak i zvanična kineska statistika ima teškoća u rasplitanju mnoštva svojinskopravnih aranžmana – toliko su brojni različiti oblici vlasništva i vlasničkih prava, od prava raspolaganja i otuđivanja imovine do ograničenog prava plodouživanja. To mnoštvo vlasničkih i korporativnih struktura zadaje glavobolju tvrdim zagovornicima Vašingtonskog konsenzusa koji insistiraju na važnosti jasno definisanih vlasničkih prava za ekonomski razvoj. Kina se sa svojim brojnim tipovima vlasničkih odnosa ne uklapa u neoliberalni kalup. Zanimljivo je da su neki od najsumnjivijih oblika, kao što su gradska i seoska preduzeća, ostvarili spektakularne stope rasta. (M. Vajcman i C. Vu su napisali odličan rad o tome).

Hoće li se kineski kapitalisti koji žive u toj džungli različitih svojinskih oblika i neizvesnih vlasničkih prava zauvek miriti sa ulogom koja im je dodeljena, a koja podrazumeva da im formalna prava mogu biti ograničena ili uskraćena u bilo kom trenutku i da će zauvek biti pod strogom kontrolom države; ili će se kada ojačaju i postanu brojniji organizovati, staviti državu pod kontrolu i konačno je preuzeti, kao što se dogodilo u Evropi? Evropski put razvoja u obliku koji je skicirao Marks u mnogim aspektima izgleda kao da poštuje jednu neumoljivu logiku: ekonomska moć će uvek nastojati da se emancipuje i zaštiti ili nametne svoje interese. Ako kapitalisti drže ekonomsku moć u svojim rukama, ko ih može zaustaviti? S druge strane, gotovo dva milenijuma napetih i neravnopravnih odnosa između kineske države i kineskih bogataša predstavljaju ozbiljnu prepreku. Taj splet tradicije i inercije mogao bi sačuvati autonomiju države i zadržati Kinu na putu koji Arigi opisuje kod Smita.

Zato se pitanje o demokratizaciji Kine mora postaviti na nov način, a ne u svojoj standardnoj formulaciji. Ovde je ključno pitanje da li će kineski kapitalisti uspeti da uspostave kontrolu nad državom i da li će u tom cilju iskoristiti predstavničku demokratiju kao sredstvo. U Evropi i Sjedinjenim Državama kapitalisti su to sredstvo koristili veoma oprezno; primenjivali su ga u homeopatskim dozama, jer se pravo glasa širilo puževim korakom i ukidalo svaki put kad bi se javila nova pretnja posedničkim klasama (kao u Engleskoj posle Francuske revolucije ili Francuskoj posle restauracije ili u Mađarskoj i nešto manje u Austriji u doba dvojne monarhije). Ali već od 1918. bilo je politički neodrživo nametati testove pismenosti ili dokaze o plaćanju poreza kao uslov za pravo glasa, a čak i na jugu SAD vlasti su bile prinuđene da 1965. odustanu od brojnih metoda kojima je pravo glasa ograničavano, zahvaljujući delovanju Pokreta za građanska prava. Kineska demokratija, ako je bude, u zakonskom smislu bi se zasnivala na sistemu jedan čovek – jedan glas, to jest, sistemu koji se već primenjuje u ostatku sveta. A ipak, imajući u vidu istorijsko nasleđe, nesiguran položaj i još ograničenu brojnost pripadnika posedničke klase (prema nalazima jedne studije, srednja klasa čini svega jednu petinu urbane populacije), pitanje je da li bi se demokratija mogla održati. U prvom pokušaju početkom 20. veka nije bilo uspeha. Da li bi novi pokušaj stotinu godina kasnije bio uspešniji?

 

Preveo Đorđe Tomić

 

Izvor Global Inequality/Peščanik, 15. mart 2018.

Preporučujemo
Pratite nas na YouTube-u