Ne bi trebalo da je bilo ko iznenađen rezultatima ruskih predsedničkih izbora prošle nedelje. Zvanične procene govore da je blizu 60 odsto birača izašlo da glasa, što je vladajućem Putinu pomoglo da upiše laku pobedu s preko tri četvrtine osvojenih glasova. Čak i uz pretpostavku da su brojke štimovane – imajmo u vidu da naduvani broj izašlih birača pogoduje Putinu, naročito u republikama severnog Kavkaza, gde se rezultat približio nivoima sovjetske ere – šta možemo da zaključimo iz ovih izbora?
Prvi i najupečatljiviji zaključak jeste da se centar gravitacije ruske opozicije Putinu i dalje nalazi među komunistima i nacionalistima, a ne liberalima ili demokratama. Razni ,,crveno-braon“ kandidati zajedno su dobili nekih 20 odsto glasova, što znači da je dvoje od svakih deset Rusa koji su glasali preferiralo antiliberalni, antikapitalistički, antiamerički izbor. U poređenju sa time, tri kandidata koja su naginjala liberalizmu nisu zajedno osvojila ni pet odsto glasova. Za one na Zapadu koji računaju na pobunu koja bi srušila Putina u stilu Majdana ili Tahrira – njegova smena bi značila još veći antagonizam sa Zapadom umesto pomirenje.
PROSTOR ZA NOVA LICA
Druga stvar je da li je ili ne bojkot izbora, na koji je pozvao borac protiv korupcije Aleksej Navaljni, napravio kontraefekat. Niko nije očekivao da će Putin izgubiti na izborima, ali je makar neko od 40 odsto ruskih birača koji su ostali kod kuće mogao da glasa za kandidate poput Grigorija Javljinskog, Borisa Titova ili Ksenije Sobčak – i tako pošalje signal o biračkom kojeg ove političke figure mogu kredibilno da zastupaju. Imajući u vidu da će reakcija na Putinov reizbor po svemu sudeći biti apatija, a ne protest, kao i izranjanje novog i možda dugoročnog spora između Sobčakove i Navaljnog, kontinuirani neuspeh ruskog liberalno-demokratskog sektora da se ujedini će imati negativan efekat na rusku politiku u doglednoj budućnosti.
Tako da Putin ostaje u kabinetu. Šta će ovo značiti za rusku domaću i spoljnu politiku? Dozvolite mi da predstavim nekoliko predviđanja.
Najpre, sam Putin je u svom pobedničkom govoru nagovestio da, s obzirom na svoje godine, on neće zauvek biti tu. Upravo će u ovom dolazećem šestogodišnjem mandatu Putin morati da napravi temelje održive tranzicije vlasti. Očekujem trzavice u vlasti, možda i krajem ove godine, u kojoj će određeni broj poznatih figura koje su dominirale ruskom vladom proteklu deceniju i po biti časno penzionisan kako bi se prokrčio put za nova lica i novi kadar ruskih političara od četrdesetak i nešto godina kako bi se istakli.
Jedan od načina na koji Putin može da osigura rotaciju jeste da bolje garantuje onima koje penzioniše da će zadržati deo moći i uticaja i, bitnije od svega, svoju imovinu. Ovo će takođe biti od kritičnog značaja za njegove planove o konačnoj predaji vlasti. Tako da bih takođe očekivao da, u dolazećim godinama, vidimo više napora u kodifikaciji garancija i amnestija u zakonske okvire, što bi kulminiralo serijom aranžmana koji bi sačuvali Putinov ulog (i ulog njegove dece) kao preduslov za tranziciju moći.
S obzirom na to kako je sam Putin odabran, takođe ne mogu da isključim mogućnost da Putin neće čekati do 2024, nego da će izabrati stratešku ostavku u nekom ranijem trenutku kako bi bolje upravljao procesom sukcesije.
TRI TESTA
Sada kada je pobedio, da li će Putin, da parafraziram Baraka Obamu, biti u stanju da pokaže veću fleksibilnost na svetskoj pozornici? Pred nama su tri testa: finalizacija dogovora sa Japanom, konflikt u Ukrajini i intervencija u Siriji.
Očekuje se da će premijer Šinzo Abe posetiti Rusiju kasnije ovog proleća kako bi se još jednom sastao sa Putinom. Abe nastavlja da teži dogovoru o Kurilskim ostrvima i formalnom mirovnom sporazumu sa Rusijom kojim bi Abeov ugled i nacionalistički kredibilitet bio ojačan. Putin je ranije pokazivao nespremnost da popusti o teritorijalnom pitanju, ali da li će sada, kada je obezbedio reizbor, zauzeti stav da povratak dela teritorije Japanu i dalje predstavlja neto dobitak uzevši u obzir aneksiju Krima? I da li bi bio voljan da trampi zemlju za investicije koje bi pomogle razvoj ruskog Dalekog istoka?
Ruski planovi za zaobilaženje Ukrajine kao tranzitne zemlje se nastavljaju, uprkos nastojanjima nekih zemalja EU i SAD da nametnu prepreke. Negde na kraju ima smisla da Putin pokaže mnogo više spremnosti da ponudi koncesije za pitanje Donbasa, naročito sa povratkom vlade velike koalicije u Nemačkoj i izvesnošću proruske administracije u Italiji. Da li ćemo u 2018. videti dramatičnu promenu u pozicijama Kremlja?
Konačno, intervencija u Siriji je u najvećem delu poslužila svojoj svrsi. Sada je zadatak ispetljati Rusiju iz potencijalnog zaglibljenja na Bliskom istoku – sa iskustvom posmatranja američkih poteškoća u deangažiranju iz regiona – uz istovremeno zadržavanje dobitaka koje je Kremlj napravio. Nakon završetka napora da režim Bašara al Asada povrati kontrolu nad većinom predgrađa Damaska, moj osećaj je da Putin neće nastaviti da mu pruža bilo kakav ,,blanko ček“, nego će se preusmeriti na nastojanje da izgradi niz regionalnih ravnoteža (Izrael-Iran, Iran-Saudijska Arabija, itd.) na bazi ruskog posredovanja.
Sve ovo se dešava u kontekstu sve gorih odnosa između SAD i Rusije. Ta dinamika se neće promeniti zahvaljujući rezultatima izbora od 18. marta, a ako predsednik Donald Tramp bude uklonjen tokom svog prvog mandata ili poražen 2020, Kremlj očekuje da će bilo koji demokratski ili republikanski naslednik biti još više neprijateljski. Stoga ćemo verovatno gledati rusku spoljnu politiku koja nastavlja da se fokusira na traženje načina da izoluje SAD od svojih azijskih, bliskoistočnih i evropskih saveznika. U tom smislu se neće mnogo toga promeniti zbog rezultata izbora.
Putin ostaje – ali će verovatno preduzeti inicijativu da oblikuje i domaću politiku Rusije i njenu međunarodnu poziciju prema svom ukusu. Ovo nije tajna za obaveštajnu zajednicu SAD, ali dok god Amerika ostaje u reaktivnom modu, Putin će nastaviti da ostaje korak ispred u igri.
Nikolas K. Gvozdev je šef katedre Kapetan Džerom E. Levi za ekonomsku geografiju i nacionalnu bezbednost na Koledžu ratne mornarice SAD i dopisnik lista „The National Interest“
Preveo VOJISLAV GAVRILOVIĆ
