Denis Kuljiš: Balkan između ruskog i američkog uticaja

Da li je famozni ,,ruski uticaj“ zaista tako jak na Balkanu, ili se radi o propagandi koja maskira neupitni američki uticaj?

Koncem prošle godine održana je u Vašingtonu velika konferencija Atlantskog saveta. Poveden je dobro pripremljen razgovor o Balkanu, te donesen zaključak da se ruskom prodoru i destabilizaciji koju uzrokuje na južnom potkontinentu evropskog kopna, valja suprotstaviti vojnim, ekonomskim i političkim sredstvima.

Vojna se svode na izgradnju stalne baze na Kosovu proširenjem vazduhoplovnog uporišta ”Bondstil”, ekonomska, na gradnju novih distribucijskih transverzala gasovoda koji će promeniti dinamiku i ekonomiju snabdevanja energentima na ”balkanskoj ruti”. Političkim je u središtu nastojanje da se Srbija definitivno privuče na Zapad i oslobodi ruskog uticaja.

Plan je bio vrlo razložan, počeo je odmah da se sprovodi povećanom aktivnošću privrednih i političkih subjekata koji se na zadatak usredotoče nastupajući široko, snažno, kako to može ostvariti jedino prava velesila, ali, ubrzo se pokazalo, da okolnosti, zapravo, ne pogoduju akciji, iako reakcija nije toliko jaka koliko je očigledna čista inercija… A tu je i ”subjektivni problem”, Trampovo predsedništvo – predsednik je smenio državnog sekretara. Državni sekretar vodi spoljnopolitičke aktivnosti ”duboke države”, objedinjujući diplomatiju i generale, ali pošto je Reks Tilerson otišao pre nekoliko dana, zastoj je neizbežan, kao i novi ciklus propitivanja što i zašto, zapravo, treba preduzeti… Brajan Hojt Ji, egzekutivni diplomata na desku Stejt Departmenta za Istočnu Evropu i Evroaziju (to znači rusko okruženje, Balkan i Centralnu Aziju) dao je ostavku još u januaru, jer mu je valjda bilo unapred jasno kojim smerom idu stvari. U kratkom mandatu ”Tiranosaursa” Reksa Tilersona, bivšeg generalnog direktora Ekson oila, iz diplomatske službe istupilo je 60 odsto zaposlenih. Ne zato što nisu mogli podneti njegov upravljački pristup, nego zbog samog predsednika Trampa. On je otvoreno govorio da mu ne trebaju svi ti savetnici i birokrate, kad tačno zna šta želi, a šta ne želi, pa mu svi oni zajedno nisu potrebni… Tvitovima i dekretima teško je, međutim, vladati na dalekim i manje važnim destinacijama na koje dopire američki uticaj. Stoga se, kako primjećuje esejista ”Njujorkera”, on i njegov kineski pandan, predsednik Si Đinping tako dobro upotpunjuju: Tramp ne želi da bude svuda prisutan, a Si želi, pa je rezultat – ”mala Amerika” i ”velika Kina”. A šta je s Rusijom i s Evropom, čiji se uticaji takođe presecaju na Balkanu? Kad se i to uzme u obzir, izgleda kao partija trodimenzionalnog šaha što se u filmu ”Zvezdane staze” igra na palubi ”Milenijskog sokola”… Lakše je stvari donekle shvatiti, ako se posmatraju sa stanovišta ”recipijenta” toga uticaja, dakle fragementiranih zemalja Balkana, država-naslednica Jugoslavije, od kojih je otpala evropeizovana Slovenija, a priključila im se prekobrojna Albanija.

U Sloveniji blago je prisutan ruski politički uticaj – u Ljubljani, s jedva potisnutim tradicijama seljačkog narodnjaštva i komunističkog panslavizma, uvek su spremni pokazati kako neće ginuti u prvim redovima evropskih kolektivističkih nastojanja, jer ih puno više od Ukrajine zanimaju preduzetničke avanture po Moskvi, koje sad znatno ograničava zapadni embargo. No, rusofilija je slovenski folklor, a ekonomija bazirana na industrijskom izvozu u zapadnu Evropu. To je toliko razvijeno društvo, da pad vlade ništa ne znači, baš kao i u Slovačkoj, gde se dogodio istovremeno pa još više otežao ionako nedostatno raspoznavanje te dve države – u Sloveniji čak postoji specijalizovana vladina agencija koja se bavi isključivo preusmeravanjem komunikacija koje im iz sveta pogrešno stižu jer niko ne može da razlikuje Slov ovo od Slov nešto drugo…

U Hrvatskoj Rusija je ostvarila najdublju ekonomsku penetraciju. Zemlja je postala zavisna o ruskom gasu i najvažnije državne firme imaju dugoročne ugovore s distributerom ”Gazpromovog” energenta. Kupio je udeo u luci Ploče i izgradio LNG instalacije za svoje tankere, te preuzeo domaću železničku kompaniju, pa svojim cisternama ostvaruje šestinu ukupnog železničkog prometa. Osim opskrbe gasom državne elektroprivredne kompanije HEP za njene gasne elektrane, ”Gazprom” dominira u isporukama državnom petrohemijskom kombinatu PKK i zagrebačkoj energani. Struja je silno poskupela, a Petrohemija beleži enormne gubitke od 20 miliona evra godišnje. Sve to pokriva država. Rusi su preuzeli gradnju autoputa, mostogradnju i gradnju dalekovoda, a masivno investiraju i u turizam, u luksuzne hotele. Njihove državne banke najveći su poveroci ”Agrokora”.

Toliki ekonomski uticaj rezultovao je indirektnim političkim koji se može razabrati u nastojanjima da se destabilizuje vlada koja forsira izgradnju plovećeg LNG-terminala na Krku, u sklopu američke koncepcije uspostave konkurentske mreže dostave gasa iz Katara.

Vlada je izgradnju Pelješkog mosta evropskim novcem poverila kineskoj kompaniji, koja se tada zainteresovala za mega-terminal u novoj Luci Zadar i za neke projekte u BiH. Hrvatska se tako pojavila na kineskom radaru. Ali, kineski most će izazvati silne probleme u odnosu s Evropom, s kojom se komunicira isključivo preko Brisela. Brisel nije Evropa: Plenkovićeva vlada nije uspela uspostaviti odnos s Berlinom, koji je stvorio Sanader, a uništio Zoran Milanović.

Osim oko LNG-a, vlada ulazi u konflikt s Amerikom oko blokade širenja njujorške medijske korporacije KKR koja je na Balkanu uložila već skoro 2 milijarde dolara, te oko lovačkih aviona za izvršenje NATO-zadataka kupovinom od Izraela, zemlje koja nije u NATO-u.

Hrvatska vlada u konfliktu je i s hrvatskim predsedništvom – dok Plenković vodi neodlučnu evropsku politiku, predsednica nastoji da se svidi svima i spremna je na sve da izgradi sliku o sopstvenom političkom potencijalu, koji je fiktivan, jer njome, zapravo, manipulišu različite desničarske sekte i lobiji. Od tog hrvatskog trodimenzionalnog šaha, zabolela bi glava i šampiona ”Milenijumskog sokola”, vukija Čubaku.

U Bosni i Hercegovini vodi se politički rat niskog intenziteta oko izbornog zakona koji bi navodno trebalo da se promeni uoči predstojećih izbora, jer će inače rezultat onemogućiti rad institucija… Šta o tome reći osim da će Mile Dodik postati predsednik Predsedništva BiH, pa se ne zna hoće li duže on izdržati u Sarajevu ili parafederalna Bihovina bez njega?

Dodik se rado otvara ruskom uticaju, koji se manje-više svodi na folklor poput slovenskog (ali s više iskrenih emocija), što pokazuje i činjenica da je neoficijelnu himnu Repubvlike Srpske napisao kriptobalkanski zabavnjak iz Ljubljane, stanoviti Manjifiko, koji se istakao još u bivšoj Jugoslaviji, pišući pesme za nezaboravnog Mr. Đirla, koji je s uspehom dilovao Čaj Čang Šlang, ”najprodavaniji čaj na svetu”.

Bez obzira na proruski sentiment i paranoju koju to izaziva kod Bošnjaka, nema podloge za ekonomski, a time i stvarni uticaj. Brodska rafinerija zapravo je neuspeh, jer u Hrvatskoj i Sloveniji nisu na vreme kupili mrežu benzinskih pumpi, pa se ono što su uspeli s gasom u Hrvatskoj propustili da učine s naftom u regiji. Ruski uticaj ne manifestuje se u ostalim federalnim i lokalnim jedinicama BiH. Država se finansira iz Evrope. Stoga se ruske pretenzije mogu zanemariti kao ozbiljna sastavnica regionalne politike u ovom delu Bivše.

U Srbiji se vodi velika bitka za materijalizaciju ruskih političkih interesa, ali tu im je najveća prepreka vlast Aleksandra Vučića, koji se ne suprotstavlja snagom, nego, kao u džudu, napad kompenzuje okretom koji udarac preusmerava u prazno. Srbija ekonomski funkcioniše zahvaljujući evropskim kreditima i monetarnoj podršci Zapada, a ono što nedostaje u ciljanim, državnim investicijama (koje ne dolaze iz Amerike) supstituiše se kineskim. Vučić je prvi i najbolje shvatio gde je ručica sile, i za njega se drži – to je Berlin, vlada Angele Merkel. Bez te evropske podrške ne bi došao na vlast i ne bi je mogao konsolidovati do isključenja svih konkurenata iz stranke i opozicije. No, tu će sad doći do određenog zastoja – ono što Evropa očekuje u pogledu rešenja kosovskog čvora, ne može se ostvariti dok je američka moć u demisiji, jer svaki takav krupan zahvat treba američki kišobran i demonstraciju sile. Uz posebni rizik to je mogao samostalno izvesti Tadić, a Vučić ne može, i neće, dok se ne ne utvrde odnosi.

Što se tiče ekonomije, Gazprom je u NIS-u, nacionalnoj naftnoj kompaniji, ali se nigde ne širi, nego pokušava da isforsira gradnju konekcije Turskog toka preko bugarske luke, Srbije i Mađarske u srednju i zapadnu Evropu. To je bivši Južni tok, alternativa pravcu Aleksandropuli (u Trakiji) – Bugarska – Srbija – Rumunija, koji Srbiju može i zaobići, ali stoji ponuda za sudelovanje sa 30 odsto u toj unosnoj investiciji (jer se prevoz energenta masno naplaćuje). Odluka će se doneti s obzirom na opšte prilike – proces odlučivanja u Vučićevu mozgu teško je pratiti, kao putanju kuglice u fliperu.

Iz Crne Gore Rusi su 100% proterani što je rezultovalo primanjem u NATO i pretvaranjem Boke Kotorske u svetsku mondensku destinaciju, s najvećom koncentracijom investicija u turizam na svetu. Nacionalni dohodak znatno je pretekao srpski, pa je gotovo dvostruk u odnosu na bosanskohercegovački.

U Makedoniji vodi se neizvesna no zapravo izvesna bitka – više nema načina da desnica pridobije Albance posle ustupaka koje im je dala levica, a bez albanskih glasova i njihove opšte političke potpore, tamo ne može da funkcioniše nijedna vlada, jer je društvo podeljeno (a samo je politika multietnička). Ruski faktor podržavao je smenjenog premjera i njegovog predsednika koji još opstruiše promenu imena što bi trebalo dovesti do grčkog priznanja i ulaska u NATO i evrointegracije. Makedonija je na korak od toga, to se može odgoditi, ali više ne može onemogućiti. Znači, u Makedoniji Rusi takođe strateški gube uticaj.

U Albaniji i na Kosovu Rusi nikad nisu mogli ostvariti ni prisutnost, a kamoli uticaj, iako je kosovski ministar spoljnih poslova uredio Kremlj i pritom oprometovao oko pola milijarde dolara. Ali, Bedžet Pacoli radio je s Borisom Jeljcinom, a ne sa Putinom. Albanci su vezani za Ameriku, koja, kad je pri punoj političkoj svesti, jer je ne opsedaju vašingtonski trampovski demoni, kao najvažnija uporišta na Balkanu vidi Srbe i Albance, dva najmnogoljudnija naroda, koji tu zajedno sačinjavaju oko 70% populacije.

 

Izvor Nezavisne novine, 20. mart 2018.

Pratite nas na YouTube-u