Slobodan Drašković: 25. i 27. mart

,,Nije problem besomučno braniti ili besomučno napadati 27. mart. Problem je u tome da se više nikad ne dozvoli da alternativa bude, kao 1941. godine, 25. ili 27. mart“

(Razmatranja koja slede odnose se na značaj i međusobni odnos dva sudbonosna datuma koji su u velikoj meri odredili noviju srpsku istoriju, 25. i 27 mart 1941. godine, iz pera dr Slobodana M. Draškovića, generalnog sekretara i jednog od suosnivača, pored Slobodana Jovanovića i drugih istaknutih srpskih intelektualca, predratnog «Srpskog kulturnog kluba.» Ovaj osvrt na 25. i 27. mart, čija se godišnjica približava, objavljen je 1947. godine kao sastavni deo šire studije dr. Draškovića, «Srpski narod i srpska politika.» Stanovište dr Draškovića odnosi se na današnji trenutak u podjednakoj meri kao na stanje u martu 1941. — Stefan Karganović)

U stvari, problem nije tako prost. Hvaliti 27. mart zato što je toga dana došlo do izražaja na jedan jako eksplozivan način narodno raspoloženje, a pri tom ne voditi računa o posledicama koje je takav jedan potez proizveo, nije mudro. Ali je isto tako nedržavnički posmatrati problem samo sa gledišta trenutne situacije, ne vodeći računa o osnovnim shvatanjima i pogledima narodnim, o onome šta i kako narod stvarno oseća. Jer, ako postoje izvesno bitni i večni principi unutrašnje i spoljne politike koji važe uvek i svuda, to još ne znači da je moguće konstruisati neku politiku koja bi bila dobra uopšte, in abstracto, nego je potrebno uzeti u obzir sve posebne odlike i sve posebne momente života i položaja jednog naroda. Tek na osnovu svega toga, može se reći da li je jedna politika dobra ili rđava. Politika je dobra kad unapređuje interese naroda. Rđava je kad narodu donosi rđave posledice. Pod tim uglom, ako potez od 27. marta, posle milion i po srpskih žrtava, koje su došle kao njegova posredna ili neposredna posledica, ne izgleda onako sjajan i divan kao na dan 27. marta 1941. godine, kad smo u njemu gledali samo odisaj narodnog raspoloženja, ne pitajući se za posledice koje će izazvati, — s druge strane se ne može glorifikovati politika 25. marta kao politika tobožnje mudrosti, nasuprot politici 27. marta, kao politici nerazmišljanja.

Da iza puča od 27. marta nije stajalo opštenarodno raspoloženje, taj bi akt bio zabeležen kao akt neoprostive lakomislenosti jedne šake ljudi. Samo zato što je uz 27. mart bilo narodno raspoloženje, taj puč se nije sveo na lakomislen eksperiment na račun i uz krvave troškove naroda. Ali to ne znači da je 27. mart recept za našu politiku budućnosti. Ako bi se politika, tj. briga o nacionalnim interesima tako vodila, onda bi se došlo do jedne unutrašnje kontradikcije, naime da politika, umesto da štedi ljudske živote i život naroda unapređuje, dovodi do nestanka naroda sa lica zemlje. Problem 27. marta, dakle, nije ni najmanje prost, nego treba dobro videti i razmeriti sve njegove elemente i sve stvari postaviti na njihovo mesto. Kao stav narodni, kao izraz osnovnih shvatanja narodnih, on je veličanstven. Kao državnički akt, u jednoj državi sa potpuno trulom vojskom, sa stanovništvom podeljenim na branioce države i izdajnike države, on je porazan, jer predstavlja igranje sa najvećim narodnim interesima i proigravanje ljudskih života, bacanje kao od šale stotina hiljada ljudskih života.

Jedna od kardinalnih tačaka engleske politike i engleske strategije jeste da do maksimuma štedi engleske živote. To je primena na politiku jednog univerzalnog načela ekonomičnosti, naime, da se sa minimumom gubitaka postižu maksimalni rezultati. Ako se 27. mart posmatra kao akt državne politike, onda je to državna politika krajnjeg rasipništva najdragocenijeg bogatstva jednog naroda: ljudskih života.

Naravno, to još nikako ne znači da je 25. mart linija ispravne nacionalne politike. Jer, ako je 27. mart imao kao posledicu grdne gubitke u ljudskim životima, to ne znači da 25. mart ne bi takođe imao najtežih posledica u istom pogledu. Ako je 27. mart neposredno izazvao Hitlera da nas napadne, ne znači da je 25. mart otklanjao nemački upad u Jugoslaviju. Da smo pustili Nemce da mirno uđu u Jugoslaviju, posledice bi, po trajne srpske interesa bile još teže. Jer, nezavisno od planova i pobuda pojedinaca, fakat je da je 27. mart srpski narod primio kao svoj, da je on toga dana imao izvesnu satisfakciju za sva poniženja i razočaranja koja je u Jugoslaviji doživeo. Taj 27. mart je donekle srpskom narodu povratio teško pokolebano poverenje u samoga sebe i svoju sudbinu. Zato je otpor prema osvajaču mogao da dobije nacionalni pečat. Inače bi komunisti sve uzeli u svoje ruke. Oni su i ovako, bez obzira na docniju englesku i američku politiku napuštanja Draže Mihailovića i nametanja Tita, imali izvesnih uspeha, zahvaljujući razbijenosti i potpunom bespuću nacionalnih snaga i nacionalnog fronta u Jugoslaviji. A da nije bilo 27. marta, polarizovanje na nacionalnoj liniji bilo bi mnogo slabije. Niti bi srpska akcija mogla izbliza da bude ono što je bila, niti bi moralni fond za budućnost bio ovako gigantski veliki kao što je.

Ne treba, najzad, prevideti da je ogromna većina Srba bila najodlučnija protiv 25. marta, kao akta koji je suprotan njegovim shvatanjima o nacionalnoj časti i ponosu. Prema tome, 25. mart ne samo da ne bi doneo smirenje sa strane Nemaca, – već okupaciju, ne samo da ne bi doneo unutrašnje smirenje nego sukobe i građanski rat, već bi porazno uticao na Srbe time što bi onemogućio njihovo okupljanje na srpskoj liniji, kao što je učinio Ravnogorski pokret. A iznutra bi ih toliko oslabio, da bi, iz inata, iz ogorčenja, iz razočaranja, iz opozicije prema hrvatskom kolaboraterstvu sa Nemcima, veliki broj Srba otišao u komuniste. Hrvatska nacija bila bi obeležena kao kolaboraterska u pogledu Nemaca, što se, kao što se već i sada vidi, nikome ne upisuje kao neki veliki greh, a u pogledu Sovjeta, kao antikomunistička i zapadno-evropska. Hrvatima ne bi bilo teško da dokažu da je njih u nemačke vode oterala politička nužda s jedne strane, anti-komunističko raspoloženje s druge strane. Time bi dvostruko dobili. Jedno što bi ih ocenili kao politički zrele i ozbiljne, drugo što bi se osigurali za budućnost, da im borba protiv Sovjeta ne bude računata kao kolaboraterski greh, nego kao antikomunistička zasluga. Srbi, pak, bili bi obeleženi kao nesposobni, jer su dozvolili da dođe do građanskog rata, a s druge strane kao nepobitno ruski i komunistički opredeljeni, jer bi teza o Hrvatima kao braniocima Zapada i hrišćanstva i Srbima kao predstavnicima Slovenstva i antihrišćanstva, dobila eklatantne potvrde.

Jednom rečju, nije problem besomučno braniti ili besomučno napadati 27. mart. Problem je u tome da se više nikad ne dozvoli da alternativa bude, kao 1941. godine, 25. ili 27. mart, tj. sramota i kapitulacija bez borbe, ili politika prkosa koja ne vodi računa o narodnom samoodržanju. Politika 27. marta je politika lepog gesta, pa ma šta bilo sa narodom. Politika 25. marta je politika sramote i neuspeha. Da bi prva mogla da se preporuči kao recept za budućnost, trebalo bi da je prethodno ispunjen jedan kardinalni uslov, a to je da je država unutra jaka. Jer bi tad prijatelji jurili oko nas sa ponudama, a neprijatelji sto puta merili i ko zna da li bi na nas udarili, kad, pod kojim okolnostima i sa kakvim rezultatom. Ona, drugim rečima, zahteva da se ranije, mnogo ranije, misli na situacije koje neminovno nastupaju u životu jednog naroda, i da se za takva rešenja, kakvo je 27. mart, pripremi nužna politička podloga, a to je pre svega unutrašnja politička snaga, jedinstvo cilja, svesti i volje, a kroz to jaka država, koju prijatelji pomažu, a neprijatelji od nje zaziru.

Ali, da bi politika 25. marta mogla da služi kao recept za budućnost, trebalo bi ne samo da se vodi drukčija unutrašnja politika, koja ne bi išla u raskorak sa razvojem spoljašnje situacije, politika koja bi narodu objasnila izvesne nepopularne spoljnopolitičke nužnosti, koja bi ga pripremila za izvesna rešenja koja nalaže spoljnopolitički oportunizam, nego bi bilo potrebno izmeniti sam nacionalni karakter srpskog naroda, učiniti ga iz osnova drukčijim nego što je, što znači ubiti ga ne samo biološki i politički, nego još i moralno.

Prema tome, iskustvo sa 25. i 27. martom ne može nijednog dobronamernog Srbina da navede na zaključak da treba postati izdajica i čast baciti pod noge, kao ni da treba činiti gestove korisne po inostranstvo i po ličnu sujetu, po krvavu cenu narodnog biološkog i političkog osakaćenja. Lako je oduševljavati se žrtvom drugih, lako je držati patetične govore na grobovima drugih. Treba, međutim, ući u suštinu problema i teškoća, pa dovesti u sklad ono što narod hoće i ono što interes državnog opstanka i narodnog samoodržanja nalažu.

Naše iskustvo može samo da navede na zaključak da je politički imperativ prvog reda savladati jaz koji je u Jugoslaviji postojao između naroda i države, ne dozvoliti da idu u raskorak nikad, a naročito ne u najkritičnijim trenucima, kad od odluke zavise stotine, hiljade i milioni ljudskih života i cela budućnost nacije. Ni politika vazalskog oportunizma, ni politika lakomislenosti i demagogije. Nego politika nacionalnih i narodnih interesa. Nacije kakva se manifestovala kroz trinaest vekova istorije. Narodnih interesa kakvi su posmatrani u datom istorijskom trenutku i u budućnosti. Ne: politika sramnog života, niti politika časne smrti. Nego politika časnog srpskog života.

Samo kroz jednu takvu politiku, politiku koja će biti potpuno stvarna, a to znači ne samo u pogledu hladne i trezvene ocene svagdašnje spoljne političke situacije, nego i u pogledu ocene samo nacionalnog karaktera, istorijske situacije i potreba jednog naroda, politika koja će, dakle, u svemu da računa sa realnostima (pa bile one materijalne ili duhovne, merljive ili nemerljive prirode) – samo kroz takvu politiku moćiće zaista da se obezbedi narodna sudbina. Jer, samo kroz takvu politiku, srpske narodne mase, mesto da budu slepa, surova i sirova snaga koja se rukovodi samo trenutnim impresijama i impulsima, postaće svesna politička snaga za ostvarenje nacionalnih ciljeva, kičma jedne mudre i smišljene nacionalne politike. I samo na takvim osnovama naša politika, mesto da se vodi bez naroda, mimo naroda i protiv naroda, postaće u pravom i punom smislu reči nacionalna i narodna politika. Nacionalna, jer će štititi velike i trajne interese nacije u danom trenutku i za budućnost. Narodna, jer će je narod shvatiti, pratiti i davati joj svoju punu podršku. Samo takvom politikom moći će se sprečiti da srpski narod od devet miliona ljudi izgubi jedan i po milion ljudi u ovom ratu, dok dve najveće sile sveta, koje ukupno broje preko 600 miliona ljudi, izgube manje od polovine tog broja, i da pritom srpski narod još izađe kao pobeđen iz ovog rata.

 

Izvor Analitički forum, 26. mart 2018.

Preporučujemo
Pratite nas na YouTube-u