Španski premijer Marijano Rahoj neće prisustvovati samitu Evropska unija – Zapadni Balkan idućeg meseca, jer ne želi da se slika sa tzv. kosovskim ,,predsednikom’’ Hašimom Tačijem, preneli su mediji ovih dana. Napominje se da beskompromisni Rahoj smatra da je Kosovo Srbija i da kriminalac i terorista-separatista Tači nema šta da traži na EU samitu. Donaldu Tusku je navodno zapala uloga specijalca, koji će se potruditi da ubedi Rahoja da promeni odluku.
Španija je jedna od pet zemalja EU koja nije priznala Kosovo. Uz pravoslavne Rumuniju, Grčku i Kipar, pored Španije, lažnu državu ne priznaje ni dominantno katolička Slovačka. Jasno je da razlog nepriznavanja kod Slovaka nije nekakva solidarnost po slovenskoj osnovi, niti je pozicija katoličko-romanske Španije zasnovana na bilo kom versko-kulturnom principu solidarnosti. Pogotovo što su i u mnogim zemljama, u kojima je narod većinski protiv priznanja lažne države Kosovo i solidaran i prijateljski nastrojen prema Srbima – političke elite i vlasti u njima ipak priznale tzv. Kosovo. Nije ovde reč, dakle, ni o nekakvom raspoloženju naroda, pritiscima odozdo, jer u svetu ogromnog demokratskog deficita narod se premalo pita, čak i za ono što ga se najdirektnije tiče.
Reč je, naime, o principu i tome da sve ove države imaju problem sa određenim nacionalnim manjinama i separatističkim tendencijama. Problem Kipra je opštepoznat i višedecenijski, od njega je automatski neodvojiva i Grčka, koja plus ima kao država probleme i sporove sa Albanijom- kako time što je zvanično meta koncepta Velike Albanije, tako i problemom grčke i pravoslavne manjine u Albaniji (pogotovo Severni Epir), a Rumunija ima problem sa mađarskom manjinom(Sekelj), ali se bori i protiv Pridnjestrovlja, otcepljene teritorije u Moldaviji. Zbog sopstvenog interesa, ove zemlje ne priznaju Kosovo, jer su svesne da bi to potencijalno ugrozilo njihove države. Uz to je pravoslavni faktor dodatno učvrstio stavove, ali da nemaju i ove profanije interese za borbu protiv separatizma, i specifične državne interese, pitanje da li bi jednovernost izdržala test solidarnosti.
Iako nisu potpuno uporedive situacije, dovoljno je apropo Kosova napomenuti Bugarsku, Crnu Goru, Makedoniju. Ili globalno odnose Rusije sa Rumunijom, Ukrajinom, a pogotovo Gruzijom, čija pravoslavna crkva važi za izrazito konzervativnu. Verovatno je pravoslavlje i civilizacijska bliskost i prijateljstvo kao faktor u nepriznavanju Kosova, najjači kod Grka. Od nepravoslavnih iz ove ,,neposlušne’’ EU petorke – Slovačka ima problem sa mađarskom manjinom u južnom delu zemlje, ali čini se da je problem Španije mnogo akutniji. Ova divna zemlja, ali sa teškom i krvavom istorijom i bolnim nasleđem i danas je duboko podeljena. Decenijama se borila sa separatizmom, pa i krvavim terorizmom. Najpoznatije separatističke tendencije su one u Baskiji i Kataloniji, ali Španija je država koja ima i brojne druge regionalne identitete i potencijalne ili stvarne separatističke pokrete, samo nisu svi jednako borbeni i radikalni u metodama. Poslednjih godina, najaktuelniji je katalonski problem, gori trenutno čak i od baskijskog. Pritom, treba reći da su Baski zaista autohton i poseban narod, kakvih nema mnogo u današnjoj Evropi, dok je katalonski separatizam bliži onom narcizmu malih razlika i u njemu se mešaju i mnogo profaniji ekonomsko-politički razlozi od svetosti nacije, posebnosti i sl.
Španiji treba da budemo zahvalni iz više razloga. Ne možemo sigurno zaboraviti Solanu i špansko članstvo u savezu koji je izvršio agresiju na nas, ali u današnjim okolnostima uloga Španije je za nas dragocena. Postoje i mnoge druge zemlje, koje imaju potencijalni ili stvarni problem separatizma, pa ih to opet nije sprečilo da priznaju tzv. Kosovo, vodeći se duplim standardima i logikom da je Kosovo poseban slučaj. Španija je dovoljno moćna i uticajna, da je možda i ona mogla da rizikuje takav bezobrazluk, pogotovo ako bi je SAD i ostatak Zapada berezervno podržali u tome i dali joj zauzvrat odrešene ruke da probleme u svom dvorištu rešava kako god želi. No, špansko vođstvo te 2008. godine pokazalo je mudrost i dalekovidost. To što će neki zlurado reći da oni gledaju isključivo svoj interes u svemu tome, samo zahteva odgovor u stilu – da, pa šta? Svaka država gleda svoj interes, i mi treba da budemo srećni što se tako poklopilo da interes Španije bude komplementaran sa našim.
Španija je važna, jer je verovatno najmoćnija i najvažnija zemlja zapadnog sveta koja nas otvoreno podržava, a u onom smislu klasičnog političkog Zapada, može se reći i i jedina. Ona je naš dragoceni adut na gostujućem terenu. Potpuno je integrisana u sve zapadne strukture – EU, NATO, evrozonu itd. , izrazito je katolička zemlja, politički i ekonomski veoma važna, a kada se uporedi sa našim prostorima, može se reći i moćna. Njena kolonijalna prošlost je ostavila uticaja na svim meridijanima i paralelama, pa je značajna i zbog kulturno-jezičkog, nazovimo ga ,,hispano-komonvelt’’-a. Nismo ni verski, ni civilizacijski, ni geografski, ni geopolitički bliski sa Španijom, niti smo ikada bili nekakvi saveznici. Zbog svog interesa, Španija nas podržava iz principa, za koji se sve aktivnije zalaže u međunarodnim odnosima. Posebno je pojačala intenzitet nakon katalonskog referenduma, pa od svih zemalja koje su u EU i NATO, a nisu priznale Kosovo, prednjači u anti-,,Kosova“ retorici, ali i u konkretnim političkim potezima.
Gde god se Španija pojavi kao učesnik nekog EU-NATO skupa, eto problema za tzv. Kosova Republjik. Ne žele da se sastaju uopšte sa šiptarskim predstavnicima, a čak su i usred Prištine demonstrirali tu svoju odlučnost. Nema ni govora, sa španskog aspekta o tretiranju Kosova kao posebne države. Mogu pregovori, može nekakvo regulisanje odnosa i mir, mogu čak i Kosovu neki ustupci, perspektiva, pa i integracija, ali nikako da se tretira kao posebna država, nego samo kao teritorija, koja je u sastavu Srbije. Neke zemlje EU koje nisu priznale Kosovo, su bile svih ovih godina pragmatične i de fakto priznale kosovsku ,,realnost’’, činile ustupke, ne žele da blokiraju integracije Kosova, čak se stiče utisak da bi im laknulo kada bi Srbija priznala Kosovo, pa da i oni to učine. Postojale su brojne spekulacije, da su neke zemlje od ovih pet na korak da popuste i priznaju Kosovo, ali takve informacije su uvek i deo propagandnog rata i treba ih uzimati sa rezervom. Uostalom, za ovih deset godina sve su ostale pri svom prvobitnom stavu. Čini se da je Španija, do pre zahuktavanja katalonskog problema, bila bliža ostatku grupe ovih zemalja po ,,pragmatičnosti’’, a da je sada najotvorenije od svih njih počela da istupa protiv Kosova, često nekad žešće i od same Srbije. Tajming za ovo, nije mogao biti srećniji po nas.
Osim realnosti da (prostorno i brojčano) veći deo planete nije priznao Kosovo, između ostalog i stalne članice SB UN sa pravom veta Rusija i Kina, ali i Indija, Brazil, Južna Afrika, Argentina, Izrael, Vatikan, Iran itd, , izrazito povoljna realnost po nas su i ovih pet zemalja EU, od kojih su četiri i u NATO. U kontekstu naših EU integracija i večitih uslovljavalja, njihovo nepriznavanje, i posebno zalaganje Španije u poslednje vreme, su sjajna stvar, koja govori da ni unutar, ne baš tako monolitnog zapadnog bloka, ne postoji konsenzus, a još uvek za sve najznačajnije odluke, u njima, barem formalno je potreban konsenzus država članica.
Paradoksalno, neka dešavanja u ostatku sveta koja su nama počela da idu naruku, pa i ovo aktiviranje Španije, nose i opasnost po nas, u tom smislu, što će pritisci neko vreme biti mnogo jači, jer sve više se uviđa, da je jedini način da Kosovo stekne državu taj da se Srbija pomiri sa tim, jer kada bi se ona pomirila, besmisleno je da se neko zalaže za nas dalje, ako smo se mi dobrovoljno saglasili sa gubitkom teritorije. Posebno je jak pritisak SAD, Britanije, ali u tom smislu i izrazito rigidne i podjednako neprijateljske Nemačke, koja možda u nekim drugim stvarima malo drugačije postupa prema Srbiji nego pre, ali po ovom pitanju je nemilosrdna, a ona predvodi EU.
Naravno da se i dalje treba držati Ustava, Rezolucije 1244, Rusije i Kine sa pravom veta, borbe protiv ulaska Kosova u Interpol, UNESKO, pa i ova neka povlačenja priznanja i najave novih povlačenja su dragocena, makar simbolički. Ali posebno se treba držati Španije i njenih stavova, kao i činjenice da je Kipar ušao u EU, a da Hrvatska i Slovenija i dalje imaju teritorijalne sporove, kako ne bismo upali u zamku da budemo veći katolici od pape, i da se od nas traži i da se mi saglasimo, zarad potpuno neizvesnog puta u EU, da izvršimo nacionalni i državni suicid – da se pritom saglasimo sa nečim oko čega nema konsenzusa ni u zapadnom bloku – za šta je Španija trenutno najbolji primer. Samo pitanje (ne)opravdanosti puta u EU i koliko bi ulazak u uniju bio nama u interesu po drugim osnovama je za posebnu temu. Ali, čak i kada bi nam ulazak u EU doneo i neke opipljivije koristi i bio izvestan, apsolutno je neprihvatljivo da to platimo svojom državnom teritorijom. Nije valjda svima drugima državna teritorija važnija nego što je nama i nije valjda Hrvatima svaki komadić obale bitniji nego nama 13 posto najsvetije državne zemlje?
Pitanje Kosova, Katalonije i međusobne solidarnosti je možda dobra prilika za intenziviranje i ostale političko-ekonomske saradnje sa Španijom, kao tačka početnog zbližavanja. Da kao prijateljske zemlje, dodatno razvijamo saradnju gde god je moguće i imamo koristi i razvoj. Na političkom aspektu, posebno je značajna Katalonija, kao negativan primer u kontekstu preventivnog suzbijanja potencijalnog separatizma u Vojvodini – a poznato je da su mnogi vojvođaneri podržali Kataloniju, neki i išli tamo i sastajali se sa funkcionerima, poput Aleksandra Odžića.
Sve više se pritiskamo za pravnoobavezujući sporazum, a niko tačno ne zna šta on znači. Traže se kompromisi, ali se zaboravlja da je Srbija je već dala sve što je mogla i što spada u kompromis, sve preko toga bi bilo poniženje. Stolica u UN, pa makar i posmatračka poput Palestine, bi bila kao i priznanje Kosova, ako ne i gore. Dakle, šta bi uopšte bio kompromis, ako on podrazumeva priznanje Kosova ili stolicu u UN? Zaštita Srba i crkava i manastira? Zar se to ne podrazumeva i da li bi odbijanje da priznamo Kosovo značilo progon i paljenje crkava i manastira? Očuvanje i zaštita života i bezbednosti Srba – pa zar se i to ne podrazumeva? Mešaju se babe i žabe i ono što se podrazumeva, sa političko statusnim pitanjima. Pri tom, srpska strana, koja se mnogo toga odrekla u bolnim kompromisima, je sve potpisano jednostrano sprovela, na svoju štetu, a šiptarska strana ništa. Čak se traži i da se opet pregovara o onome o čemu je već dogovoreno. Strani mentori Šiptara pritom lažnom simetrijom pozivaju obe strane da ispune dogovoreno, iako je srpska strana ispunila sve, a samo druga strana ne ispunjava ništa.
Kada je reč o državno-statusnom pitanju, ne postoji kompromis ako Srbija prizna Kosovo ili dozvoli stolicu u UN, bez formalnog priznanja, koje bi onda bilo nepotrebno. Kompromis je – npr. jedna zemlja, dva sistema, da de fakto Srbija ne upravlja Kosovom, ali da de jure nema nikada ništa od priznanja i da u međunarodnim odnosima nikada ne bude simetrije između Srbije i Kosova. Šiptari misle da je nezavisnost nepovratna i naravno da teško da bi pristali na korak nazad iz njihove perspektive, ali zašto bi mi pristali na samoubistvo? Zašto je njima, ili bilo kome drugom bitnije Kosovo, nego što je nama? Postoje i mnogi zamrznuti konflikti koji traju decenijama i čak sa relativno malo žrtava. Da li je kompromis priznanje Kosova i stolica u UN da bi bio mir i da opet ne bi bilo rata? Ko nam to preti i kakvog bi rata i pod kojim izgovorom bilo, ako Srbija stalno pregovara, Srbi su dole mirni i integrisani čak, a samo zato što nećemo da priznamo Kosovo? Zašto se podrazumeva kao normalno da bi Šiptari bili spremniji da se bore za ono što misle da je njihovo, nego mi? Treba pregovarati, ići do maksimuma kompromisa, ali crvene linije poput priznanja, stolice u UN bi bile put bez povratka, pa i opasne po unutarsrpske odnose. Čak i tzv. podela, a o razmeni teritorija gde bi mi dali naše za naše, da i ne govorimo, spadaju u sličan ponižavajući i opasan put bez povratka.
Mi u ovom trenutku sigurno nemamo snage da povratimo vlast na Kosovu. Pregovaranje, opstanak Srba dole, mir i stabilnost, pa i u neku ruku dozvoljavanje u sklopu kompromisa de fakto posebnog političkog sistema, s tim što bi Srbima ostalo pravo da se oslanjaju na Beograd i Srbiju i da imaju osećaj kao da žive u njoj, a Šiptarima kao da ne žive – to je u granici prihvatljivog u ovom trenutku. Ali, državnost Kosova, i de jure, je apsolutno neprihvatljiva i odricanje makar formalnog suvereniteta Srbije, a nema sumnje da bilo kakva stolica tzv. Kosdova u UN spada u to, ne bi smelo nipošto da se dozvoli. Ako ga se jednom odreknemo, zauvek bi se samoubili, a ako zamrznemo konflikt i sačekamo bolja vremena ko zna šta se sve može desiti. Nemamo prava, da tek tako cepamo svoju državu, pogotovo njen simbolički i strateški vitalan deo. Gde bi onda bio kraj? To bi bio prvi korak ka samouništenju. Nijedna normalna zemlja to ne bi dozvolila. Ulaskom Kosova u UN, bilo kakva priča o ZSO i ,,pravima Srba’’ postala bi bespredmetna i pala bi u vodu. Srbi na Kosmetu, ne opstaju u surovo teškim uslovima, pogotovo južno od Ibra, zbog nekakve ZSO ako bi ona bila u nezavisnom Kosovu, nego opstaju na svome, svesni da su zavetni čuvari države Srbije na Kosmetu i njen zalog, da se možda jednog dana ista i faktički povrati dole. Oni znaju da žive u Srbiji i žele da žive u Srbiji, nose se tom mišlju i ona im jedina daje snagu da ostanu dole. Oni ne gube tu svest, čak ni u ovim uslovima okupacije i toga da su prihvatili surovu realnost da im trenutno de fakto jurisdikciju vrši tzv. kosovska vlast. Odricanjem Srbije od Kosova, i ulaskom istog u UN sva ova njihova muka i borba pada u vodu.
Pogledajte samo kako se Grci beskompromisno bore oko simboličkog pitanja imena Makedonije. Njihove devojke nisu htele da izađu da igraju meč sa Makedonijom, jer ove na dresovima nisu imale oznaku BJR. A naš predsednik Olimpijskog komiteta, izričito naređuje da se ne sme sići sa postolja ako su na njemu sportisti tzv. Kosova, dok je on predsednik! Rukometni savez nas bruka sa organizacijom turnira u Kragujevcu na kome će biti i tzv. Kosovo. Srbija bi mogla npr. da dozvoli Kosovu da njihovi sportisti učestvuju na takmičenjima, ali samo uz dogovor i bez simetrije, ali Kosovo se otcepilo jednostrano i u sve međunarodne sportske saveze ulazilo mimo naše volje. Uostalom u fudbalu Velika Britanija ima četiri reprezentacije. Ali, bi na ovim pitanjima, dok je ovakva situacija, moglo da se pokaže da se Srbija bori i da itekako može da oteža tzv. Kosovu, barem dok ne prihvate da mogu de fakto da budu zaseban politički sistem, ali ne mogu da imaju državu. I da znaju, ako idu na sve, maksimalistički, da od toga nema ništa, i da jednog dana mogu da ostanu bez ičega.
Ako oni ne žele kompromis, ne želimo ni mi loš dogovor po nas, jer zašto bi nama zamrznuto stanje bilo nepodnošljivo, a njima ne bi? Zašto bi oni duže mogli da izdrže u borbi od nas? Spor Izraela i Palestine traje sedamdeset godina i deluje kao da će večno trajati, pa živi se nekako i u tim krajevima. Izrael se razvija, relativno je bezbedan, a trenutno je čak i u Palestini bezbednije nego u mnogim okolnim zemljama koje prolaze kroz pakao. Čak je Izrael sada i sidro stabilnsoti, u odnosu na sve okolo koji bukvalno gore. I na Kipru se nekako živi, čak daleko bolje nego ovde, a decenijama traje zamrznuti konflikt. Pritom je Kipar i član EU! Ovoj državi ne pada napamet da zbog ,,dece i budućnosti’’, koja se gle čuda, i tamo rađaju i sasvim normalno žive, srlja da pronađe rešenje po svaku cenu, pa makar i pogubno. Deo ostrva je okupiran i tu se verovatno ništa neće promeniti, ali tu realnost drugi deo ostrva ne želi da aminuje. Primera je bezbroj u kojima se države ni po koju cenu ne odriču svojih teritorija, ali je zato malo primera da neka teritorija ima vrednost za neku državu kao za nas Kosovo i Metohija što ima.
Da Srbija ne treba da žuri po svaku cenu, ubrzava, traži konačno rešenje sada kada je još uvek u nepovoljnom položaju, ali daleko povoljnijem nego što je bila do nedavno, već da treba da večito pregovara, oteže, kupuje vreme i čeka, možda nam najbolje pokazuje ponašanje Španije i njenog premijera Mairjana Rahoja! Zato, hvala mu na tome, a ti Srbijo pamet u glavu!
Izvor Nacionalist, 21. mart 2018.
