Izazovi pred Putinovom Rusijom

Netrpeljivost zapadne elite prema Rusiji patološka je pojava nepodložna racionalnom diskursu, što konflikt čini nerešivim

Predsednički izbori u Rusiji 18. marta protekli su regularno, sa visokim odzivom i predvidivim ishodom.

Pratio sam ih izbliza kao posmatrač, po pozivu predsednika Državne dume Vjačeslava Volodina. Obišao sam dva biračka mesta u podmoskovskom gradu Istra, 60 kilometara severozapadno od centra Moskve, pored koga se nalazi veličanstveni Novojerusalimski manastir. Iste večeri imao sam priliku da u Medijskom centru Izvestija u Moskvi čujem mišljenja i procene niza ruskih novinara i analitičara.

SMIRENA OZBILjNOST
Atmosfera na samim izbornim mestima i u celini osetno se razlikovala od mojih prethodnih iskustava u svojstvu posmatrača. Tokom izbora za ukrajinsku Vrhovnu radu – 28. oktobra 2012. – na svih pet izbornih mesta koja sam obišao u Kijevu osećala se napetost usled nepoverenja između pobornika suparničkih opcija.

Nasuprot tome, krimski referendum 16. marta 2014. — koji sam pratio u Simferopolju — imao je praznični karakter: sa zvučnika su odjekivale ruske narodne pesme i stari sovjetski šlageri. U jednoj školi, pred salom za glasanje igrala su deca obučena u narodne nošnje; u drugoj je pevao ženski hor; biračka mesta bila su okićena cvećem.

Slično je bilo i na parlamentarnim izborima u Donbasu 2. novembra iste godine, koji su imali karakter plebiscita — sa tom razlikom što su biračka mesta u Donjecku, Teljmanovu i Novoazovsku bila na svega par kilometara od linija fronta odakle se povremeno čula artiljerijska vatra.

U Rusiji na predsedničkim izborima 2018. nije bilo nekog uzbuđenja — svi su unapred znali njihov ishod — niti vidljivog oduševljenja tim ishodom, već su birači pristupili izvršenju svoje građanske dužnosti sa smirenom ozbiljnošću.

Naravno, zapadni mediji su Putinov reizbor propratili unapred pripremljenim tekstovima u kojima se dominirale dve teme: da je Rusija zapravo jedna autokratska kvazidemokratija u kojoj su izbori svedeni na farsu; i da su Rusi putem medija izmanipulisani od strane režima, tako da zaista veruju da Zapad prema njihovoj zemlji ima neke tobože agresivne namere.

Činjenica je, međutim, da je velika izlaznost (68 odsto upisanih birača, pri čemu je Putin dobio bezmalo 77 odsto glasova) odraz stvarnog raspoloženja žitelja Ruske Federacije na početku ove godine.

Većina njih ne bez osnova smatra da su kao narod i država izloženi ozbiljnim spoljnim izazovima, koji su u vezi sa trovanjem dvostrukog agenta Sergeja Skripalja u Engleskoj poprimili nestvarno histerični prizvuk. Ta je kampanja verovatno uverila određen procenat birača, koji bi inače ostali kod kuća, da ipak glasaju, jer su svesni da je sadašnji predsednik RF kvalifikovaniji da se odupre spoljnim pritiscima od ma koje raspoložive alternative.

U Rusiji, na ishod izbora pitanja spoljne i bezbednosne politike utiču u znatno većoj meri nego u zapadnoevropskim zemljama ili SAD. To, naravno, ne znači da ekonomska situacija nije važan faktor. I tu je Putinu išla naruku stabilizacija tokom 2017, posle dve veoma loše godine (2014-2016) kada se Rusija istovremeno našla na udaru zapadnih sankcija i niskih cena nafte.

Sankcije su, pored smanjenja trgovinske razmene, izazvale drastičan pad stranih investicija. Nafta je pala sa 108 dolara po barelu septembra 2013. na manje od 30 dolara februara 2016. Ruska privreda je tokom protekle godine izašla iz recesije jača i stabilnija nego pre. Smanjena je njena zavisnost od stranih kredita, visoka inflacija iz 2015-2016 svedena je na 2 odsto, zaustavljen je pad vrednosti rublje u odnosu na dolar i evro. Rast će ove i iduće godine biti skroman, ispod 2 odsto, ali je svetlost na horizontu.

Putin se svejedno suočava sa neodložnim zadatkom uspostavljanja kontrole nad tokovima novca i usmeravanja sredstava u rukama oligarha u novi investicioni ciklus. Na početku Putinovog četvrtog predsedničkog mandata Rusija u celini ima zdravo zasnovanu koncepciju odgovora na globalne izazove SAD i adekvatnu vojnu doktrinu. Još uvek najslabija karika u razradi svestrane ruske kontrastrategije zapadnim izazovima jeste na ekonomskom i finansijskom planu.

ČETIRI EKONOMSKE GREŠKE
Moji ruski sagovornici koji se bave ovim pitanjem imenuju četiri greške ruske ekonomske i finansijske strategije koje Putin treba da napokon ispravi: slonac na prozapadne ekonomske „stručnjake“ u državnom aparatu; prihvatanje pljačkaške privatizacije iz doba Jeljcina kao svršenog čina; fokus na izvoz energenata umesto svestrane diverzifikacije; i oslonac na oligarhe u obnovi proizvodnog sektora.

Ruski oligarsi fatalno zavise od zapadnih tržišta i tehnologije. Tokom protekle četiri godine krize u odnosima sa Zapadom ispostavilo se da ni oni, a ni prozapadni segment kremaljske elite, nisu sposobni da odlučno deluju u skladu sa konsenzusom o bitnim nacionalnim i državnim interesima nacije.

Parazitski deo aparata, oličen u otvoreno prozapadnim funkcionerima u državnoj upravi i u prvacima krupne oligarhije, mora biti neutralisan. Oko Putina se tokom proteklih 17 godina okupio jedan od savetničkih timova koji „rešavaju“ izazove Zapada mlako i reaktivno, uz sklonost na ustupke kao znak dobre volje.

Paradigmatski primer predstavlja prvi zamenik premijera Medvedeva, Arkadij Dvorkovič, rođen 1972. On je ekonomske nauke ispekao na elitnom američkom univerzitetu Djuk, gde je u potpunosti prihvatio sve premise Breton-Vudske dolarske ortodoksije i vašingtonskog konsenzusa. Još je važnija uloga Elvire Nabiuline, koja je od juna 2013. na čelu Centralne banke Rusije. Nabiulina je deklarisani protivnik radikalnih reformi ruskog finansijskog sistema u celini, a posebno dedolarizacije ruskog monetarnog sistema.

Zarad stabilnosti same Rusije i osmišljene dugoročne multipolarizacije sveta, po mogućstvu bez ratnih potresa, neophodno je da Putin tokom svog poslednjeg mandata reši i problem sukcesije.

Njegov verovatni naslednik još nije na vidiku, a moji moskovski sagovornici jednodušni su u oceni da bi bilo poželjno da se ta ličnost u doglednom roku pojavi na sceni. Neizvesnost po tom pitanju još nije akutno prisutna, ali bi optimalno rešenje bilo da za godinu-dve eventualni kandidat na izborima 2024. nasledi Medvedeva na položaju premijera i tako do kraja Putinovog poslednjeg mandata pod njegovim okriljem „uđe u posao“.

Iluzorno je očekivati da će Balkan i srpske zemlje biti posebno visoko na listi Putinovih prioriteta u predstojećem periodu. Senzacionalizam nekih tabloida koji najavljuju nekakve milijarde ruskih evra koje će sada biti usmerene ka Srbiji ne treba uzeti ozbiljno.

Geopolitički izazovi sa kojima se Rusija suočava brojni su, a resursi ograničeni. Bliski istok i pogotovo Ukrajina neminovno će biti u fokusu Putinove pažnje. Ona je ključna oblast rubnog područja koje okružuje evroazijsko srce kopna, a njen konačni prelazak u zapadni vojnobezbednosni tabor trajno bi Rusiji uskratio stratešku dubinu na njenom ranjivom jugozapadnom boku.

Povrh toga, vašingtonski duopol je posle puča u Kijevu ugrabio priliku da obnovi vojno-bezbednosnu dominaciju SAD u Evropi i da poremeti rastuće rusko-nemačko partnerstvo. Ova strategija, sa stanovišta hegemonističke vašingtonske „močvare“, pokazala se uspešnom. Ona istovremeno ugrožava izglede za dugoročno civilizacijsko partnerstvo Zapada sa Rusijom, za nužnu „severnu alijansu” u periodu demografske opasnosti po Evropu, u vreme kada evropske nacije postaju predmet džihadističkog terora i migracione invazije bez istorijskog presedana.

Pored geopolitičkih imperativa, kulturološki uslovljena antipatija prema Rusiji i odnos prema njoj kao krajnjem „drugom“ od strane zapadne političke, akademsko-analitičke i medijske elite i dalje će uslovljavati politiku SAD, Velike Britanije i niza drugih zemalja.

Netrpeljivost zapadne elite prema Rusiji kao takvoj patološka je pojava nepodložna racionalnom diskursu, što konflikt čini nerešivim.

Krajnji cilj te elite nije promena ovog ili onog aspekta ruske politike: cilj je promena režima u Moskvi, kao nužni preduslov temeljite i nepovratne transformacije ruskog identiteta. Te je činjenice svesna većina ruskih birača, što se odrazilo i u ishodu predsedničkih izbora 2018.

 

Sveosrpskoj.com

Svet
Pratite nas na YouTube-u