Pet lidera koji su oblikovali početak 21. veka

,,Pet veličanstvenih“ čine Putin, Merkelova, Đinping, ali i Erdogan i Kim Džong Un

Vekovi dolaze i prolaze, njihovo broj se ne pamti već ljudi i događaji koji su ih obeležili. Dve decenije 21. veka su nesumnjivo obeležile pet ličnosti: predsednik Rusije Vladimir Putin, predsednik Kine Si Đinping, kancelarka Nemačke Angela Merkel, predsednik Turske Redžep Tajip Erdogan i lider Severne Koreje Kim Džong Un.

Prošlu nedelju su obeležila tri događaja od planetarnog značaja: Vladimir Putin izabran je za predsednika Rusije, Si Đinping Kine, dok je Angela Merkel izabrana za kancelarku Nemačke. Putinu i Merkelovoj ovo je četvrti mandat za najvažniju funkciju u zemlji, dok je Siju drugi.

Da su Putin, Merkelova i Si zaista „trojka veličanstvenih“ vidi se po tome koga i koliko dugo predstavljaju. Vladimir Putin – predsednik najveće zemlje na svetu koju je digao sa kolena, a nezvanično i predsednik cele Evroazijske ekonomske unije. Angela Merkel – siva eminencija Evropske unije i kancelarka najveće evropske ekonomije koju nije ni dotakla kriza. Si Đinping predvodi najveću ekonomsku silu sveta, čiji grandiozni projekti i beskonačni niz nula na novčanicama koje investira po celom svetu izazivaju vrtoglavicu i oprez i najdobronamernijih ljudi.

Gore navedenu trojku dopunjuju još dve vrlo upečatljive ličnosti: predsednik Turske Redžep Tajip Erdogan i lider Severne Koreje Kim Džong Un. Oni nisu tako dugo na vlasti, kao na primer Vladimir Putin ili Angela Merkel, ali su za kratko vreme uspeli da pokažu samostalnost u vođenju spoljne i unutrašnje politike, što je vrlo retko u današnje vreme.

Nemačka kancelarka Angela Merkel i kineski predsednik Si Đinping imaju jednu specifičnost u odnosu na ostale lidere: oboje su predstavnici krupnog kapitala svoje zemlje. Nije tajna da Merkelova vodi politiku koja odgovara interesima najvećih nemačkih kompanija, dok Si Đinping, odnosno njegova administracija, sami prave projekte koje realizuju kineske kompanije.

Čini se da je lako Merkelovoj i Đinpingu da razvijaju svoje države kad su sami nasledili već izgrađeni sistem koji oni samo unapređuju. I Erdogan može sebi da dozvoli da okrene leđa EU jer ima mali i srednji biznis koji kipi u čitavoj Turskoj. Pa i mali Kim Džong Un je mogao podići svoju zemlju do nuklearne sile zahvaljujući rezultatima prethodnih generacija i ljudskoj požrtvovanosti za državu. Sve gore navedeno nije imao Vladimir Putin kad je 1999. godine došao na vlast.

Kada je ruski predsednik došao na vlast zatekao je zemlju u rasulu: oligarsi su vladali Kremljom, Čečenija uopšte nije kontrolisana, teroristi su špartali Rusijom, dok su primanja građana su bila mizerna. Sve je moralo da se pravi ponovo. Potrebno je bilo donositi važne i odlučne odluke. Dok je najveća briga njegovih zapadnih kolega bila da li da se poveća ili smanji porez od jedan odsto u svojim državama, Putin je bio suočen sa pravim ratom u zemlji. Prva pobeda je bila vraćanje Čečenije u pravni sistem Rusije, druga obračun sa nekontrolisanim oligarsima: neki su poslati u Sibir, neki si morali da beže u London, dok su treći počeli da rade po zakonu. Terorizam je suzbijen, a spoljni dug koji je iznosio skoro 160 milijardi dolara, sveden na razumnih 50 milijardi. Da, ruski predsednik je ne samo sačuvao Rusiju u granicama nakon raspada SSSR-a, već ju je malo i dopunio – vraćen je poklon koji je predat pre više od pola veka — Krim i Sevastopolj.

Za Redžepa Tajipa Erdogana se slobodno može reći da vraća državu osmanskim korenima i ukidanjem funkcije premijera prošle godine postao neprikosnovena ličnost u zemlji. Međutim, nije samo njegova unutrašnja politika to što je preporučilo turskog predsednika da se nađe među najvažnijim ljudima ovog stoleća.

U spoljnoj politici je bio još radikalniji. On je skoro prekinuo svaki razgovor oko ulaska zemlje u EU, otvoreno objasnivši narodu da je to voz koji nikad neće ući u njihovu stanicu. Erdogan je zahladneo odnose i sa američkom administracijom, nakon odbijanja da preda Turskoj propovednika Fetulaha Gulena koji se optužuje za organizaciju vojnog puče 2016. godine. Turski lider je i sa NATO-om u lošim odnosima. Da ne haje za mišljenje saveznika iz Severnoatlantske organizacije pokazuje to što uprkos njihovom neodobravanju od Rusije kupuje protivvazdušne raketne sisteme S-400, dok Amerikance direktno optužuje da pomažu teroriste u Siriji.

„Pet veličanstvenih“ zatvara severnokorejski lider Kim Džong Un. Iako vođa male države, sa netipičnim državnim uređenjem za 21. vek, on je uspeo u onome na čemu bi mu mnogi mogli pozavideli. „On je rešio svoj strateški zadatak: ima nuklearni potencijal, raketu opsega do 13.000 kilometara koja može da dostigne svaku tačku Zemljine kugle, u svakom slučaju – svaku tačku na teritoriji njegovog mogućeg protivnika“, rekao je jednom prilikom ruski predsednik Vladimir Putin, nazvavši ga pismenim i zrelim političarem. On je zaštitio svoju državu i narod, a to je važnije od sistema koji vlada u zemlji. On nikad nikoga neće prvi napasti, samo traži od drugih da poštuju suverenitet njegove zemlje i ne nameću drugima svoj sistem vrednosti.

Amerika u ovom veku ne može da se pohvali tako velikim državnicima kao što su u 20. velu bili Frenklin Ruzvelt, Hari Truman, Džon Kenedi, ali njena moć je neosporna. U novom milenijumu su smo videli ličnosti bez harizme: Bordža Buša, Baraka Obamu, a onda je došao i čovek koji je više za Holivud nego za Vašington – Donald Tramp. Svi oni imaju jednu karakterističnu crtu – njihovi mandati su obeleženi uništavanjem suverenih država po svetu.

Samo u ovom veku SAD su zvanično vodile četiri rata (u Avganistanu, Iraku, Libiji, Siriji). O beskonačnom broju tajnih operacija u različitim delovima sveta da i ne govorimo. Interesantno je da jedan od njih, Barak Obama, za takvu svoju politiku dobio i Nobelovu nagradu za mir. Da američki narod nije pristalica ovakve nakaradne politike pokazuje to da je aktuelni predsednik Donald Tramp osvojio svoj mandat zahvaljujuća pacifističkoj politici. Međutim, čim je došao na vlast, nastavio je tamo gde su njegovi prethodnici stali. Čak i u još oštrijem obliku. Očigledno, politički establišment SAD ne može drugačije.

 

Autor Milena Cmiljanić

 

Izvor Sputnjik, 20. mart 2018.

Pratite nas na YouTube-u