Nakon maratona od blizu hiljadu godina, našalio se francuski filozof i pisac Volter, nestajuće Sveto rimsko carstvo više nije bilo ni sveto, ni rimsko, ni carstvo. Danas, nekih dva i po veka kasnije, problem je što, da parafraziramo Voltera, nestajući liberalni svetski poredak nije ni liberalni, ni svetski, ni uređen.
SAD, sarađujući tesno sa Ujedinjenim Kraljevstvom i drugima, uspostavile su liberalni svetski poredak po okončanju Drugog svetskog rata. Cilj je bio da se obezbedi da uslovi koji su doveli do dva svetska rata više nikad neće moći da se ponove.
U tu svrhu, demokratske zemlje su se latile posla stvaranja internacionalnog sistema koji je bio liberalan u smislu baziranja na vladavini prava i poštovanju suvereniteta i teritorijalnog integriteta država. Ljudska prava su morala da budu štićena. Sve ovo je trebalo primeniti na celu planetu istovremeno, a učešće je bilo dobrovoljno i otvoreno za sve. Izgrađene su institucije za promociju mira (Ujedinjene nacije), ekonomski razvoj (Svetska banka) i trgovinu i investicije (Međunarodni monetarni fond i ono što će godinama kasnije postati Svetska trgovinska organizacija).
Sve to i više od toga bilo je podržano ekonomskom i vojnom moći SAD, mrežom savezništava preko Evrope i Azije, kao i nuklearnim oružjem, koje je služilo da odvrati agresiju. Liberalni svetski poredak stoga nije bio građen samo na idealima koje su usvajale demokratije nego i na tvrdoj moći. Ništa od toga nije poraženo pred odlučno neliberalnim Sovjetskim Savezom, koji je imao fundamentalno drugačiji pogled na to šta je konstituisalo poredak u Evropi i širom sveta.
EFEKTI RASTUĆEG POPULIZMA
Okončanjem Hladnog rata i kolapsom Sovjetskog Saveza, liberalni svetski poredak delovao je robusnije nego ikad. Ali danas, četvrt veka kasnije, njegova budućnost dovedena je u pitanje. Zaista, radi se o tri komponente – liberalizmu, univerzalnosti i očuvanju samog poretka – koje su pred izazovima pred kakvim nisu bile nikada za svojih 70 godina istorije.
Liberalizam je u povlačenju. Demokratije osećaju efekte rastućeg populizma. Partije političkih ekstrema stekle su uporište u Evropi. Glas Ujedinjenog Kraljevstva za odlazak iz EU posvedočio je o gubitku uticaja elite. Čak i SAD trpe napade bez presedana, i to od svog predsednika protiv svojih medija, sudova i institucija reda i zakona. Autoritarni sistemi, uključujući Kinu, Rusiju i Tursku, postali su vođeni još čvršćom rukom. Države poput Mađarske i Poljske deluju nezainteresovano za sudbinu svojih mladih demokratija.
Postaje sve teže govoriti o svetu kao celini. Svedočimo izranjanju regionalnih poredaka – ili, kako je to najupadljivije na Bliskom istoku, nereda – od kojih svaki ima svoje karakteristike. Pokušaji da se izgrade globalni okviri propadaju. Protekcionizam je u porastu, a poslednja runda pregovora o svetskoj trgovini nikad nije uspela da rodi plodove. Postoji sasvim malo pravila koja uređuju upotrebu sajber prostora.
Istovremeno, rivalstvo velikih sila se vraća. Rusija je povredila temeljnu normu međunarodnih odnosa kad je upotrebila oružane snage da promeni granice u Evropi, a povredila je i američki suverenitet nastojanjima da utiče na izbore 2016. godine. Severna Koreja se rugala jakom međunarodnom konsenzusu protiv proliferacije nuklearnog oružja. Svet je nemo stajao po strani dok su se humanitarni košmari odvijali u Siriji i Jemenu, radeći malo preko UN ili drugde kako bi odgovorio na upotrebu hemijskog oružja sirijske vlade. Venecuela postaje propala država. Jedna od sto osoba na svetu danas je ili izbeglica ili interno raseljeno lice.
Postoji nekoliko razloga zašto se sve ovo dešava i zašto se dešava sad. Rast populizma je delom odgovor na stagnirajuće prihode i gubitak posla, uglavnom zahvaljujući novim tehnologijama, ali široko pripisanim uvozu i imigrantima. Nacionalizam je alat koji lideri sve više koriste kako bi ojačali autoritet, naročito usled teških ekonomskih ili političkih uslova. A globalne institucije nisu uspele da se prilagode novim balansima moći i tehnologijama.
ZA SVE JE KRIV DONALD TRAMP
Ali do slabljenja liberalnog svetskog poretka došlo je, više nego usled bilo čega drugog, zbog promenjenog stava SAD. Pod predsednikom Donaldom Trampo SAD su odlučile da budu protiv pridruženja Transpacifičkom partnerstvu i da se povuku iz Pariskog klimatskog sporazuma. Zapretile su da će napustiti Severnoamerički sporazum o slobodnoj trgovini (NAFTA), kao i iranski nuklearni dil. Unilateralno su uvele carine na čelik i aluminijum, oslanjajući se na opravdanje (nacionalnu bezbednost) koje bi i drugi mogli da koriste, u procesu dovođenja sveta u opasnost od trgovinskog rata. Otvorile su pitanja o svojoj posvećenosti NATO i drugim odnosima savezništva. A retko i govore o demokratiji ili ljudskim pravima. „Amerika na prvom mestu“ i liberalni svetski poredak deluju nekompatibilno.
Moja poenta nije da izdvojim SAD za kritiku. Druge današnje velike sile, uključujući EU, Rusiju, Kinu, Indiju i Japan, mogle bi da budu kritikovane za ono što čine, ne čine, ili oboje. Ali SAD nisu bilo koja zemlja. One su bile glavni arhitekta liberalnog svetskog poretka i njegov osnovni sponzor. Bile su i njegov osnovni dobitnik.
Odluka Amerike da napusti ulogu koju je igrala više od sedam decenija stoga predstavlja prekretnicu. Liberalni svetski poredak ne može da preživi sam jer drugima nedostaju ili volja ili sredstva da ga održe. Rezultat će biti svet koji je manje slobodan, manje prosperitetan i manje miran, kako za Amerikance, tako i za druge.
Ričard N. Has je predsednik Saveta za spoljne odnose, prethodno je radio kao direktor planiranja politike pri Stejt departmentu (2001-2003), a bio je i specijalni izaslanik predsednika Džordža V. Buša za Severnu Irsku i koordinator za budućnost Avganistana. Autor je knjige „Svet u neredu: Američka spoljna politika i kriza svetskog poretka“
Preveo VOJISLAV GAVRILOVIĆ
Izvor Project Syndicate, 22. mart 2018.
